Dana 26. marta 1999. u Suvoj Reci, u piceriji Kalabrija, kao i na Reštanskom putu, pripadnici MUP-a Republike Srbije: Mitrović Radoslav, pukovnik i pomoćnik komandanta žandarmerije, Repanović Radojko, pomoćnik komandira stanice u Kruševcu, Jovanović Nenad, kriminalistički policajac iz Lazarevca, Čukarić Slađan, policajac iz Leskovca, Nišavić Milorad, trgovac, Petković Miroslav, radnik, Petković Zoran, saobraćajni tehničar, vozač, Papić Ramiz, policajac iz Sjenice, lišili su života ukupno 48 lica i to: Eljšani Abdulaha i Beriša Jašara i 46 lica, članova porodice Beriša.
Aktivistkinje Mreže Žena u crnom iz Srbije prate suđenje od samog početka, oktobra 2006. godine.
Na današnjem ročištu svedočio je Ali Đogaj.
„Radio sam u javnoj čistoći od 1985. i još uvek tu radim. U vreme rata smo bili u civilnoj zaštiti, bili smo kao čistači, za vreme rata su nas odvodili da radimo na sakupljanju leševa. Nas su terali noću da radimo. Iskopavali smo leševe na vojnom strelištu u Ljubišnju (početak aprila 1999.) Bila su dva kamiona i dva bagera. Mi smo vadili leševe na dva mesta. Radili smo do 4h ujutru. Pokraj masovne grobnice policajci su upalili gume da mi možemo da vidimo. Tu su bili moji šefovi Jovo Vujčić i Budimir Spasić, koji su izdavali naredbe. Bageri su vadili leševe iz grobnice a mi smo ih rukama ubacivali u kamion. To su bili civili, bili su muškarci i žene, bilo je i dece. Smrdeli su. Bili su ljudi! Bilo je osamdeset do devedeset leševa. Mi smo napunili kamion. Pošto smo leševe stavili u hladnjaču, terali su nas na deponiju. Potom smo otišli za Orahovac/Rahovec u Pusto selo. Te leševe iz te masovne grobnice mi smo vadili ručno. To je bilo muslimansko groblje i tu je bilo oko 90 leševa. Bilo je dva reda grobova, stari oko dve nedelje. Te leševe smo odneli u Prizren u garaže bolnice i tu smo ih istovarili. Neki su leševi bili u ćebićima. Mi smo sve stavljali u plastične vreće. Tu je bilo fotografisanje leševa. Potom smo išli u Zrze gde smo iskopali oko 12 leševa. Posle smo išli u selo Dušanovo, gde smo isto tako iskopali oko 12 leševa. U garažama je ostalo tri leša koji su bili izgoreli i oni su zakopani na katoličkom groblju u Prizrenu. Ni jedan leš nije bio predat porodici. U Haškom tribunalu sam čuo da su leševi sa strelišta/poligona leševi iz Suve Reke. Mi smo bili mašice, da ne bi oni dirali vatru,nas su samo koristili. Ja sam se strašno plašio i nikome nisam pričao šta sam radio. Meni je bilo jako teško, ono što sam ja uradio to nije bio lak posao.“
Na kraju današnjeg pretresa, tužilac Mioljub Vitorović rekao je: „Državni je posao da dođemo do istine.“
Miloš za Žene u crnom
