Uvodničari: Porodica, prijatelji, kolege i poštovaoci, Bojana Tončića
Moderatorka: Staša Zajović
Prisutno: 21
6. maj 2026. godine
Hroničar zla i stvaralac otpora
Povodom dve godine od smrti istraživačkog novinara, Bojana Tončića, upriličen je razgovor o njegovom radu i životu. Učestvovali su Tončiću bliski ljudi, ali i drugi koji su se sećali susreta, razgovora i vremena provedenog sa njim. Bojan Tončić se smatra-kako je u pozivu na ovaj razgovor navedeno, „hrabrim, beskompromisnim novinarem, hroničarem vremena zla, upornim istraživačem ratnih zločina, borcem za pravdu i dostojanstvo žrtava, antimilitaristom i antifašistom“. Istaknuto je i da je Tončić bio blizak saradnik Žena u crnom.
Detinjstvo i mladost: Od „Mirka i Slavka“ do rata koji nije bio njegov
Staša Zajović je sa puno prijateljskih emocija govorila o Bojanu: „Trebalo je da bude književnik. On je bio uporan kao Sizif, sve žrtve ratnih zločina mu duguju i mi mu mnogo-mnogo dugujemo. I želimo da slavimo njegov život. Žene u crnom su objavile nekoliko njegovih knjiga i knjiga o njemu: „Krivo srastanje“, „Topčider“, „Ostavio je trag u nama“. Posle njegove smrti organizovano je šest velikih promocija zbirke njegovih-posthumno objavljenih tekstova „Sam na ulici“, u više mesta Jugoslavije. Čak i u Sloveniji-iako se Bojan njom nije bavio. Ali, oni su tražili. Želim da ga se sećam po onome što nam je Bojan Tončić ostavio, čime nas je uznemirio...Zašto me je toliko uznemirio? Podstakao me je da dođem u Leskovac. On me je podsticao, tješio, pazio...Bio je dosledan i buntovan.“
Tatjana-Tanja Tončić-Bojanova sestra, koja je učestvovala na svim promocijama posthumne knjige svog brata, prvi put, a na Stašinu inicijativu, govori o svom privatnom odnosu sa bratom, o zajedničkom detinjstvu i mladosti, o roditeljima, o Bojanovim ranim afinitetima i preokupacijama, o životu u njihovom Leskovcu. „Staša mi je predložila da ispričam nešto o našem detinjstvu i sazrevanju. Imali smo jedno živahno detinjstvo. On je rano naučio da čita, voleo je to. Njegova prva literatura bili su stripovi „Mirko i Slavko“. Živeli smo kao prava radnička porodica. Otac je bio nastavnik, majka-radnica. Ona se bavila i društveno-političkim radom, išla je i u patrijsku školu u Komrovcu. Naš otac je umro pre četrdeset godina. Bojan je voleo da čita, ali je voleo i sport. U dvorištu smo imali male goliće, ali on je voleo i košarku. Naučio je da svira gitaru, ali su mu rekli da ima i dobar glas. Pevao je u rok grupi, na Leskovačkoj gitarijadi. U Leskovcu je bila i grupa Bubamare-ali su oni više nastupali „po političkoj liniji“. Ja sam starija od Bojana, pa sam se prva opredelila za srednjoškolsko obrazovanje. Upisala sam novinarski smer. Bojan je bio jako osetljivog zdravlja, često je imao bronhitis, dobio je i bronhijalnu astmu. Išli smo preko sindikata na more. Kad je upisivao treću godinu srednje škole i on se opredelio za novinarstvo. Ja sam već pisala- o kulturnim temama, pozorištu...Leskovačko pozorište je bilo jedno od retkih čije su predstave bile besplatne. Bojan je pisao o koncertima. Kad bismo zajedno išli na neki koncert i putovali autostopom, delovali smo kao dve devojke-jer je Bojan imao dugačku plavu, a ja dugačku crnu kosu. On je 1985. godine otišao u vojsku. Kad se vratio, desila nam se velika tragedija, prerana smrt našeg oca. Nas dvoje smo posle toga, počeli da radimo. Iako je on upisao da studira književnost. Pisao je u jednom firminom listu, a onda se zaposlio u opštinskom uredu. Nastavio je da piše za neke publikacije i agencije u Beogradu: Sindikalni poverenik, Službeni glasnik, Novinsku agenciju Tiker. Kad je počeo da piše za Blic, dobio je od njih svoj prvi kompjuter i telefaks. Pisao je i za leskovačku „Našu reč“, koju je uređivao direktor pozorišta, Vili Hubač. U Leskovcu je bio osnivač publikacije „Prava čoveka“ koju je izdavao leskovački Odbor za ljudska prava. Tada je bio tužen po takozvanom Vučićevom zakonu o informisanju. Mislim da je bio prvi novinar koji je optužen po tom zakonu. Razlog tužbe je bio njegov tekst o tadašnjem gradonačelniku Leskovca zvanom Žika Žmigavac i njegovim malverzacijama sa mlekom koje je otkupljivao na crno, pa su se deca u vrtićima otrovala. Na prvom suđenju je Bojanov advokat bio Igor Sikavica, a kasnije Gradimir Nalić, Biljana Kovačević Vučo i Nikola Barović. Na jednom od tih suđenja-početkom 1999. godine, bila je prisutna i Florans Artman. Posle toga Bojan je otišao za Beograd. Za Danas je pisao od 1997. godine. Te 1999., Bojan je dobio poziv da ide na Kosovo. On se odazvao, ali im je rekao da ne može ići jer to nije njegov rat. Posle njegovog odlaska u Beograd, nastali su za nas veliki problemi: policija nam je noću upadala u kuću, Bojanu su pretili otkazom. Ne znam šta su tražili po njegovoj sobi, mogli su da nađu samo knjige....“
Iskustvo: građanin Palanke i učesnik Istorije
Zajović je onda pomenula da su za Bojanov rad i angažman bili zainteresovani i mnogo mlađi ljudi- kao Fahrudin Kladničanin koji ga je upoznao još dok je bio srednjoškolac. Zatim je o svom druženju sa Tončićem govorio Goran Kostić-Kosta, njegov leskovački prijatelj. „Bojanov život je bio sušta suprotnost svakoj malograđanštini. Za njega je stvar časti bilo ograditi se, pokazati prezir prema tipičnim palančanima. U tome je sledio filozofiju Radomira Konstantinovića. Hteo bih da pomenem par neformalnih detalja: ne slažem se sa Tanjom, mislim da je užasno pevao. Za učešće na Gitarijadi uslov je bio izvođenje jedne revolucionarne pesme. Bojan je pevao neku pesmu o Titu. Nije ni on znao da uhvati ritam. Onda je bend prijavio samo instrumentalnu verziju. Naše školovanje je bilo zanimljivo: kao obavezan predmet imali smo daktilografiju koju smo učili „po propisu“. Bojan je u vojsku otišao nekoliko godina pre mene. Ja sam odlagao, bio sam nezreo. Završim u Zemunu i kažu nam da idemo na Pasuljanske livade. Bojan mi kaže „Nemoj, ni slučajno“. Zanimljivo je da smo on i ja bili pod istim starešinskim kadrom.“ Tanja se setila da je Bojan bio i kurir nekog generala. Zajović kaže da je Bojan bio dezerter iz potrebe da u malom, učmalom gradu, neko pokaže da ima časti. „Kako sam se ja zagledala u Bojana? Kad sam u februaru 1999-e pročitala jedan njegov članak, uhvatila me je takva tuga...Mobilizacija je bila klasno pitanje, bila je iznuđena. Mobilisani su radnici i seljaci. On je to pokazao. „Ratno je stanje na njivama. Ginemo od rabote. Frlem ti pušku“. Seljaci su najviše platili. Ja sam ljudima u Danasu rekla da hoću da ga upoznam. Veoma često smo se viđali. Gdje god.“
Nastasja Radović se setila svog prvog susreta sa Bojanom, tokom demonstracija 1996.-1997. „Bio je jedan veoma hladan februarski dan 1997. Iz Beograda sam-zadužena od GSS (Građanski savez Srbije) i Zajedno, išla da govorim na mitinzima opozicije u Vranju i Leskovcu. U Vranju tog dana uopšte nije bilo okupljanja, ali nikako nije bilo uzalud. Gledajući stranačke prostorije naših stranaka u Vranju, shvatila sam kako one privlače članstvo i simpatizere...U Leskovcu je bilo pomalo dramatično: opozicioni narod i predstavnike Zajedno opkolio je kordon policije da bi ih sprečio da prošetaju gradom...Demokrate su me pozvale u njihove stranačke prostorije, da se zagrejem i malo okrepim. Za stolom za kojim sam i ja sedela-zagrevajući se kafom, sedeo je i mladić, radoznalog i meni, činilo mi se, naklonjenog izraza lica. Bio je to Bojan. Pričali smo o tekućoj političkoj situaciji koja je postajala sve dramatičnija...To je bio onaj dan kada je na Brankovom mostu, policija napala demonstrante suzavcem i šmrkovima ledene vode, a zatim ih jurila i prebijala po haustorima. Sa Bojanom sam bila u više takvih „istorijskih situacija“. Kao kad smo-ispred NUNS-a, išli u Niš da govorimo na tribini o progonu novinara i medija. Bio je to još jedan ledeni zimski dan, teške 1999-e. Dan pošto je uništen predajnik Studija B. Samo još jedan u nizu napada na medije, režima koji je gubio moć. Sećam se da smo se našli zajedno i na dan kada je preminuo Slobodan Milošević. Posle skupštine NUNS-a...Tako neki zajednički „istorijski“ trenuci, ali je bilo i „običnih“ dana...“
„Znala sam ga. Uvek mi je delovao namćorasto, ljutito...Nije hteo da dođe ni po paket koji bismo mu donosile iz Leskovca. Ali, jedan prizor mi se izdvaja. Sedeli smo u kafeu blizu kuće gde je upravo bio svečano otkriven spomenik Draži Mihajloviću. Policija nam nije dala da priđemo. Bojan je ušao noseći jednu poveću knjigu. Izgledao je sretan. Bila je to knjiga o njemu koju je sastavio Vojislav Šešelj“, setila se svojih utisaka iz susreta i saradnje sa Bojanom, Ljiljana Radovanović.
„Bojan je išao u Zemun, u Magistrat da kupi tu knjigu. Pitao je da li ima popust na to što je njegov rad tema knjige. Bio je zadovoljan zbog toga“, dodala je na temu Bojanove reakcije na knjigu šefa Radikala (Srpske radikalne stranke/SRS) Jovana Kolarić.
Bojanovi tekstovi u Šešeljevoj biblioteci
Dragan Stojković se često sa Bojanom viđao u kafeu Galerija, u centru grada, gde se godinama sastajalo društvo koje je okupljala grupa književnika iz Foruma pisaca. „Viđali smo se u Galeriji. Rekao sam mu da bi trebalo da bude „zahvalan“ Šešelju jer je napravio knjigu o njemu-ko zna kada bi i da li bi uspeo da pronađe sve te svoje tekstove koje je Šešelj sabrao. U knjizi je i njegov intervju sa mnom, a komentarisano je da sam ja „zemunski šljam“. Ja sam Bojana upoznao posle događaja u Zemunu 1997-e, kada su radikali (SRS) izbacili porodicu Barbalić iz njihovog sopstvenog stana. Bojan je to-kao novinar, pratio. Preko Bojana smo, kasnije, održavali kontakt sa Barbalićima. On je hteo da o tom slučaju napravi film, sa Zoranom Amarom. Često smo zajedno išli u Sarajevo. Bio je tamo popularan. On je bio, u stvari, velika dobrica od čoveka. Imao je jedan specifičan humor. U Galeriju je dolazio kada bi gotovo svi otišli. Pa smo tako često ostajali samo nas dvojica. Imam veliku grižu savesti zbog prijatelja koji su otišli...“
Staša Zajović je rekla da je Barbalić došao na zagrebačku promociju Bojanove knjige. „Ali nije se on dao, bio je težak za komunikaciju...Imao je neki crni humor, ironiju...Najviše je voleo da citira Panteliju iz Maratonaca...“ Jovana Kolarić koja radi kao istraživačica u Fondu za humanitarno pravo, često se zbog posla-a onda i privatno družila sa Bojanom: „Mislim da me niko toliko nije voleo kao drugaricu. Ja sam bila namćorastija od njega. Kad smo se upoznavali, poklonila sam mu knjigu „Brod u boci“...“ Zajović se seća kako je Bojan uvek tražio više agendi ŽUC-a za svoje drugarice: „Imao je svoje najbolje drugarice. Kad je radio knjigu o gardistima ubijenim u Topčideru, bio je jako potrešen.“ Vera Vujošević kaže da je Bojana prvi put videla u redakciji lista Republika: „Sećam se njegovih plavih očiju. Viđala sam ga često, u CZKD. Bojan je u mom srcu, na mnogo načina...“
Dragomir Olujić-Oluja, seća se prvog susreta sa Tončićem, u Prištini: „Upoznali smo se u Prištini. Bilo je to u vreme kada je potpisan sporazum Milošević-Rugova. Bila je to „ljubav na prvi pogled“. On me je-ne znam baš zašto, obožavao. Znao je gomilu stvari o meni koje sam ja zaboravio. Kada je došao u Beograd, čuli smo se najmanje jednom nedeljno. U poslednje vreme, uglavnom preko Fejsbuka. Tog poslednjeg meseca-njegovi odgovori na moja pitanja, bili su mi neuverljivi. Govorio je „Sve je pod kontrolom“. Pokušao sam da mu zakažem sastanak. Dogovorili smo se da se vidimo u utorak, ali je on sutradan umro...“ Đorđe Balmazović Žole iz Škarta koji je za Bojanovu knjigu radio prelom i korice, kaže: „Neverovatna hrabrost. Beskompromisnost. Tako nešto je imao-pored njega, samo Miša Stanisavljević...“ Zajović je dodala da se Bojan Tončić uvek oslanjao na činjenice, a te slede interpretacije.
Lino Veljak je govorio o mogućim Bojanovim „naslednicima“: „Nažalost, nije se ispunila moja nada da će imati dosledne naslednike. Oni koji su se kandidovali su daleko ispod njega.“
Staša Zajović: On nije samo branio žrtve. Stvarao je i jednu hroniku otpora. Da li će ga uvrstiti u tu hroniku otpora?
Lino Veljak: Srpski narod će nestati ako Bojan Tončić ne uđe u udžbenike.
Ursula Rener iz Berlina: „Upoznala sam ga 1996. ili 1997., kada sam u Leskovcu boravila češće, sa koleginicom iz albanske organizacije. Videla sam da je mlad čovek. Imao je divnu kožu kao „mleko i krv“, i plave oči. Pitanje je bilo da li možemo da ga sakrijemo od poziva u vojsku. Shvatili smo da on kod nas ne bi bio bezbedan. Dobrosav (Nešić) mu je onda našao neko drugo mesto.
U nastavku razgovora na ovom Kružoku, Staša Zajović je govorila o velikoj sudbini jugoslovenskog Jevrejina-komuniste, Davida Dida de Maja, španskog borca i logoraša jugoslovenskog logora Goli otok. „Dido de Majo je bio narodni heroj Francuske. Iz nacističkih zatvora je spasao mnoge ljude. Između ostalih i Andrea Malroa. Ovde je bio zatvaran na Golom otoku. Laž je da De Gol u Jugoslaviju nije hteo da dođe zbog Tita. Nije hteo zbog onoga što se ovde desilo sa De Majom.
Nastasja Radović
