Ciklus: (Ne)vidljiva Jugoslavija
Uvodničarka: Dr Ivana Kronja
Moderator: Miloš Urošević
Prisutno: 16 osoba
22. april 2026.godine
Vera Jocić- zaboravljena heroina istorije jugoslovenskog i srpskog filma
Vera Jocić (1916-2000)-o čijim filmskom delu je razgovarano na ovom kružoku, autorka je dokumentarnih i animiranih filmova. Bila je i slikarka, montažerka, smatra se pionirkom jugoslovenske animacije. Sa suprugom, piscem Ljubišom Jocićem, realizovala je prvi animirani lutka-film u posleratnoj Jugoslaviji, Pionir i Dvojka (1949), koji je osvojio Zlatnu medalju za najbolji film za decu na Filmskom festivalu u Veneciji 1950-e. Vera Jocić je stvarala u doba uspona Beogradske škole dokumentarnog filma. Samostalno je napisala i režirala kratkometražne dokumentarce, osobene teme i poetike: Stubovi mašte (1962, scenario Oto Bihalji-Merin), Devojke bez momaka (1963), Apel (1964), Najbolji muž (1968), Juventus (1970), Kuća bez fasade (1970) i dr. Predavanje držala i u kasnijem razgovoru učestvovala Ivana Kronja, doktorka filmologije, kulturološkinja i filmska kritičarka iz Beograda, zaposlena na Odseku za umetnost i dizajn BAPUSS.
Jedan „feministički film“, najbolji na svetu
Staša Zajović je-govoreći o ciklusu kojem pripada i razgovor na ovom Kružoku, rekla da cilj nije da se samo govori o „smrti“ Jugoslavije, već i o njenim usponima i promašajima.
Započinjući izlaganje o rediteljki Veri Jocić, Ivana Kronja je navela da je njeno istraživanje o Jocić objavljeno u zborniku „Identitet umetnica u srpskoj modernoj umetnosti“: „Istražujući, shvatila sam da je Vera Jocić jedno veliko ime u istoriji srpskog filma. Sa mužem-Ljubišom Jocićem, napravila je prvi jugoslovenski animirani-lutka film „Pionir i dvojka“. To je kratki TV film, animacije i lutka-animacije iz 1949. godine.“ Kronja je rekla da je je Jocićkin film „Apel“-iz 1964. godine, jedan od najznačajnijih dokumentarnih filmova o umetnicama. Film je o skulptorki Vidi Jocić. Ona smatra da je Vera Jocić autorka na koju je veoma uticala tada razvijena Beogradska škola dokumentarnog filma. Na pitanje Dragomira Olujića da li tu spadaju i filmovi Dušana Makavejeva, Kronja je odgovorila da je Makavejev-u toj fazi, više radio eksperimentalne filmove...Ona kaže da se i u filmu „Opis dana“ vidi koliko je Vera Jocić dobra rediteljka. Primetila je da se Jocić danas posmatra samo kao srpska rediteljka-kao posledica podele zajedničke filmske produkcije, nakon raspada države: „Kad se država razdvajala i istorija filma se razdvajala...“ Rekla je i to da je i u jugoslvenskom filmu bilo malo žena rediteljki, a kada je reč o rediteljkama igranih filmova, Soja Jovanović je-godinama posle rata, bila jedina rediteljka igranih filmova-sve do pojave Dude Ćeramilac. „Moj cilj u ovom radu, bio je da dokažem da je Vera Jocić bila rediteljka prvog reda. Njeni filmovi su autorski izuzetni, a autorski film se posebno vrednuje. Jedan od motiva stvaralaca autorskog filma je da njihovi filmovi dostignu što viši umetnički nivo-da budu „svesni“, angazovani, takođe...“ Kao primer navela je jugoslovenski Crni talas-kao naš refleks francuskog Novog talasa. Pomenula je i kategoriju „ženskog filma“ (a ona izdvaja kao veliki autorski film, i stavlja ga u sam vrh filmske istorije-film Žana Dilman, Trgovački kej, 1080 Brisel, rediteljke Šantal Akerman. Taj film je-po meni, jedan od tri najveća u istoriji filma, tamo gde je i film Orsona Velsa „Građanin Kejn“.“ Ovaj film iz 1975. godine, izabran je za najbolji film svih vremena, prema anketi publikacije Sight and Sound, Britanskog filmskog instituta.
Ivana Kronja-kako kaže, o Veri Jocić i njenom delu, htela da piše iz pozicije levog feminizma. „Uvela je ženski senzibilitet u film. Ne prikazuje žene samo kao „emotivne“. Unela je nove sadržaje. Vera Jocić je donela jednu novu vizuru u pogledu sadržaja i likova-u njenim filmovima gde se više ističu ženske junakinje, ona njihove stavove stavlja u fokus svojih filmova. Istaknut je i specifičan erotski aspekt: kako žene gledaju na muško telo, u okviru heterokulture. Ona ima suptilniji, složeniji pogled na sudbine svojih junaka/kinja.“ Kao značajno za estetičnost Jocićkinih filmova, Kronja naglašava i njeno slikarsko iskustvo, a za uspeh u animiranom filmu vidi i uticaj Stefana Šulca i škole animacije u tadašnjoj FNRJ. Ona smatra da je na Veru Jocić veoma uticao istočnoevropski film- koji je izlazio iz studija Barandov u Češkoj: „Vera Jocić je imala i stipendiju Jiržija Trnke.
Kronja se posebno osvrnula na animirai film „Pionir i dvojka“ koji je na filmskom festivalu u Venciji dobio medalju za dečiji film. „To je jedan humanistički film koji dečija prava povezuje sa hrišćanskom kulturom. (Dečak Miša je „zaveden“ od lutke Dvojke-koja ga nagovara na nestašluke. Deca koja vole Mišu i koja idu na radne akcije spasavaju ga od izazova Dvojke.) Kronja kaže da se likovi u filmu mogu tumačiti i frojdistički, u čemu je opširno pisao i filozof Slavoj Žižek. „Žižek je o ovom filmu pisao kao o prikazivanju nagonske ličnosti koju kontroliše otac-kao njegov Super-ego...U filmu se prikazuje i izvesna represivnost, jer nas on upućuje na to da se moramo odreći svojih želja. Da bi pripadali društvu...“ Vera Jocić je za taj film, kaže ona, uradila scenario i kostime za lutke: „ Film je dobio izuzetno visoke kritike. Član venecijanskog žirija, Luiđi Mota, rekao je da taj film čini čast zemlji iz koje je potekao.“
Uvodničarka je pomenula još dva njena dečja filma: „Crvenkapa“ (kao „ film za žensku decu“-o kojem nema posebnih podataka, i dečji naučno-fantastični film „Dečak i zmaj“-za koji je scenario napisao Ljubiša Jocić).
Vera Jocić-rediteljka koja je prihvatila rizik
„Vera Jocić je sa Ljubišom Jocićem uradila zajedno tri animirana i jedan dokumentarni film. Ona-sama, autorka je deset dokumentarnih filmova. Od kojih su neki proizvedeni u Dunav filmu, iz kojeg je izašlo više od pedesetak autorskih filmova. Tako je stvorena i neka vrsta „škole Dunav filma“. Ljubica Beljanski je dodala da su tu dodeljivane i diplome. Kronja je rekla da je Jocić-u kasnijem periodu rada, baveći se uglavnom montažom, bila veoma cenjena: „Bila je odlična i kao montažerka. Za tako dobar montažerski rad, i danas bi mogla biti nagrađivana. Kao najvažnije dokumentarne filmove Vere Jocić, Kronja je izdvojila: „Stubovi mašte“ ( scenario Oto Bihalji Merin), „Devojke bez momaka“ (iz 1963-primer „ženskog filma“), „Apel“ (iz 1964-e, „meditativni film“), „Najbolji muž“ (film o „socijalističkom feminizmu“, kao spoju tradicije i emancipacije žena), „Juventus“ (u tom filmu su korišćeni materijali iz Jocićkinih filmova), „Kuća bez fasade“ (iz 1970-e, film za koji Kronja kaže da je najvažniji u Jocićkinom opusu), „Zvuci mermera“ (iz 1972-e, o umetnosti žena skulptorki). „Ovi filmovi imaju i odličnu montažu. I danas bo mogli da budu nagrađivani“, komentariše Kronja.
O filmu „Kuća bez fasade“ koji je prikazan u ŽUC-u, uvodničarka kaže da se u njemu pojavljaju-i za ono vreme ali i danas, neki kontroverzni momenti: „Film je snimljen u ženskom zatvoru. U njemu osuđenice svedoče o svojim krivičnim delima, među kojima su i ispovesti onih koje su osuđene za ubistvo deteta, ubistvo iz strasti-posle lezbejske veze. Ali, tu su i scene svakodnevnog zatvorskog života i rada-kao i prizori sa proslava-„ašikovanja“, a ovaj Jocićkin film ima i obeležja kvir filma. Sniman je od 1970. do 1971., a smatra se da je otvaranje teških tema društva, doprinelo da Vera Jocić posle filma „Kuća bez fasade“, više ne snima. Film pokazuje da je ona rasna dokumentaristkinja. Ona sadržaje filma zatiče na terenu. Ona prati svoje junakinje. Uz rizik. U njenim filmovima se ističe i jedan feministički pristup. Prikazuje se život grupe žena, pokazuje da one mogu da budu zajedno, kao prijateljice. Ona se bavi kulturom žena i njihovom senzibilnošću, od života na selu do života u zatvoru. Svaka slika je simbolička. Ovde država deluje humano. Postoji i dozvola za odsustvo iz zatvora do 14 dana. U slučaju Vere Jocić, to izlazi iz ličnog senzibiliteta, vrlo je autentično- za razliku od nekih današnjih autora/ki.“
Film „Devojke bez momaka“, pokazuje posleratnu dinamiku odnosa sela i grada, kroz priče i prizore odnosa devojaka i mladića u jednom srbijanskom selu. Mladići su se zaposlili u gradu-gde odlaze vozeći bicikle i najnovije mopede, dok devojke i dalje žive u svom selu, pripremajući „spremu“-miraz, za očekivanu udaju. I priželjkujući da i one osete kakav je to gradski život. „One nose marame od najlona-kao neku modu tog vremena. Ubrzana modernizacija je promenila običaje. One su ostale na selu, održavaju seosku ekonomiju za svoje roditelje. Glavne akterke filma su Stevana i Smiljka. Na osnovu njihovih priča, napisan je tekst za filmsku naraciju. I ovde se radi o rediteljkinom radu na terenu, razgovorima sa akterkama-pre rada na montaži, u studiju. Film nije komercijalan, rađen je za edukativne svrhe.“
Miraz-simbol društvene vrednosti žena
Ljiljana Radovanović: Moj stric se zaposlio u gradu. Deda je bio protiv. Tražio je da on ostavlja platu...“
Staša Zajović: Jedan od faktora radnje, jeste i pitanje devojačkog miraza. Pitanje miraza tada nije bilo komercijalizovano, a danas jeste. To se dešava širom sveta, posebno u Indiji...’
Ljiljana Radovanović: Danas-u pozivnicama za svadbu, piše: „Sve što želite dati, može u koverat stati.“
Ljubica Beljanski: To, možda, ima i dobru stranu. Ranije su davani pokloni, pa su dobijali više istih.
Ljiljana Radovanović: To sa kovertama nije bilo ranije. Počelo se od 1990-tih.
Ivana Kronja: Seoska devojka u filmu kaže da se za devojački miraz sada traži moped ili fića. A one i dalje izrađuju tradicionalne ručne radove...
Nastasja Radović: Ovo su subverzivni filmovi, naročito ovaj koji prikazuje život zatvorenica i gde one otvoreno govore o tome šta su počinile i pod kojim okolnostima. To je i jedna vrsta društvene kritike.
Džana Tepavac: Venčanja se danas prave tako da na njima parovi i zarađuju...
Ljubica Beljanski: Izvanredan film. Neke scene iz filma kao da su koristili i noviji reditelji u svojim filmovima. Pokazuje veliku vrednost domaćeg filma. Potresan je film o zatvorenicama. I umetnički jak.
Ivana Kronja: Umetnički značajan.
Melanija Aleksić: U zatvorima su imali radionice, svoju ekonomiju...U Zabeli su zatvorenici kuvali hranu koju su poručivali stanovnici Požarevca.
Staša Zajović: Trebalo bi istraživati i to šta je u jugoslovenskom filmu mizoginija, ali ovi filmovi pokazuju kako je Jugoslavija bila ozbiljna država, kako je imala ozbiljnu kulturnu politiku. Srbija danas nema budžet za kulturu. Iako su u SFRJ neki filmovi bili zabranjeni za prikazivanje, nijedan nisu upropastili, stavili su u bunker. Što se tiče zatvorenika, postojala je razlika između onih „civilnih“ i političkih. Ovi drugi su bili drugačije tretirani...
Nastasja Radović
