Uvodničari: Mirko Medenica, Miloš Urošević i Staša Zajović
Moderatori: Staša Zajović i Miloš Urošević
Prisutno: 13 osoba
13. maj 2026. godine
Ravnodušnost sveta ubija „suvišne ljude“, ali i sam taj „svet“
Nakba je ime za „palestinsku katastrofu“, etničko čišćenje palestinskog naroda, okupaciju i genocid od strane Izraela. Proterivanje oko 750.000 Palestinaca dogodilo se 1948. godine kada je formirana država Izrael. Brutalni događaji etničkog čišćenja, obeležili su živote generacija Palestinaca. Oni označavaju 15. maj kao dan sećanja na Nakbu...
U znak sećanja na stari datum proterivanja Palestinaca i novi genocid nad njima, organizovan je razgovor o knjizi Frančeske Albaneze (Francesca Albanese) -specijalne izvestiteljke Ujedinjenih nacija za okupirane palestinske teritorije. Tu knjigu-pod nazivom „Kad svet spava:Priče, reči i rane Palestine“, izdala je beogradska izdavačka kuća Čarobna knjiga, ove godine. U nastavku razgovora o obeležavanju Nakbe, prikazan je i kraći dokumentarni film „Govor koji se pamti“, sa jednog od nastupa Gideona Levija (Gideon Levy) , izraelskog novinara i pisca-koji se bori protiv cionističke politike Izarela, ističući patnje i kršenje ljudskih prava.
Da li je Izrael demokratska zemlja ili zemlja koja sprovodi genocid?
Uvodničarka i moderatorka, Staša Zajović, smatra da je delovanje UN izvestiteljke-pravi primer na koji način bi trebalo optuživati državu Izrael za odnos prema Palestincima. Jer-kaže, ne radi se samo o odlukama izraelske administracije već o višedecenijskim stavovima kojima se negiraju prava Palestinaca na život i državu. „Jedna od tih floskula je i da je Izrael jedina demokratija na Bliskom istoku.“
Mirko Medenica je istakao-za njega, najoriginalnije delove knjige Frančeske Albaneze. „Za mene je glavna poruka knjige u načinu na koji je knjiga pisana. Pisala je o ljudima-i svakom od njih je autorka posvetila odeljak u knjizi. Meni je posebno važno poglavlje u kojem govori o deci. O Hind Radžab, šestogodišnjoj palestinskoj devojčici koja je ubijena zajedno sa svojom porodicom. Napravila je neku vrstu izveštaja o gubitku detinjstva. Kako je bila onemogućavana da bude na terenu, sa decom je, uglavnom razgovarala on line. Pitala ih je i o tome šta je njihov najveći strah. Odgovarala su joj da je to-strah od smrti. Opisivala je ambijent u kojem ona odrastaju, nazivajući ga „zatvorskom estetikom“. Sarađivala je i sa grupom mladih palestinskih pisaca „Mi nismo brojevi“.“ Medenica kaže da je dehumanizacija-ono što prethodi genocidu. „Golda Meir je govorila da će sukob sa Palestincima prestati onda kada palestinske majke budu počele da više vole svoje sinove nego što mrze Izrael. To je, u suštini, jedna rasistička izjava.“ Citirao je i stanovnicu Gaze: „Strah od smrti te ne sprečava da umreš-ali te sprečava da živiš“. Podsetio je i na dokumentarni film u kojem devojčica Hind Radžab razgovora sa Hitnom pomoći dok se vozi sa svojim- već mrtvim rođacima. Ona na pitanje ljudi iz Hitne pomoći, prvo odgovara da njeni rođaci spavaju-a onda da to što je rekla nije tačno-oni su mrtvi. Albaneze-izuzetno osporavana od moćnih političara i institucija, našla je sagovornike u jevrejskim anticionistima. Medenica je pomenuo i neverovatan potez uprave Memorijalnog centra nekadašnjeg nacističkog logora Buhenvald-gde je jednoj devojci bilo zabranjeno da umotana u palestinsku maramu kefiju, uđe u područje Buhenvalda. Kada se-protestno, u Buhenvaldu pojavila grupa Jevreja u kefijama, dobili su tužbu od strane Memorijalnog centra logora.
Zajović dodaje da je od 2008-e do septembra 2023-e ubijeno više od 1.400 dece, a da je hapšenje dece – oružje koje Izrael koristi da bi proganjao Palestince: „Od 2000-e (Druga Intifada) masovno hapšenje dece je bilo neprekidno. Deca-koja su bacala kamenje na izrraelske vojnike, za to su dobijala zatvorske kazne od 2-3 godine. U hapšenjima maloletnih Palestinaca: od 2000-e do 2023-e bilo je oko 13 000 privedenih i zatvorenih. Između 1967. i 2006. Izrael je uhapsio i zatvorio više od 800.000 Palestinaca, uključujući i one maloletne...Od 7. oktobra do sada ubijeno je preko 20.000 dece. Deca – predstavljaju skoro polovinu palestinskog stanovništva, od rođenja žive pod okupacijom, kao i njihovi roditelji...“ O surovostima i planskom uništavanju Palestinaca, citirala je italijansku aktivistkinju koja je boravila veoma često u Gazi Gabrijelu Roseti: „Gaza – zatvor na otvorenom: Izraelska vojska izvozi taj fenomen povređivanja ljudi u ekstremitete. Zašto? Kažu da ako ubiješ jednog, on je mrtav-za državu to više nije trošak, ali ako ga onesposobiš da ne može da hoda, to znači da ti proizvodiš lanac nesreće za tu porodicu koja mora time da se bavi, a nema para za to. I onda se ulazi u lanac zaduživanja. Izraelski vojni savetnici su bili savetnici za torturu u Nikaragvi, za vreme Pinočea u Čileu. Mora da se ponovi da Izraelke i Palestinke nikada nisu prestale da rade zajedno. To je istorijska činjenica. Vi ste sličan takav primer.“
Oslobađanje Palestinaca/ki je i oslobađanje Izraelaca/ki
Miloš Urošević je predstavio u opštim crtama, knjigu Albaneze: „Ova knjiga počinje Uvodom a završava se Zaključkom. U knjizi su prikazani razgovori sa devet osoba-kroz devet glasova. Albaneze postavlja i pitanje šta je Hamas, ko se bori u njegovo ime, ko je u bolnicama, ko se odupire okupaciji?“ Albaneze, kaže on, pita-u čemu se sastoji demokratija, ako u njoj nema mesta za debatu? Ona smatra da je
proveren savez između Izraela i svih ostalih država čija mu elita garantuje nekažnjivost- koju oduvek uživa, isti onaj sistem kojem i mi pripadamo. Ocenjujući značaj hrabrosti u suprotstavljanju mehanizmima tog sitema-citira Urošević, autorka kaže da u oslobađanju palestinskog naroda od aparthejda, leži ključ za oslobađanje samih Izraelaca. A za nju nužnost-da o tome govori, kako kaže u kjnizi, ne prolazi. Albaneze kaže: „To neizrečeno mi je postalo tesno. Bez prava na samoopredeljenje svako drugo pravo gubi značaj i postaje puka vežba iz intelektualne retorike.“ Urošević je, dalje, citirao niz stavova Frančeske Albaneze, njenih pitanja i odgovora, iznetih u knjizi:
- Nameru da se nešto ili neko uništi treba shvatiti kao rešenost da se uništi.
- Nepodnošljivo prećutkivanje glavnih medija, koji su poricali, ublažavali i izobličavali stvarnost;
- Kad su ljudski životi u igri, nepristrasnost postaje dužnost koja nas primorava da se stavimo na stranu prava, pravde i žrtava. Biti nepristrasan znači imati hrabrosti da odbranimo ono što je pravedno, da damo reč onome ko je ućutkan ili jednostavno ignorisan, i da se borimo protiv zloupotreba koje mrcvare naš svet.
- Istoriju pišu pobednici koji su često i koljači. Ali oni koji ostaju, svoju istoriju nose ispisanu u sebi, ona putuje njihovim genima i čim dobiju priliku da uzmu olovku u ruke, ispravljaju je. Merilo treba da bude zakonitost: to je mera koja obeležava granicu onog što politika može – ili ne može – da uradi.
- Zar ne misliš da su evropski Jevreji otišli u Palestinu zato što nisu imali kuda da odu, a ne zato što su zaista povezani sa tom zemljom?
- Put ka ljudskim pravima nije pravolinijski, a zadatak nije izvršen. To nam govori vreme u kojem živimo. Da bi se srušili represivni sistemi, treba ih pogoditi u srž, to jest po džepu: tamo gde prihoduju na osnovu izrabljivanja.
- Palestina je mesto zločina na kome su tragovi svih nas. Pravda za Palestinu počinje od naših koraka. Shvatiti otpor, naravno, ne znači pravdati nasilje nad izraelskim civilima, ali nam omogućava da razumemo da se ono rađa, pre svega, kao odgovor na uništenje jednog naroda koje sad ulazi u svoju završnu fazu.
- To nije ravnopravna borba, a u neravnopravnim borbama naučiš da se onaj ko nema sredstva bori kako zna i ume. Danas smo zaboravili da je Nelson Mandela -ušao u zatvor, da bi odslužio skoro trideset godina kazne, upravo zbog optužbe za terorizam.
Biblija uvek opravdanje
Za Albaneze je jedna od najvećih zala Dvadesetog veka ravnodušnost. Zajović se referira na njene reči u knjizi-ali i na „naše“: „Cionisti tvrde da su uvek Jevreji i samo Jevreji živeli u Palestini. Zašto se pozivaju na biblijske mitove? I ovde se Vuk Drašković oslanjao na te mitove u vezi sa pravom Srbije na Kosovo....Šta je istorijska Palestina? Oko 96% zemlje je bilo u rukama Palestinaca.“ Ona je, dalje, pitala za mogućnost povezivanja Holokausta i Nakbe: „Da li je to moguće? Kako možemo da spojimo bol i patnju oba naroda? Da li bi to trebalo da merimo? Kako to da se ne vidi nikakva ljudskost jednih u drugima?“
Pitala je i da li je u Palestini sproveden i još uvek se sprovodi „doseljenički kolonijalizam“, o kojem govori i Albaneze. „ Da li je to kolonijalizam u kojem učestvuju i anglosaksonski protestanti? Postoje diskusije o tome...“ Ona smatra da sadašnja vlast u Izraelu praktikuje i neke neonacističke oblike vladanja: „Oni hoće samo bele ljude. Na primer, Ruse. D li su ti Rusi „pogromaši“? Glavni osnivači i promoteri cionizma su: Austrijanac Teodor Hercel, Rusi- Haim Vajcman i Vladimir Žabotinski, kao i Poljak David Ben Gurion, koji je 1948. postao prvi premijer Izraela. Kolonijalni plan naseljavanja: to su razni Evropljani koji imaju pasoše evropskih država, žive u inostranstvu, ali kupuju od Palestinaca zemlju, imaju kontrolu nad nekretninama na okupiranoj teritoriji- i time sistematski oduzimaju zemlju od Palestinaca.“
Frančeska Albaneze o nekim od tih pitanja, vodi raspravu i sa Jevrejima. Neki od njih vide kao neizbežno seljenje u Palestinu je ih u Evropi „niko nije hteo“. O „doseljeničkom kolonijalizmu“, Staša Zajović govori i na primeru ratova 1990. i 'puzećeg genocida': „Počeo je u Prijedoru, a završio se u Srebrenici.“ Govorila je i o podršci koju su Jevreji iz kibuca davali Palestincima da bi mogli da se leče u Izraelu. „Palestincima su upravo Jevreji iz kibuca -koje je napao Hamas, pomagali da dođu do zdravstvene pomoći. Jer, od 2006 godine, Palestinci iz Gaze ne mogu da se leče u Izraelu. Albaneze smatra pogrešnim reći „jevrejski lobi“. Umesto te uobičajene sintagme, trebalo bi govoriti „izraelski lobi“...Kao jedan od problema, vidi i to što Ujedinjene nacije-do danas, nisu promenile definiciju antisemitizma: Gideon Levi je jedna od najvećih meta cionista. Kao i Amira Has...Poricanjem palestinskog identiteta, želi se poreći njihovo pravo na život.
Što se tiče statusa Palestinaca u Izraelu, oni su podeljeni i „identifikovani“ na: one sa izraelskim državljanstvom koji žive u Izraelu (poznati i kao Palestinci iz 1948-e i kao „izraelski Arapi“); stanovnike Istočnog Jerusalima-bez izraelskog državljanstva. Po izrraelskom zakonu, Palestinci koji žive u Istočnom Jerusalimu- nisu izraelski državljani-niti su žitelji Zapane Obale Oni imaju „status nesigurnog trajnog boravka“. Mogu da žive i rade u gradu, da uživaju socijalnu zaštitu, mogu da glasaju na lokalnom nivou, ali ne na državnom.“
Slabosti UN stava o antisemitizmu i nove,“hrabrije“i sadržajnije definicije
Zajović je govorila i o nizu institucija, sporazuma i stavova (koje navodi i Albaneze),koji i danas otežavaju položaj Palestinaca i
- Međunarodna zajednica, mirovni sporazumi: UN je 1947.godine – odobrila Plan podele koji je predvidio deobu Palestine na dve države: 55% teritorije budućoj državi Izrael, a ostalih 45% Palestincima, koji su u tom trenutku bili vlasnici 96% teritorije. Palestinske vođe i arapske države su odbile taj plan kao nepravedan, što je dovelo do građanskog rata, a 1948. proglašena je država Izrael.
- Palestinska narodna samouprava – politička institucija osnovana 1993, nakon Sporazuma iz Osla. To su potpisali Izrael i PLO sa sledećim ciljevima: uzajamno proznanje i stvaranje Palestinske države. Ali, to nije donelo Palestincima nikakvu korist, okupacija je nastavljena i proširena. Izraelski anticionisti smatraju da taj Sporazum nije doveo u pitanje okupaciju, jer Palestinska samouprava nema nikakvu autonomiju već je pod izrraelskim vojnim nadzorom i kontrolom.
- UN sistem – doprinosi da se svaka osuda države Izrael smatra antisemitizmom. UN Watch-organ koji navodno nadzire poštovanje Statuta UN, a zapravo je sredstvo izraelske propagande. Definicija antisemitizma – od strane organizacije IHRA (Međunarodni savez za sećanje na Holokaust) donela je definiciju antisemitizma – kao mržnju prema Jevrejima, jevrejskoj zajednici, ali su dodali jedanaest praktičnih primera koji povezuju antisemitizam sa kritikom države Izrael. To je jako opasno, kako za Palestince, tako i za Jevreje. To znači da su svi Jevreji automatski identifikovani sa državom Izrael. To nije tačno, jer anticionistički Jevreji denunciraju zločine IDF. Po toj definiciji, svako ko nosi kefiju ili bedž sa palestinskom zastavom, odmah je antisemit.
Zajović je navela i jevrejske-anticionističke grupe i pojedince koji su se-na drugačiji način, uključili u rešavanje položaja Palestinki i Palestinaca;
- Breaking the Silence (Prekinimo tišinu) –organizacija bivših izraelskih vojnika koji javno osuđuju zlostavljanje koja vojska sprovodi na okupiranim teritorijama, žele da podignu svest o okupaciji kod vojnika. Oni su svedočili o naredbama za napade na civile, razaranje naselja...
- Jevreji anticionisti – porodica Barenboim (otac i sin) čuveni violinisti koji sviraju sa palestinskim violinistima, iz Akademije Barenboim-Said. Oni smatraju da su ciljevi Palestinaca-tj.oslobađanje palestinskog naroda od aparthejda, oslobođenje samih Izraelaca.
- Jevrejski anticionistički naučnici – Amos Goldberg, David Feldman, Alon Konfino, Danijel Levi...,uvek su podržavali F. Albaneze. Upravo su oni zahtevali od UN da izmeni definiciju antisemitizma koja uključuje šravo na kritiku politike Izraela. Ne čekajući UN koja nikad nije izmenila definiciju o antisemitizmu, doneli su Jerusalimsku deklaraciju o antisemtizmu (2022-e) u suprotnosit sa definicijom IHRA. Ona uključuje pravo na izražavanje, neslaganje i kritiku izraelske politike.
Nastasja Radović
