Dana 26. marta 1999. u Suvoj reci, u piceriji Kalabrija, kao i na Reštanskom putu, pripadnici MUP-a Republike Srbije: Mitrović Radoslav, pukovnik i pomoćnik komandanta žandarmerije, Repanović Radojko, pomoćnik komandira stanice u Kruševcu, Jovanović Nenad, kriminalistički policajac iz Lazarevca, Čukarić Slađan, policajac iz Leskovca, Nišavić Milorad, trgovac, Petković Miroslav, radnik, Petković Zoran, saobraćajni tehničar, vozač, Papić Ramiz, policajac iz Sjenice, lišili su života ukupno 48 lica i to: Eljšani Abdulaha i Beriša Jašara i 46 lica, članova porodice Beriša.
Aktivistkinje Mreže Žena u crnom iz Srbije prate suđenje od samog početka, oktobra 2006. godine.
U nastavku dokaznog postupka, svedočio je svedok Andrejević Srđan, pripadnik žandarmerije u Kraljevu. On je bio policajac pripravnik u Prizrenu. Za stradanje porodice Beriša, svedok je rekao da mu ništa nije poznato, "nisam ništa čuo". Za ubistvo Jašara Beriše, ništa ne zna. Svedok je za optužene rekao: "radi se o odličnim starešinama, dobrim policajcima, od kojih smo mi mladi mogli samo da naučimo, to su moje kolege."
Svedok Bojović Dejan, predstavio se kao diplomirani oficir policije, bio je pripadnik rezervnog sastava policije. "Za stradanje porodice Beriša čuo sam kasnije". Dodao je "glasine me ne interesuju". Ubistva kosovskih Albanaca predstvaljaju se kao normalna stvar i o njima se nije pričalo, kao da se nikada nisu desila, ili su se desila pa su bila opravdana, takozvanom borbom protiv terorizma.
Svedok Arizanović Zoran, policajac je na kraju svog svedočenja, upitan da prokomentariše optuženog Ramiza Papića, rekao: "bez obzira što je musliman, on je bio dobar". Na ovaj govor mržnje sudsko veće nije reagovalo.
Svedok Gogić Milosav, koji je bio angažovan kao rezervni policajac, za stradanje porodice Beriša čuo je kasnije, "na suđenju predsedniku Miloševiću".
Svedoci su odabrali amneziju kao svoj politički izbor. Ćutanje o državno organizovanom zločinu. Izabrali su da ništa ne znaju, da se ničega ne sećaju, da ništa ne kažu. Žele da zaštite sebe, svoje pretpostavljene, državu. Svi oni nemaju empatiju prema žrtvama, u kartografiji zločina albanske žrtve ne postoje.
Kada advokati odbrane pitaju, "da li je policija radila po zadatku", optuženi i svedoci odgovaraju potvrdno. Ne postavlja se pitanje "šta znači raditi po zakonu u policiji u vreme ratnog stanja". To podrazumeva da je dozvoljeno, čak i poželjno ubijati "neprijatelje", albanske civile, ne očekujući pravdu. Etničkim čišćenjem se stvarao etnički čist prostor bez ljudi, bez jezika. Niko od njih se nije nadao da će za svoje zločine odgovarati.
Svedok Janković Krunislav, pripadnik rezervnog sastava policije, za stradanje porodice Beriša "čuo sam kasnije". Za sebe i svoju patrolu, svedok je rekao "mi smo obezbeđivali put od terorista". Jasno je da na Kosovu vojska i policija Srbije nije vodila rat protiv terorista, nego je ubijala nedužne civile. Upitan za iseljavanje Albanaca iz Suve Reke, svedok je rekao: "oni su odlazili svojevoljno, niko im nije naredio, bežali su zbog bombi, niko im nije naredio". Svedok se trudi da prikrije činjenicu da je posredi bilo državno organizovano etničko čišćenje. Za ubijene ljude, svedok je rekao: "šta me interesuje kako su ubijeni, ja nisam niko i ništa da bih pitao. Za ubijenog Srbina Bogdana Lazića, čuo sam da je ubijen zato što je Srbin." Otvoreno je rekao da su postojale jedne žrtve, a to su bili Srbi, policija je čuvala Srbe. Albanci nisu imali koga da se plaše, ko će njih da napadne." Žrtve su odjednom postali dželati, a dželati su se pretvorili u žrtve.
Svedok Jović Slavoljub, aktivni policajac, takođe je rekao da je za stradanje porodice Beriša čuo kasnije, na suđenju Miloševiću.
Svedok Milojević Ratomir, rezervni policajac, za ubistvo porodice Beriša čuo je kasnije.
Među svim ovim svedocima postavlja se kao normativno ne znati ništa šta se dešavalo sa Albancima. Izabrali su prećutkivanje. Izabrali su ne znanje, odabrali su da se ničega ne sećaju.
"Ono što vas interesuje ja ne mogu da vam kažem, jer nisam bio tu, ništa vam ne znači "rekla kazala"."
Svedok je rekao da je bio na puno "terena", ali se ne saća na koje sve. Sudsko veće nije insistiralo da se svedok seti i da imenuje sva mesta na kojima je bio. Pošto je svedok rekao, "bio je haos", punomoćnica oštećenih Nataša Kandić, je rekla: "opišite nam taj haos", ali svedok ni ovoga nije mogao da se seti, a sudsko veće se nije trudilo, mislilo je da je ovo nebitno. Najbolje za državu je da se otkrije što manje činjenica koje govore o zločinima države.
Svedok Nedeljković Zvonko, policajac, rekao je da je čuo kasnije da je bilo "nekakvo ubistvo, da su neki ljudi ubijeni na Reštanskom putu, i u tržnom centru, koji je bio zapaljen." Svedok je posvedočio da je u Suvoj Reci bila policijska jedinica zvana "čegrovi", a da je "čegar 1." "bio glavni za sve nas policajce". Takođe, kao i prethodni svedok, i ovaj je rekao da je bilo policije i iz Kruševca, Leskovca, Prokuplja, odnosno iz Srbije. Upitan, "da je je policija radila po zakonu", svedok je potvrdio. Niko nije rekao da je taj zakon glasio ubiti što više Albanaca, ostaviti što veći etnički očišćen prostor. Na kraju je rekao da su pitanja bila drska i da "posle ovoliko pitanja više ništa i ne znam“.
Svedok Živorad Nojić, rezervni policajac rekao je da je za ubistvo porodice Beriša čuo kasnije kada se stric Jašara Beriše raspitivao za njega. "Nisam ništa pitao, nije moja dužnost da pitam".
Suđenje se nastavlja 4,5,6, 7. i 8. juna 2007. u Specijalnom sudu.
Miloš za Žene u crnom
