Dana 26. marta 1999. u Suvoj reci, u piceriji Kalabrija, kao i na Reštanskom putu, pripadnici MUP-a Republike Srbije: Mitrović Radoslav, pukovnik i pomoćnik komandanta žandarmerije, Repanović Radojko, pomoćnik komandira stanice u Kruševcu, Jovanović Nenad, kriminalistički policajac iz Lazarevca, Čukarić Slađan, policajac iz Leskovca, Nišavić Milorad, trgovac, Petković Miroslav, radnik, Petković Zoran, saobraćajni tehničar, vozač, Papić Ramiz, policajac iz Sjenice, lišili su života ukupno 48 lica i to: Eljšani Abdulaha i Beriša Jašara i 46 lica, članova porodice Beriša.
Aktivistkinje Mreže Žena u crnom iz Srbije prate suđenje od samog početka, oktobra 2006. godine.
U nastavku dokaznog postupka, svedočili su: Milojević Nebojša, pripadnik rezervnog sastava policije, koji je poricao da bilo šta zna o ubistvu porodice Beriša. Svedok je nastavio da poriče da je čuo za ubistvo Jašara Beriše kao kao ni za postojanje nadimka komandanta posebnih jedinica policije Čegar 1.
Sledeći svedok bio je Fatić Milovan, takođe pripadnik rezervnog sastava policije. Ovaj svedok je na većinu pitanja odgovarao sa „ne znam, ne sećam se, nije mi poznato“. Dodao je: „Ništa jasno, ništa precizno nisam čuo da su neki Albanci stradali.“
Sutradan je svedočio Todor Jovanović koji je bio krimi tehničar. On je rekao da je bilo leševa na Reštanskom putu kao i u dvorištu porodica Beriša. Svedok je negirao da je on iz kuće izveo Jašara Berišu i ne zna za njegovo ubistvo. Za ubistvo porodice Beriša čuo je krajem 99. godine.
Svedok Nikola Mojsić, inspektor iz SUP-a Prizren je rekao da je on samo izvršavao naređenja. U dvorištu porodice Beriša nađene su čaure, kao i nekoliko leševa. Svedok je rekao da leševi nisu mogli da budu identifikovani, da je kuća bila zapaljena. Završio je rečenicom: „Nije mi bilo u domenu posla da tražim leševe.“
Svedok Krstić Spiro je bio pripadnik civilne zaštite koji je svedočio da je bilo nekoliko leševa u lokalu u piceriji Kalabrija. Tog dana je svedok utovario jedanaest leševa. Bilo je muškaraca i žena i svi su bili civili. Kamionom su leševi odveženi u Prizren. Za ubistvo porodice Beriša, svedok je rekao da je čuo preko TV.
Svedok Gogić Milovan, inspektor za suzbijanje krvnih i seksualnih delikta je odmah na početku svedočenja za ubistvo porodice Beriša rekao: „Ništa u vezi toga mi nije poznato. Ne znam ništa, ja to znam iz štampe. Morao sam da zaboravim, ne želim da se sećam.“
Svedok Stanisavljević Zoran je bio šef odseka u Ministarstvu odbrane. On je rekao: „Ništa o ubistvu porodice Beriša nisam čuo, ništa nisam video.“
Svedok Nedeljković Milivoje, vezista je rekao da je za stradanje porodice Beriša čuo kada je došao u Beograd. „Ne znam ko je radio na benzinskoj pumpi. Nisam video zapaljene kuće.“
Svedok Petković Dragoljub, je bio angažovan u civilnoj zaštiti. Rekao je da za ubistvo porodice Beriša, nema nikakva saznanja, „ništa ne mogu da ispričam“.
Svi ovi svedoci su se trudili da prikriju činjenice, hteli su da zaštite pre svega sebe, onda svoje nadređene i na kraju državu Srbiju. Negirajući postojanje zločina, odnosno saznanja o zločinu oni žele da prikriju odgovornost države Srbije koja je te zločine organizovala.
Za Žuc: Ljilja, Miloš, Snežana i Staša
