Dana 26. marta 1999. u Suvoj Reci, u piceriji Kalabrija, kao i na Reštanskom putu, pripadnici MUP-a Republike Srbije: Mitrović Radoslav, pukovnik i pomoćnik komandanta žandarmerije, Repanović Radojko, pomoćnik komandira stanice u Kruševcu, Jovanović Nenad, kriminalistički policajac iz Lazarevca, Čukarić Slađan, policajac iz Leskovca, Nišavić Milorad, trgovac, Petković Miroslav, radnik, Petković Zoran, saobraćajni tehničar, vozač, Papić Ramiz, policajac iz Sjenice, lišili su života ukupno 48 lica i to: Eljšani Abdulaha i Beriša Jašara i 46 lica, članova porodice Beriša.
Aktivistkinje Mreže Žena u crnom iz Srbije prate suđenje od samog početka, oktobra 2006. godine.
Na današnjem glavnom pretresu (14. januar) u nastavku dokaznog postupka, saslušani su sledeći svedoci: Petković Vera, Nišavić Milovan, Nišavić Miomir, Jablanović Milan, Jovo Vujčić i Sava Jovanović.
Svedokinja Petković Vera je rekla da ona “tu ženu” ne poznaje, misleći na oštećenu Sihrete Berisha, “nikada je nisam ni videla, jako mi je žao što je nisam videla. Za događaj u piceriji sam čula posle nekoliko dana od komšija ali ne znam šta se tu desilo. Događaj je bio u martu ali ne znam kada.”
Braća Nišavići su rekli da u svemu ostaju kao i u prethodnom iskazu. Svedok Jablanović Milan, radnik Službe državne bezbednosti, je za događaj, masovnog stradanja porodice Berisha čuo tek kada je izbegao sa Kosova. Svedok je radio sa okrivljenim Nišavić Miloradom. Kada se povlačio sa Kosova, on je video da su neke kuće bile zapaljene. “Ja ne znam da je bilo pretresa kuća, ja nisam išao. Ne poznajem nikoga iz porodice Berisha. Moj otac je bio penzionisani policajac i on je bio angažovan na skupljanju leševa. Ne sećam se da li je postojala TO. Ja sam radio u kancelariji, na telefonu. Privođenje ljudi i pretres kuća nije bio u opisu mog posla, to je bilo u nadležnosti drugog službenog lica.
“Ništa nismo radili tokom rata, zato smo tu gde jesmo”, rekao je okrivljeni Nišavić. Očigledno misleći na činjenicu da srpska vojska i policija na Kosovu tokom ratnog sukoba nisu ubile dovoljan broj Albanaca. Na svu sreću postoje žrtve koje su preživele. One su tu da posvedoče o zločinima.
Svedok Jovanović Sava, penzioner i bivši radnik MUP Srbije iz Suve Reke, je rekao da mu ništa nije poznato o stradanju porodice Berisha. Od 1995. godine radi u policiji. Po sopstvenom svedočenju bio je u mestima Tusus, Mala Kruša, sve u samim toponimima zločina. “Napadali su nas Šiptari”. Rasizam i mržnja/albanofobija u sudu ali sud ne reaguje. “Doktor Boban je bio najveći autoritet u gradu i za Srbe i za Šiptare.” Ponovo mržnja i nereagovanje suda. “Porodica Berisha, oni su bili ekstremisti. Bujar Berisha je bio registrovan kao ekstremista. Imali smo saznanja o tome.” Svedok za to zna, a ne zna za masovna ubistva Albanaca u Tususu i Maloj Kruši, kao i za oduzimanje ličnih dokumenata na granici sa Albanijom. Rekao je da su vladale mere takozvanog pojačanog nadzora.
Svedok Jovan Vujčić, bivši direktor javnog komunalnog preduzeća iz Prizrena u čijoj je nadležnosti bilo sakupljanje i sahranjivanje leševa. Svedok govori o mestima: Orahovac, Landovica, Velika i Mala Kruša, Pusto selo. Svedok je rekao da je u Pustom selu bilo najviše leševa, 95. “Svi su bili sahranjeni u plastičnim vrećama. Od opreme smo imali: jedan kombi, tri pogrebna automobila, dva utovarivača, jedan rovokopač, dva putnička vozila. Nisam čuo za masovna sahranjivanja, niti za masovne grobnice. Moj sin Marko je radio kao krimi tehnicar.”
Svedok je rekao da je OSCE prisustvovao iskopavanju tela. Nataša Kandić, punomoćnica oštećenih ga je pitala, gde se to desilo, a on nije umeo da odgovori. Nataša je rekla: “OSCE nikada nije prisustvovao iskopavanju.” Nastavila je da ispituje svedoka demistifikujući njegove državno organizovane laži: “Koliko je bilo tela u Maloj Kruši? Nije tačno to što svedok govori da su tela sahranjivana pojedinačno. Tela iz Male Kruše su nađena u Batajnici. Sto tela iz Velike Kruše je spaljeno.”
Na sve to, predsedavajuća sutkinja je rekla: “To nije za ovu sudnicu, nećemo otvarati nove postupke.” Svedok je bestidno rekao: “Niko nije prebacivao leševe sa Kosova u Srbiju, to je besmislica, najveća glupost.” Činjenice su te koje ga demantuju i njega i sve ostale koji su u stanju poricanja. Leševi su sa Kosova u hladnjačama preduzeća ove države transportovana u Srbiju i sahranjivana u masovne grobnice od Batajnice, preko Perućca do Petrovog sela.
Sutradan (15. januar) svedočili su: Marković Srboljub i Milan Petrović. Prvi svedok je rekao: “U vreme bombardovanja radio sam kao inspektor za krvne i seksualne delikte u SUP-u Prizren i o stradanju porodice Berisha ništa mi nije poznato.”
Drugi svedok, još uvek radnik policije sa prebivalištem u Beogradu svedočio je: “Država je bila napadnuta, mi smo u ratu želeli da sačuvamo integritet našeg rada.” On je bio pripadnik kriminalističke policije. “Bilo je bezbednosnih događaja sa smrtnim ishodom.” Kakav eufemizam za masovna ubistva Albanaca, za državnu politiku etničkog čišćenja. “U ratu je teško znati da li je to ubistvo ili unakrsna vatra. Rat je bio dosta jakog intenziteta gde je sukob policije/vojske sa OVK/UČK bio jak. U to vreme mi nismo kontrolisali teritoriju: 35% teritorije u opštini Prizren kontrolisala je OVK a 65% je uvek mogla da stavi pod kontrolu.” Srpska vojska i policija su demonstrirale svoju moć tako što su ubijale Albance. Srpska policija na Kosovu je bila gospodarica života i smrti albanskog stanovništva. Policija je mogla šta god je htela. “Mi smo odlazili na uviđaje kada je bilo mrtvih. Ali albansko stanovništvo sa nama nije sarađivalo, oni nam nisu prijavljivali mrtve.” Kod nas je bio Niški odred Posebne jedinice policije na čelu sa Mitrović Radosavom. “Ja sam bio u Orahovcu a ne u Suvoj Reci. Od 2000. godine kada me je pozvao general Sreten Lukić, ja radim na Dosijeu KiM, prikupljam razne podatke.” Ovaj materijal se inače koristi za odbranu haških optuženika u Hagu. “Ja ne negiram postojanje tog slučaja, (masakr porodice Berisha, 26. mart 1999.) ali to je učinila neka neformalna grupa/jedinica otrgnuta od lanca komande. Na teritoriji opštine Prizren živelo je 93% Albanaca.” Na pitanje punomoćnice oštećenih Nataše Kandić da kaže na koja je sve mesta bio na uviđaju, svedok je rekao: “Bio sam u Pustom selu, Bestražinu, Koriši, u Orahovcu, kada je ubijena porodica Šarku.”
Na kraju Nataša Kandić je rekla: “Postoji samo policijska akcija ubijanja civila i ništa drugo.”Na današnjem saslušanju (16. januar) svedočili su: Stanija Tanasković i Slavomir Jokanović.
Svedokinja je marta 1999. godine bila direktorka Centra za socijalni rad u Suvoj Reci. Bila je angažovana u štabu civilne zaštite. “Bilo je paljevina i dima, gorele su albanske kuće. Za stradanje porodice Berisha čula sam kada sam došla ovde. Svi su odjednom nekuda otišli, mi nismo znali kuda idu, i pre su odlazili po selima pa se posle vraćali. Odnosi na relaciji Srbi – Albanci su zahladneli 1991. godine. Na poslu nam se više nisu javljali, ni dobar dan nam nisu rekli.” Nisu se obraćali jer su bili izbačeni sa posla. “Bilo je puno mrtvih, bilo je ubijenih Srba, vojnika i policajaca, verovatno je bilo ubijenih Albanaca.” Tokom sukoba na Kosovu ubijeno je 13.000 Albanaca. (prema podacima advokata iz Đakovice, Teki Bokši)
“Bilo je zločina i na drugoj strani a ne vidim da gospođa Kandić radi na tome da odgovara i druga strana.” Ponovo u sudnici mržnja prema braniteljki ljudskih prava, mržnja prema osobi koja se ne uklapa u nacionalni konsensus o Kosovu.
Drugi svedok bio je angažovan pri vojno teritorijalnoj odbrani u Suvoj Reci. Pred kraj rata sam čuo neke glasine, tek kada sam došao ovde čuo sam iz medija o stradanju porodice Berisha. Svedok je govorio da se stanovništvo iseljavalo. “Čuo sam da su neki ljudi ubijeni u zanatskom centru.” Na pitanje Nataše Kandić, koji ljudi, svedok nije znao da odgovori.
Sutradan (17. januar) svedočili su Milenko Đinović i Marković Zoran. Prvi svedok iz Orahovca čuo je za stradanje porodice Berisha iz medija. Nije bio u Suvoj Reci. “Radio sam na zaštiti imovine u oblasti privrednog kriminala.” A albanske kuće su paljene i gorele su. O njima nije brinuo.
Svedok Marković Zoran, bio je ispomoć inspektoru za krvne i seksualne delikte. “O stradanju porodice Berisha čuo iz medija. Marta 1999. bio sam u Prizrenu. Bio sam na uviđaju u selu Ljubižde, gde je bilo 103 poginula. Ubistva nisu bila tako česta kao pre bombardovanja.” Svedok je ovom izjavom potvrdio činjenice o masakrima u Drenici tokom 1998. Podsećamo: Prekaz, Lauša, Ćirez, Likošane, Gornje Obrinje…
“Viđao sam kolone izbeglica koje su išle prema Žuru, na granici sa Albanijom. Šiptari su se iseljavali zbog straha od bombardovanja.” Nataša Kandić je pitala svedoka: “Da li su se Srbi iseljavali?” Svedok je odgovorio: “ne.” “Da li su se Srbi plašili?” Svedok je rekao: “da.” “Pa kako to onda objašnjavate, i jedni i drugi su se plašili a iseljavali su se samo Albanci?” Svedok nije odgovorio. Albanci se nisu iseljavali, njih je država deportovala, njih 862.000. (prema podacima UNHCR) Država je organizovala etničko čišćenje Albanaca sa Kosova.
Svedok Nikola Ljubisavljević, inspektor opšteg kriminaliteta, marta 1999. je bio u Prizrenu. “Za stradanje porodice Beriha čuo sam u Prizrenu. Čuo sam da je došlo do sukoba da je izvestan broj ljudi ubijen ali ne znam ko ih je ubio. Bilo je stotine zapaljenih albanskih kuća. Bilo je leševa na putu za selo Samodraže. Nisam ništa čuo za masovne grobnice.”
Poslednjeg dana ročišta (18. januar) svedočili su: Stanojević Milovan i Stojanović Milorad.
Prvi svedok je bio generalni direktor “Metohija vino” i poslanik u Skupštini Srbije. “Za stradanje porodice Berisha čuo sam tek kasnije.” On je bio angažovan u civilnoj zaštiti. “Bilo je iseljavanja ljudi, video sam kolone. U tom trenutkku to su bili Albanci i oni su išli organizovano da bi NATO imao otvoren prostor za bombardovanje. Sva pomoć koja im je bila potrebna u tim trenucima ona im je pružena.” Valja podsetiti da je 27. aprila 1999. jedna takva kolona zaustavljena i masakrirana u malom selu Meja. Tom prilikom ubijeno je oko 300 ljudi. (prema izveštaju HRW)
Drugi svedok, bio je zamenik generalnog direktora fabrike “Balkan belta” i zamenik predsednika opštine Suva Reka. Svedok je bio član štaba civilne zaštite. Na kraju advokati odbrane izneli su predloge o ukidanju pritvora i puštanju na slobodu okrivljenih Zorana Petkovića i Nišavić Milorada. Tužilac se protivi, a i sudsko veće je odbilo ovaj predlog.
Suđenje se nastavlja u februaru. Miloš za Žene u crnom
