Dana 26. marta 1999. u Suvoj reci, u piceriji Kalabrija, kao i na Reštanskom putu, pripadnici MUP-a Republike Srbije: Mitrović Radoslav, pukovnik i pomoćnik komandanta žandarmerije, Repanović Radojko, pomoćnik komandira stanice u Kruševcu, Jovanović Nenad, kriminalistički policajac iz Lazarevca, Čukarić Slađan, policajac iz Leskovca, Nišavić Milorad, trgovac, Petković Miroslav, radnik, Petković Zoran, saobraćajni tehničar, vozač, Papić Ramiz, policajac iz Sjenice, lišili su života ukupno 48 lica i to: Eljšani Abdulaha i Beriša Jašara i 46 lica, članova porodice Beriša.
Aktivistkinje Mreže Žena u crnom iz Srbije prate suđenje od samog početka, oktobra 2006. godine.
Na današnjem glavnom pretresu, u toku dokaznog postupka, svedočili su: Novković Ivica, Nojić Jovan i Trajković Trajko.
Svedok Novković Ivica je bio pripadnik rezervnog sastava policije, koji je izjavio: „ne mogu da se setim kako je nastradala porodica Beriša.“ Svedok je svo vreme davanja izjave jako tiho govorio, delovao je jako uplašeno, kao da se boji da govori. Boji se da kaže istinu o onome što zna, strah da ne prekrši nacionalni konsensus ćutanja o državno organizovanom zločinu, o od strane države koordinisanoj akciji etničkog čišćenja.
Svedok je u jednom trenutku rekao: „uplašen sam, teško mi je.“ Svedok je svedočio: „bilo je pretresa albanskih kuća, to je naredio komandir policijske stanice, on nam je rekao da kuće ispraznimo od ljudi radi sigurnosti policijske stanice. Policija je pucala, ljudi su izlazili iz kuća.“
Svedok Nojić Jovan, pripadnik civilne zaštite, rekao je da o stradanju porodice Beriša ne zna ništa. Svedok je bio angažovan na sakupljanju leševa i bio je u selima: Reštane, Samodraže, Movljane, Mušotište, Sopine, Topličane, Trnje, Lešane. „Nikada nisam skupljao leševe u Suvoj Reci“, dodao je svedok i rekao da je za stradanje porodice Beriša čuo od komšija. „Doktor Boban Vuksanović mi je naredio da skupljam leševe, a kada sam mu rekao da ne mogu to da radim, dao mi je injekciju za smirenje. Leševe smo sahranjivali po albanskim grobljima. Sećam se da sam čuo kako neke žene na albanskom viču: „pobiše nam celu familiju“.
„U zanatskom centru je bio masakr!“ – rekao je svedok Trajković Trajko, Rom, koji je tada imao šesnaest godina.
„Tog dana me je iz dvorišta moje kuće odveo doktor Boban Vuksanović da istovaram krevete za vojsku i policiju. Otišli smo do zanatskog centra i videli šta se desilo. Hteli smo da se vratimo, rekli smo da nećemo, policajci su nam, međutim rekli da moramo i mi smo to radili, a onda više nismo mogli.“ Svedok je pričao šta je policija toga dana uradila u Suvoj Reci, svedočio je o zločinu koji se desio. „ Jajce (optuženi Slađan Čukarić) je bio strog, drao se na nas, nije nas puštao da idemo kući, morali smo da kopamo zemlju i da je ubacimo u kafić. U zanatskom centru je bilo puno leševa, bilo je muškaraca, žena i dece, bilo je puno male dece. Svi su oni bili civili. Svi su bili na gomili, jedni preko drugih. Mi smo gledali da to što pre završimo. Bilo je oko pedeset leševa. Leševe smo nosili rukama i utovarivali u kamion. Unutra je bilo i živih ljudi; jedan čovek je ustao na kolena, ali je Jajce ušao i čuo se pucanj, on ga je ubio. Unutra je bio jedan lekar koji je doktora Bobana molio za pomoć. I on je ubijen. Kada smo završili Jajce nam je rekao da operemo ceradu koja je bila sva krvava. Tada su doveli Jašara Berišu, ja sam njega poznavao, on je bio moj komšija. Molio je doktora Bobana, „komšija, pomozi mi, molim te.“ Njega je ubio Jajce pored kamiona. Kamion je otišao u pravcu Prizrena.“ Na kraju svedok je dodao: „mi mrtvu decu nismo hteli da ubacujemo, bilo nam je žao. Jajce nam je rekao: „ radi to, nemoj da budeš među njima.“ Počeo je da puca u vazduh, potom je ušao u kafić, uzeo tela dvoje dece i bacio u kamion.“
Svedok Jovanović Sava, koji je bio angažovan u civilnoj zaštiti, rekao je: „ za stradanje porodice Beriša nisam ništa čuo.“ Svedok je skupljao leševe po selima oko Suve Reke. „U Suvoj Reci sam sakupio dva leša, to je bio doktor Murat i njegova žena Hamide Suka. U zanatskom centru je bilo oko sedam do osam leša, među leševima je bila jedna žena, svi su bili civili. Leševi su odveženi u kasarnu u Prizren.“ Svedok je rekao: „ bilo je puno zapaljenih kuća, video sam kolone ljudi kako idu prema granici sa Albanijom, Albanci su išli.“ Svedok je svedočio o etničkom čišćenju Kosova od strane srpske vojske i policije.
Sutradan, svedočili su: Trbojevac Stanko, Miroslav Krstić i Kazić Krunislav.
Svedok Trbojevac Stanko, policajac u penziji, koji je bio angažovan u civilnoj zaštiti je odmah rekao: „ ja ne znam zašto sam pozvan, ja ne mogu ništa da kažem o stradanju porodice Beriša“. Ovaj svedok je profesionalni lažov, on tačno zna šta treba da kaže, zna uverljivo da laže, ubeđen da nikada neće za svoje laži snositi bilo kakve posledice. On je rekao da nije izlazio iz kuće, da ne zna da li su u gradu bili teroristi, nisu se čuli pucnji. Svedok je rekao jednu istinu: „ bilo je iseljavanja Albanaca, oni su išli prema Prizrenu.“
Svedok Miroslav Krstić, zvani Mark Krasnići, jer se družio sa Albancima. Svedok je bio referent za regrutaciju vojnih obveznika, koji je ispričao sledeće: „ oko podneva se čula pucnjava, trajala je oko petnaest minuta. Video sam deo cerade i neke mlade ljude nižeg rasta koji kao da su nešto nosili. Sutradan mi je doktor Boban Vuksanović rekao: „desilo se nešto strašno“. „ U Suvoj Reci je bilo puno zapaljenih kuća, u večernjim časovima video sam kolone ljudi kako napuštaju Suvu Reku. Nisam pitao gde i zašto idu, znao sam da ne mogu da sprečim i da utičem na iseljavanje, gledao sam svoja posla.“ Za stradanje porodice Beriša, rekao mi je doktor Boban, da su to uradili „ čegrovi“, neke Nišlije.
Svedok Kazić Krunislav, pripadnik rezervnog sastava policije, bio je na terenu 10 do 15 dana na Reštanskom putu. „Za stradanje porodice Beriša čuo sam posle par dana. Nisam pitao ko ih je ubio. Čuo sam za „čegar 1.“ kada su išli u „akcije čišćenja“, oni su bili iz Kruševca.“ Svedok je potvrdio činjenicu da je na Kosovu bila sprovođenja akcija etničkog čišćenja. „Skupljali smo leševe.“ Svedok je kopao rake bagerom i leševi su sahranjivani po seoskim grobljima. Leševe smo vozili malim kamionom javnog komunalnog preduzeća, sahranjivali smo ih tamo gde ih nađemo.“ Državne službe su bile stavljene u akciju etničkog čišćenja. „Bio sam na sakupljanju leševa u Sopinama, Lešanima, Rečanima, Širokom. Bilo je leševa, leševe smo nalazili pored puta po njivama. Bilo je iseljavanja Albanaca, koji su se kretali put Prizrena. Ukupno smo sakupili oko 50 – 60 leševa.“
Sutradan su svedočili: Radić Stanimir, Anđelković Stanislav, Anđelković Vekoslav.
Besramnost zakona laži.
Svedok Radić Stanimir je bio predsednik Skupštine Opštine Suva Reka, oformio je štab civilne zaštite. „Mi nismo skupljali leševe, čuli smo da su leševi tu i tamo. Leševi su bila tela mrtvih terorista koji su ostavljeni pored puta.“ Upitan, kada je i da li je nešto čuo za stradanje porodice Beriša, svedok je rekao: „ za to sam prvi put čuo kada se pominjala Batajnica, ja sam stalno bio na poslu, ništa nisam čuo, ništa nisam video, ja ništa ne znam. Ko je video i čuo može da kaže, a ja odgovorno tvrdim da ja ništa ne znam. Ništa nije bilo neobično.“ Ovaj svedok kao državni činovnik režimskog zločina, izvršitelj zakona koji glasi lagati. Svedok je primer onog nekog običnog Nemca koji je radio u polju pored Aušvica i posle rata rekao da ne zna šta se tamo dešavalo. On je izabrao da ne zna ili da se ne seća.
Svedok je za masovne deportacije kosovskih Albanaca rekao: „ ja ne bih rekao da je to bilo iseljavanje. Ljudi su išli, uglavnom Albanci, niko nam nije rekao zašto idu. Mi smo živeli paralelno, jedni pored drugih. Oni su slušali druge glasine i naredbe. Nikada nisam izdao naredbu da se Albanci prevoze do granice sa Albanijom.“ Svedok poriče i negira svoju ulogu šrafa u čitavoj mašineriji državno organizovanog zločina etničkog čišćenja sprovedenog u cilju da se jedna teritorija u potpunosti očisti od nepoželjnih ljudi, nepoželjnih imena, nepoželjnog jezika; da se stvori očišćen prostor bezimenosti i bezglasnosti. Ovo nam je dokaz da na Kosovu tokom bombardovanja nije bilo bezvlašća, bilo je samovlašća, nije bila anarhija, bio je sistem.
Svedok Anđelković Stanislav bio je predsednik opštinskog odbora i komandant štaba civilne zaštite. „Mi smo sahranjivali leševe. Imali smo ekipe za sakupljanje leševa i za njihovo sahranjivanje.“ Za stradanje porodice Beriša, svedok je čuo oktobra 2005. kada su optuženi uhapšeni. „ Ja o tome ništa nisam čuo, nismo čuli šta se dešavalo, nije bilo pucanja.“ Svedok je svedočio o iseljavanju Albanskog stanovništva: „kolone ljudi su išle prema Prizrenu.“ U daljem nastavku svedočenja, svedok je rekao: „meni je žao stradanja porodice Beriša. A što se tiče tvrdnji nekih svedoka da sam ja toga dana bio u piceriji, to je laž.“ Državni službenici ili službenici države lažu ne samo zbog svog interesa, nego i interesa države koju žele da zaštite.
Svedok Vekoslav Anđelković je takođe rekao da ništa ne zna.
Poslednjeg dana u ovoj sesiji glavnog pretresa, svedočili su: Kajkuš Mirven, Bungu Sejdin i Bekim Gaši.
Svedok Kajkuš Mirven, Goranac koji je bio policajac rekao je da za stradanje porodice Beriša nije čuo. „Ja sam obezbeđivao put prema Prizrenu u selu Đinovce.“ Svedok je rekao: „ bilo je iseljavanja Albanaca koji su išli prema Albaniji, prvo su išli pešice a potom autobusom. Oni su bežali od bombardovanja, nisu se iseljavali. Ja ih nisam ništa pitao jer sa njima nisam imao nikakav kontakt.“ Sutkinja je završila pitanjem, „a zašto Srbi nisu napuštali Kosovo?“
Svedok Bungu Sejdin koji je bio policajac, rekao je: „ za stradanje porodice Beriša nisam čuo. Bilo je iseljavanja Albanaca, ja kada sam to video, zamolio sam komandanta da ja više ne radim, ostao sam kući deset dana.“ Svedok je svedočio kako mu je za odmazdu jer je bio pripadnik policije ubijena porodica. „Meni je žao porodice.“
Svedok Bekim Gaši, je radio kao policajac, obezbeđivao magistralu od pripadnika OVK. Kasnije je rekao da nije bilo dejstva OVK. Onda nam se postavlja pitanje samo po sebi; ako nije bilo pripadnika OVK kako je put štićen od njih? „Za ubistvo porodice Beriša čuo sam tek kada sam došao u Srbiju. Nisam video nikakve kolone ljudi kako napuštaju Suvu Reku.“
Velika većina ovih svedoka su negirali da su bilo šta čuli o masovnom ubistvu porodice Beriša iako su bili na takvim mestima da su prosto to morali da znaju.
Suđenje se nastavlja u julu.
Miloš za Žene u crnom
