Dražava organizovanog zločina
Dana 26. marta 1999. u Suvoj reci, u piceriji Kalabrija, pripadnici MUP-a Republike Srbije: Mitrović Radoslav, pukovnik i pomoćnik komandanta žandarmerije, Repanović Radojko, pomoćnik komandira stanice u Kruševcu, Jovanović Nenad, kriminalistički policajac iz Lazarevca, Čukarić Slađan, policajac iz Leskovca, Nišavić Milorad, trgovac, Petković Miroslav, radnik, Petković Zoran, saobraćajni tehničar, vozač, Papić Ramiz, policajac iz Sjenice, lišili su života ukupno 48 lica i to: Ešljani Abdulaha i Beriša Jašara i 46 lica, članova porodice Beriša.
Aktivistkinje Mreže Žena u crnom iz Srbije (Leskovac i Vlasotince) prate suđenje od samog početka, oktobra 2006. godine.
Glavni pretres za suđenje okrivljenima za ratni zločin u Suvoj Reci, 26.marta, pošto je 6. novembra 2006. odložen zbog tehničkih problema, nastavljen je 7. novembra 2006.godine saslušanjem okrivljenog Ramiza Papića, radnika MUP-a Srbije, musliman iz Sjenice, koji je u vreme kada je zločin počinjen bio vozač pri policijskim snagama u Suvoj Reci i saslušanjem svedoka Velibora Veljkovića, radnika MUP-a iz Medveđe, u vreme izvršenja zločina policajca- administrativnog radnika, pri policijskim snagama u Suvoj Reci.
Izjašnjavajući se o događaju, Papić je rekao da se ne oseća krivim, i da je sve što je obavljao, bilo u sklopu savesnog obavljanja poslova za koje je bio zadužen. Uglavnom se „nije dobro sećao“ gde se kog dana nalazio, nije mogao da se seti šta je koga dana radio, kada je bio u noćnoj, a kada pak u dnevnoj smeni. Rekao je ipak da je svakoga dana išao u obilazak, raznosio hranu ljudima na položaju, ali je rekao određeno, da je 25.marta počev od 12 do 15 sati bio na „terenu“. No, za 26.mart već nije određeno mogao da kaže gde je bio. Niti je znao gde se puca, niti je pitao ko je poginuo, nije poznavao ubijene, čak nije ni znao gde je picerija u kojoj su ubijeni ljudi, iako je picerija veoma blizu policijske stanice. Nije video nijedan leš od ubijenih. Svoju pometenost on je pravdao povredom koju je zadobio u 5.aprila prilikom prevrtanja vozila koje je vozio. Takođe je nekoliko puta pomenuo da je pogrešio i svoj datum rođenja, što je verovatno, trebalo da pokaže da se ni takvih datuma ne seća, a kamo li tačnih datuma zbivanja koja mu se stavljaju na teret. Pritom se vrlo dobro sećao drugih detalja, npr. isleđivanja pogibije komandanta posebne jedinice u miliciji, Dragana Arizanović, koje su uniforme nosili pojedinci iz okruženja, da nije dozvoljavao da se u kolima koje je vozio ljudi budu naoružani bombama jer se plašio da ne dođe do slučajne eksplozije i sl. Čak ni činjenicu da je pomagao spašavanju života nekim Albancima nije hteo da iskoristi u svoju korist. Bio je vidno uznemiren. Optuženi je rekao:“Ja sam samo radio svoj posao.“ Nekoliko puta je ponovio da je bilo Albanaca koji su bili „lojalni“ državi i da su oni često bili meta OVK. Svi oni nedužni ljudi koji su imali u tom istorijskom trenutku određeno ime bili su meta državno organizovanog etničkog čišćenja i ubistva.
Nelojalnost „svojima“
Velibor Veljković, policajac koji je ispričao za čitav zločin, „24. marta se dogodio ratni zločin i ja sam zbog toga danas ovde.“ opisao dogadjaj, tačno opisujući mesto, na kome se nalazila njegova kancelarija, deo Suve Reke u kojem je bila policijska stanica, šta je video ili čuo, označivši mesto na skici gde je zatekao neke od okrivljenih kada je sa kamionom došao da pokupi leševe ubijenih. On je ispričao da je odbio da pođe na zadatak da ubija Albance, jer je smatrao da je to krivično delo i da nema ni jednog uslova iz pravila službe da policija upotrebi oružje. Decidirano je rekao da na njih Albanci nisu pucali i da su žrtva bile u civilu. Svedočio je da je čovek iz pritvora, Albanac, izveden pre odlaska policajaca na zadatak ubijanja, i ubijen odmah u dvorištu policijske stanice. Tom prilikom ubijen je Abdulah Ešljani. Nije video ko ga je ubio, jer je bio još u zgradi. Video je, stojeći ispred stanice, da grupa ljudi beži ispred naoružanih policajaca, da neki padaju a neki nastavljaju da beže ka autobuskoj stanici.
Krenuo je da pokupi leševe kada mu je to rečeno. Prvi leš koji je podigao bio je ispred kuće porodice Beriša. Sa njim su pošli kolege Ivica Novković i Sreten Janković, s tim da je Ivica Novković samo išao za njima, a da je on podizao leševe i stavljao ih u kamion sa Sretenom Jankovićem. Iako se nije mogao setiti poimence svih koji su bili prisutni, neke je okrivljene jasno imenovao – pok. Talovića, Repanović Radojka, Petković Miroslava, Čukarić Slađana... Odgovarao je jasno i, čini se, rešeno da ispriča sve čega se seća, mada je bio uzbuđen i očigledno pritisnut i ličnom krivicim. ( Iako je odbio da ubija, okrvavio je ruke tim leševima.) Rekao je da je samoinicijativno prestao da sakuplja leševe, jer „više nije mogao“ da gleda budući da je među žrtvama bilo mnogo žena i dece. Bila je jedna tromesečna beba kao i jedna trudna žena. Svi leševi su bili civili, niko nije bio u uniformi. Svedočio je da je jednu ženu, među žrtvama u piceriji, našao živu, i rekao „Ova je živa“ i izašao iz picerije, a da je neko od prisutnih ušao i onda se čuo pucanj. Nije se mogao setiti ko je to bio. Takođe je čuo da neko moli policajce da ga ne ubiju, „Pobili ste mi celu porodicu, ostavite barem mene“, a zatim i pucanj po kome je zaključio d a je taj čovek ubijen, mada ne zna ko je to tačno uradio. Čuo je da je došla naredba iz Beograda da se prestane sa ubijanjem i da svi Albanci napuste Suvu Reku u roku od pola sata. Ovo svedoči da je etničko čišćenje bilo državno organizovano i da je postojao cilj etnički čiste teritorije bez ljudi određenog imena. Svedok je takođe spominjao razne grupe: prvo je išla „grupa za ubijanje“ pa „grupa za sakupljanje leševa“ i na kraju grupa za čišćenje. Ovo takođe svedoči da je zločin organizovala država da je ona njime rukovodila, očigledno da je postojala namera, ništa se nije desilo kao slučajnost. Za optužene je rekao:“Oni tačno znaju šta su uradili.“
U nastavku glavnog pretresa svedok je bio vidno uzbuđen, a rekao je da je uplašen i razočaran. „Mene kolege mrze zbog ovog, prvi metak bio bi u mojoj glavi od strane mojih kolega. Kolege me mrze zbog mojih iskaza, a oni koji me ne mrze popreko me gledaju.“ Nastavio je vidno potrešen:“Istina je ono što ja danas vama kažem.“ Na pitanje tužioca Vitorovića: „Da li vam je palo na pamet da pomognete?“ svedok je odgovorio:“da sam pomogao ja bih se pridružio mrtvima.“ Svedok je nekoliko puta ponovio da je prvooptuženog Radoslava Mitrovića viđao u Suvoj Reci tokom 1998. godine i bio kategoričan u tome da ga dana 26. marta 1999. godine nije video. Sa njim se sreo tokom 2003. u Sijarinskoj banji kada mu je rekao da ga nije video. Dodao je:“Čim je naređeno akcija je bila organizovana.“ Tužilac Vitorović je konstantovao da svedok živi u Medveđi, da mu je obećana policijska zaštita, ali da država koja je organizovala zločin nije mu pružila odgovarajuću zaštitu. Advokat odbrane, Goran Petronijević je ponovo pokušao da diskredituje punomoćnicu oštećenih Natašu Kandić, ali je ona odgovorila da je advokat svoju stručnost dokazao kao sudija u predmetu Đakovička grupa 1999.
Zavera ćutanja
U nastavku današnjeg glavnog pretresa izvršeno je suočavanje između svedoka Veljković Velibora i optuženog Repanović Radojka. Repanović je pitao:“Da li sam ja naredio ubijanje civila?“ na šta je Veljković odgovorio:“Ti odlično znaš šta si naredio.“ I dodao „vi u vašoj duši najbolje znate šta ste radili.“
Advokat odbrane Tatomir Leković pitao je svedoka Veljkovića da li je njemu predočena mogućnost da i on može da odgovara, na šta je Veljković odgovorio:“ Ja sam građanin i kao takav znam da mogu da budem optužen, predočeno mi je samo davanje lažnog iskaza.“.
Punomoćnica oštećenih Nataša Kandić pitala je svedoka:“ Da li Mitrović Radoslav, prvooptuženi od vas tražio da ne spominjete specijalne jedinice policije? Veljković je to negirao.
Ponovo je advokat odbrane Goran Petronijević napao Natašu Kandić ali mu je ona ponovo odgovorila da se on dokazao na suđenju Đakovičkoj grupi, kada je rekao:“S obzirom da je nemoguće dokazati krivicu svakog pojedinačno, svi ste kolektivno odgovorni.“
Drugi svedok je Perić Dobrivoje, koji je u vreme zločina bio okružni javni tužilac u Prizrenu. „Ja sam još uvek javni tužilac izmeštenog suda koji se nalazi u Požarevcu.“
Svedok je rekao da je vršio uviđaj u vezi sa smrću doktora Bobana Vuksanovića za koga je rekao da je poginuo u terorističkoj akciji OVK. Rekao je da ga niko nije obavestio za ubistvo porodice Beriša, i niko ga nije obavestio da su leševi sahranjeni na području Prizrena, odakle su preneti za Beograd. Nastavio je kako je bio svedok odlaska albanskog stanovništva, video je kolone ali da ništa nije preduzeo. Oni su zastrašivani i od strane Demokratskog saveza Kosova pozivani da odu.
Treći svedok je Miloš Vukobrat, koji je u vreme zločina bio zamenik načelnika SUP-a Prizren. Za ubistvo albanskih civila, rekao je:“Odgovorno tvrdim da nisam znao.“ Konkretnog događaja ne mogu da se setim. O stradanju albanskih civila nemam nikakvog saznanja.
Punomoćnica oštećenih Nataša Kandić pitala je svedoka: „Da li ste čuli za masovna stradanja u Maloj i Velikoj Kruši, u Pustom selu, u Celinu, to su bila ubistva koja su se dogodila na području opštine Prizren?“ Na to je advokat odbrane Veljko Đurđić rekao: „Ako postavljamo pitanja za teritoriju čitavog Kosova ostaćemo ovde pet godina“.Svedok je tvrdio da je uzrok pomeranja stanovništva rat i NATO bombe.
Advokat odbrane Goran Petronijević je ponovo pokušao da diskredituje Natašu Kandić: „Ona ne zna da postavi pitanje“. On je dodao da je policija stanovništvo vraćala u svoja sela. Nataša Kandić je rekla da su ljudi vraćeni 14. aprila 1999. ali su potom zaustavljeni u Meji, 27. aprila i masakrirani.
Suđenje se nastavlja u decembru.
Izveštaj priredile/i: Svetlana, Tanja, Mirjana, Staša i Miloš
