Rat protiv civila
U nastavku dokaznog postupka, na današnjem glavnom pretresu svedočio je zaštićeni svedok, svedok A.
Svedok A je bio stražar, obezbeđivao je zgradu SUP-a u Suvoj Reci i išao je u patrolu. Bio je pripadnik rezervnog sastava policije i nosio je plavu maskirnu uniformu. Svedok je rekao da su se na terenu nosile bombe, a da je patrola obezbeđivala put Suva Reka – Dulje. Dodao je da su postojale dve patrole. Prvu patrolu su činili: Tanović, Čukarić Slađan, Petković Miki i Ja (svedok A). Drugu patrolu činili su: Papić Ramiz, Srđan Andrejević i Bojović Nenad.
Svedok A je za okrivljenog Čukarić Slađana rekao da je bio vođa patrole, pripadnik aktivnog sastava policije, zajedno sa Tanovićem.
Svedok A je rekao da su jedinice Čegar bile prvo stacionirane u hotelu Balkan, a kada je počelo bombardovanje razmestili su se po kućama. Pripadnici jedinice Čegar bili su uglavnom iz Kruševca, ali ih je bilo i iz Niša. Komandant se zvao Čegar 1.
U Suvoj Reci su se nalazili i pripadnici posebne jedinice policije (njih oko 30-40) sa komandantom Draganom Borisavljevićem. Oni su imali razne trake oko glave u raznim bojama. „Glumili su razne Ramboe i Rambiće.“
Pripadnici Vojske Jugoslavije su bili izvan Suve Reke, u Dulju.
„Dana 26. marta 1999. ujutru odlazim u Đinovce“, nastavio je Svedok A, „što je pet kilometara od Suve Reke.
„Tanović Radovan, Petrović Miki, Čukarić Slađan i ja se nalazimo ispred zgrade SUP-a, kada smo pošli u obilazak blindiranim vozilom. Sa nama je bio i pomoćnik komandira Nenad Jovanović koji je zajedno sa Čukarić Slađanom imao radio vezu.“
„Na uglu puta Priština – Reštane video sam blindirani kamion koji su koristili Čegrovi, koji je došao iz pravca Prizrena. Iz kamiona su se iskrcali Čegrovi, kada je stigao drugi kamion iz koga su se takođe iskrcali ljudi. Svi zajedno kreću ka albanskim kućama. Bilo je ukupno oko 40 ljudi. Ti ljudi su bili besni, dugo su bili na terenu, sve im je dosadilo.“ Svedok A je dodao: „Čovek se ponaša kao zver.“ Ljudi sa pištoljima i automatskim puškama su se rasporedili u strelce, imali su plave uniforme. Tada je naišao landrover iz koga je izašao Čegar 1. On je krenuo ka stanici policije, obraćajući se pomoćniku Nenadu Jovanoviću, „Šta gledate, šta čekate tu? Krećite za nama.“ Pomoćnik je na to rekao „idemo“. Krenuli smo jedan po jedan u koloni. Čegrovi ulaze u albanske kuće, izbacuju ljude, čuje se pucnjava.“ Nastavlja svedočenje:“ Mi (Tanović, Petrović, Jovanović, Čukarić i ja) smo stigli trkom do kuće gde je bio smešten OEBS. Tu je bila grupa Čegrova koji su preko puta upali u prodavnicu auto delova i pljačkali.“
Predsedavajuća sutkinja je pitala: „Da li se tome neko suprotstavio?“, na šta je svedok A rekao: „Ko sme da im se suprotstavi?“
Potom su pošli iza kuća, čuje se pucnjava oko kuća.
„Čukarić je rekao meni i Petroviću da obezbeđujemo Tanovića i njega. Oni su razvalili zaključana vrata, ušli su u kuću. Čula se galama, ljudi su počeli da izlaze. Žene i deca su plakali. Uplašili su se pucnjave i počeli da beže ka zanatskom centru i autobuskoj stanici. Tamo su ih legitimisali Čukarić i Tanović, uzimali su im lične karte i dokumenta.“
Upitan da li je poznavao neke od tih ljudi koji su bežali, svedok A je odgovorio:“Živeo sam tu dvadeset pet godina. Neka lica sam prepoznao, zajedno smo trenirali košarku, išao sam u njihovu piceriju. Poznao sam Bujara, Sedata i Agrona Berišu. Oni su bili okrenuti ka zidu iza kuće OEBS. Tamo su ih odveli. Počela je pucnjava. Pucali su Tanović i Čukarić. Ljudi su pali, ubijeni su na licu mesta. Ubijeni muškarci su bili civili, nisu bili naoružani. Žene, deca i starci su bežali. Čukarić mi je naredio da ih pratim. Krenuo sam za njima ka zanatskom centru. Neko od njih je imao ključ pa su ušli u jedan lokal. Sa mnom je bio Petrović Miki i kada smo mi stigli, oni su već bili u lokalu. U međuvremenu, na autobuskoj stanici neko je pucao u kolonu ljudi; pogođeni su jedan starac i jedna starica. Bili su pogođeni u noge, ostali su da leže, nisu mogli dalje. U piceriji se zaključalo oko trideset pet ljudi.“
Svedok A je rekao: „Bio sam izgubljen i uplašen“. Nastavio je:“Rekli smo Čukariću i Tanoviću da su ljudi tu. Tada mi je Tanović rekao da idem na autobusku stanicu da uzmem dve flaše alkohola da se smirim i stabilizujem.“
„Ja sam bio preplašen. Poznavao sam te ljude. Bez obzira što su bili Albanci bilo mi je nezgodno.“
U nastavku, svedok A je rekao:“ Ranjeni ljudi su i dalje ležali kada sam išao do stanice, a kada sam se vraćao ljudi su bili mrtvi. Kod picerije su bili Tanović, Čukarić i Petrović. Čegrovi nisu bili u zanatskom centru.“
Za Tanovića, svedok A je rekao da je bio „šašaviji, možda ih je on ubio.“
„Potom smo ispili vinjak, votku ili lozu, nas četvorica. Sve smo popili i opustili se. I dalje se čula pucnjava. Čegrovi su pucali na Reštanskom putu.“
Zaštićeni svedok, svedok A je nastavio svoje dramatično svedočenje:“ Tanović je rekao:“Sklonite se vi, sada ću ja da odradim“. Razbio je izlog picerije i bacio unutra bombu. Čuli su se zvuci, jauci i krici. Bacio je još jednu bombu. Mi smo i dalje pili piće. Ljudi u piceriji su počeli da se smiruju. Tanović i Čukarić su kroz prozor picerije ispaljivali rafale. Potom su mi rekli da izađem i stanem kod kioska na ulazu u zanatski centar i ne dam okupljenim ljudima da prilaze. Ljudima sam rekao:“Nema ništa lepo da se vidi“. Tu je bio doktor Boban Vuksanović, kao i komandant Teritorijalne odbrane, Đorđević. Doktor je pozvao ekipu iz civilne zaštite. Stigao je kamion iz Prizrena. Iz kamiona su izašli ljudi u civilu, ja sam sedeo na betonu i pio kao poslednji klošar. Oni su iznosili ljude iz picerije a doktor Boban im je pregledao pulseve i utvrđivao da li su mrtvi. Čukarić je rekao ljudima iz civilne zaštite da ako ne utovare leševe i njih čeka isto. U jedan kamion je utovareno desetak leševa kada je pukla guma pa je taj kamion otišao u pravcu Prizrena sa leševima žena, dece i staraca. Tada je došao drugi kamion sa dvojicom ljudi, tu je bio i Veljković. Ne znam ko je njega pozvao. Njemu je Čukarić naredio da utovara leševe. Došao je i neki auto iz koga je Jovanović Todor izveo Jašara Berišu. Hteo je da ga dovede do picerije da vidi šta se desilo. Jašar se otimao, nije hteo da priđe. Plašio se da ne pogine i on. Prišao je Čukarić, odgurnuo ga i u njega ispalio rafal. Niko ništa nije komentarisao pa je i njegovo telo utovareno u kamion. Čukarić i Tanović su mi naredili da u piceriju bacim zemlju, da prikrijem tragove krvi. Svuda je bio beton, nisam mogao da kopam trotoare, pa sam u piceriju bacio samo prašinu.“
Svedok A je rekao: „Ja sam bio samo figura“ i nastavio:“ albanske kuće su zapaljene, prve tri kuće do puta nisu upaljene, druge pet jesu. Kuće su zapalile jedinice Čegar.
„Sutradan kada sam došao na posao, komandir Repanović mi je naredio da sa civilnom zaštitom sakupim leševe. Tu su bili i krimi tehničari koju su vršili uviđaj. Prvo smo pokupili leševe četiri muškarca i jedne starice iza kuće OEBS-a. Stavili smo leševe u kamion. To je bilo organizovano. Nastavili smo put ka Reštanu. Sve se snimalo kao da su leševi fotomodeli,“ rekao je svedok A. „Upisivane su šifre. Mi smo išli peške a kamion je išao ispred nas. Mi smo išli po dvorištima kuća i pokupili oko sedam osam leševa. Svi su bili muškarci u civilu. Utovarili smo i ljude sa autobuske stanice. Leševi su bili sahranjeni na albanskom groblju. Svaki od leševa je bio sahranjen pod šifrom. Potom smo se vratili u stanicu.“
Koordinirana akcija etničkog čišćenja
„Tek je kasnije bilo iseljavanja albanskog stanovništva. Došlo je naređenje da se svaka kuća isprazni. Ja ne znam ko je naredio da se ljudi iseljavaju, ali je neko to sigurno naredio. Kroz Suvu Reku je prošlo oko dvadeset trideset autobusa iz Kosovske Mitrovice, iz Uroševca. U Suvoj Reci nije ostao niko. Iseljavanje je trajalo tri četiri dana. Kuća OEBS-a je bila zapaljena. Ne mogu da se setim da li je bilo overavanja ubijenih. U Suvoj Reci je bilo i pripadnika Službe Državne Bezbednosti, Miško Nišavić i Jablanović Milan. Komandir Repanović je naredio Todoru Jovanoviću da dovede Jašara Berišu. Ja i on smo otišli po njega. On je bio uplašen, nije više hteo da radi na pumpi. Dao nam je ključ od pumpe.“
U nastavku, svedok A je rekao:“ Sve je bilo napamet, samo smo išli, a nismo znali gde, ništa nije bilo organizovano. Da sam znao šta će se desiti ja ne bih otišao pa makar me streljali.“
Upitan od strane sudije da okarakteriše Čukarić Slađana, svedok A je odgovorio:“On je dobar drug i dobar čovek, došao je iz Orahovca. Tog dana je bio ostrašćen, ubijao je. Nešto mu je sinulo u glavi. Čoveku dođe žuta minuta.“
Kada je svedoku sudija predočila da se njegovi iskazi sada i iskazi kod istražnog sudije razlikuju, svedok A je rekao:“ Ono što danas izjavljujem je tačno.“
Sutradan, 6. decembra, zaštićeni svedok, svedok A je nastavio svoje svedočenje.
„Video sam ljude bez pola glave. Takođe među mrtvim ljudima video sam jednu devojčicu koja je imala samo petnaest godina i trenirala je odbojku.“ Svedok je svedočio i o svom stanju:“ Bio sam pod stresom i pod alkoholom. Posle toliko pića i takvog stresa, ne znam da li bi se iko sećao, da li bi ostao zdrav i pametan.“
Upitan da li je neko pucao iz picerije, svedok A je odgovorio:“pa ko je mogao da puca na nas iz picerije, to je laž. Doktor Boban nije izneo oružje iz picerije.“
U nastavku, svedok A je rekao:“ Čukarić je celog rata imao bombe. Civili nisu bili ludi da odu u policijsku stanicu kad su bežali od policije. Ranjenim ljudima nisam pomogao jer sam se plašio. Policija je branila Srbe, a ja pomažem Šiptarima, to nisam smeo da radim. Policajci su se ponašali kao kauboji, niko ništa nije smeo da im kaže, bili smo kao bubice. Ja sam se bojao Čukarića, on je bio hrabar, mogao je da suprotstavi svakom, nije se bojao ničeg, išao je glavom kroz zid.“
Upitan da okarakteriše policajca Velibora Veljkovića, svedok A je rekao: „ Ne znam ko je toga dana pozvao Veljkovića, on nije izlazio iz kancelarije, niste mogli da ga vidite kako nosi pištolj, on je bio policajac kao žena, figura.“
Svedočio je dalje:“Ja nisam bio određen da sakupljam leševe, nisam pipnuo leš.“
Svedok A je rekao za Čegrove:“kad su bili besni, čegrovi su se alkoholisali.“
„Glupo je za vreme rata izdati svoje kolege i otići u zatvor. Čukarić je možda ubijao iz osvete jer je njegov drug ubijen u Orahovcu. Ja sam samo bio običan rezervista, figura koja popunjava mesto.“
Punomoćnica oštećenih Nataša Kandić pitala je zaštićenog svedoka da li je pre ovog ubistva u Suvoj Reci ubijen veći broj Albanaca, na šta je svedok rekao da se ne seća.
Sutradan, 7. decembra, nastavljeno je ispitivanje zaštićenog svedoka, svedoka A.
„Ja sam se družio sa Albancima, imao sam među njima puno prijatelja, išli smo jedni kod drugih, znali smo se još iz škole, ali se sve to prekinulo 1997. godine. Drugovi su me pljuvali kada sam obukao uniformu.“
Svedok je dalje rekao: „Meni je žao Čukarića, Ramiz Papić je društven, nikada nije bio dosadan, šalio se, bio je blage naravi, bio je smešan kao ličnost, imao je nadimak „vitez koja“. Autobusi koji su prevozili ljude do granice sa Albanijom bili su organizovani. Policija je rekla:“Gde su vam sada vaši Amerikanci? Neće ostati ni jedan Albanac, sve ćemo vas isterati.“
Nastavak dokaznog postupka se nastavlja, 9. januara 2007. godine.
