Dana 26. marta 1999. u Suvoj Reci, u piceriji Kalabrija, kao i na Reštanskom putu, pripadnici MUP-a Republike Srbije: Mitrović Radoslav, pukovnik i pomoćnik komandanta žandarmerije, Repanović Radojko, pomoćnik komandira stanice u Kruševcu, Jovanović Nenad, kriminalistički policajac iz Lazarevca, Čukarić Slađan, policajac iz Leskovca, Nišavić Milorad, trgovac, Petković Miroslav, radnik, Petković Zoran, saobraćajni tehničar, vozač, Papić Ramiz, policajac iz Sjenice, lišili su života ukupno 48 lica i to: Eljšani Abdulaha i Beriša Jašara i 46 lica, članova porodice Beriša.
Aktivistkinje Mreže Žena u crnom iz Srbije prate suđenje od samog početka, oktobra 2006. godine.
Na današnjem ročištu, svedočio je Muharem Šalja koji je preživeo ubistvo Albanaca u stolarskoj radionici u Suvoj Reci.
„Dana 24. marta 1999. godine, bilo je policajaca u dve grupe. Jedni su išli prema našoj kući, a drugi u pravcu Reštana. Nosili su uniforme i automatske puške. Oni su kucali na vrata od kuće, potom su uzeli Šaipa Gashija, uveli ga u kuću i tukli ga sve dok nije pao u nesvest. Potom su uzeli novac i izveli ga napolje. Njegova snaja je vikala a jedna mala devojčica je plakala. Njoj se obratio jedan policajac i rekao joj je: „Ćuti jer ćemo vas sve baciti u bunar.“ Mene su pitali koliko novca imam, i ja sam im dao sve što sam imao, preko 4000 maraka, na šta su mi oni rekli da je to malo. Uzeli su moja dokumenta, rečima: „Neće ti više biti potrebna.“ Policija je potom uzela Fazlia Mamaja, njegovog sina i još trojicu iz sela Reštane. Tukli su ih i maltretirali. U jednom trenutku oni su nas odveli u jednu radionicu. Bili smo u grupi: Idriz, Ćazim, Enver, Fazli, Šefket, Šaip, Hasan i ja. Kada smo ušli u radionicu na drugom kraju su bila druga vrata i mi smo hteli da kroz njih pobegnemo. Sa druge strane dvorišta bili su policajci koji su pucali na nas. Pogodili su me u rame, ostali su svi padali preko mene. Čuo sam da je jedan rekao da će proveriti ko je živ. Idriza, koji je bio ranjen u nogu okrenuli su na leđa i upucali ga. Ja sam okrenuo glavu prema zidu da misle da sam mrtav. Svi su bili ubijeni. Ja sam izašao i gledao kuda da idem, nesigurnost je bila sa svih strana. Tražio sam pomoć od jednog čoveka ali mi on nije pomogao, nego mi je rekao: „Idi odavde“. Ja sam rekao da ću otići kad dođe vreme da odem. Potom sam došao do jednog bunara pored jedne izgorele kuće. Tu mi je jedna devojčica donela vodu i hleb. Moja supruga je došla kod mene da mi pomogne ali sam joj ja rekao da ide da je policajci ne vide i ne upucaju. Ja sam pao u nesvest pa sam se ponovo osvestio. Mnogo mi je bilo hladno, mnogo sam krvario, pa me je supruga uvila u najlon. Potom sam otišao u Šaipovu kuću, a deca su bila u kući Nezira Gashija. Dana 26. marta 1999. godine smo svi bili tu. Sutradan, 27. marta 1999. godine, napustili smo Šaipovu i Nezirovu kuću, jer su nam oni rekli da idemo jer su se plašili. Izašli smo u neki ćorsokak, odakle smo otišli u kuću Saida Gashija. Policija je tu došla, lupali su na vrata, pa smo mi i odatle izašli i otišli u jednu izgorelu kuću u Reštanu. Tog dana su iz Širokog došli tenkovi, išli su u pravcu Suve Reke, kod naselja Barjaktani. To je bilo 28. marta, bila je nedelja, Bajramski dan. Mi smo tada otišli u neki vinograd. Policajci su palili, ubijali ljude, a zašto, to njih pitajte, u Suvoj Reci nije bilo OVK, oni su došli samo da bi pljačkali.“
Svedok je prepoznao optužene: Zorana Petkovića, Radojka Repanovića i Nenada Jovanovića. U našem selu Reštane je tokom 1998. bio štab OVK, pa je policija ubijala svakog kome je u ličnoj karti pisalo da je iz Reštana.
Na kraju svedok je rekao: „Neka kažu gde su sakrili kosti naših ljudi.“
Miloš za Žene u crnom
