Dana 26. marta 1999. u Suvoj Reci, u piceriji Kalabrija, kao i na Reštanskom putu, pripadnici MUP-a Republike Srbije: Mitrović Radoslav, pukovnik i pomoćnik komandanta žandarmerije, Repanović Radojko, pomoćnik komandira stanice u Kruševcu, Jovanović Nenad, kriminalistički policajac iz Lazarevca, Čukarić Slađan, policajac iz Leskovca, Nišavić Milorad, trgovac, Petković Miroslav, radnik, Petković Zoran, saobraćajni tehničar, vozač, Papić Ramiz, policajac iz Sjenice, lišili su života ukupno 48 lica i to: Eljšani Abdulaha i Beriša Jašara i 46 lica, članova porodice Beriša.
Aktivistkinje Mreže Žena u crnom iz Srbije prate suđenje od samog početka, oktobra 2006. godine.
Milojević Nenad je tokom višesatnog svedočenja, najčešće izjavljivao da se ničeg ne seća – a što je sudeći po pitanjima predsednice pretresnog veća ili zastupnice oštećenih moralo biti od nesumnjive važnosti za potpuno rasvetljavanje događaja koji su neposredno prethodili ili direktno uticali stradanju albanskih civila iz Suve Reke.
Ali se detaljno sećao u koliko sati su večerali ("u 19 sati, možda najkasnije u 19 sati i pet minuta") ili boje i nijanse maskiranih vozila, na primer. Seća se da je 25. marta, kad je NATO granata pogodila objekat blizu kog se nalazio, bio zahvaćen velikim plamenom i da je tom prilikom dobio jake opekotine po celom licu (čelo i obrazi) i po rukama i da mu je kosa potpuno izgorela („bio sam potpuno ćelav kao da sam bez kose“). Kao dokaz priložena je, fotografija snimljena četiri dana nakon što je bio zahvaćen plamenom. Ali na toj fotografiji, snimljenoj na VMA u Beogradu gde je odmah (25. marta) helikopterom hitno prebačen, vidi se samo zavoj (15x7 cm; približna dimenzija – prim. P.V.), ali zavoja na licu i na rukama nema a kosa mu je duga nekoliko santimetara, obrve takođe se jasno vide a na obrazima i rukama. Seća se imena i prezimena čoveka koji je tu fotografiju snimio, ali se ne seća i nikako nije mogao da objasni kako to da na fotografiji snimljenoj četiri dana nakon što je bio zahvaćen jakim plamenom izgleda kao da nije ni bio blizu plamena, odnosno da izgleda kao da je fotografija snimljena godinama kasnije. Ne seća se da je ikada išta čuo bilo šta o albanskim civilima, da im je neko nešto učinio i nikada ih nije video!
Obradović Milorad je govorio da je bilo provokacija od strane UČK; 25. marta je od komandira čete dobio naređenje da se krene u čišćenje terena od elemenata (niko nije pitao, pa nije ni odgovorio šta se podrazumevalo pod elementima – prim. P.V.). Korišćeni su kamioni puni ljudi, ali i kamioni sa haubicama, „a imali smo i pomoć našeg aviona“, rekao je Obradović. Zna da su u jednom objektu bili albanski civili, objekat se nalazio nedaleko od hotela „Balkan“ gde je on (Obradović) bio smešten. „Čišćenje terena od elemenata počelo je 26. marta i trajalo i 29. marta, samo misli da je bilo i 29“. Ne seća se šta je bilo sa civilima iz pomenutog objekta, ne seća se da je video pokretanje tih civila, ali misli da su masovno, naglo i svi istovremeno otišli u pravcu gde su se nalazili pripadnici UČK. Seća se da je bilo upada u albanske kuće i detaljnog pretresa, video je neke albanske kuće u plamenu, ali se ne seća da je bilo ko od strane vojske ili policije zapalio nečiju (albansku) kuću, nešto prisvojio, nekog ubio ili učinio bilo šta loše. Sve albanske kuće su bile apsolutno bez stanovnika i on, Obradović, „nije video živu albansku dušu!“
Milojević Nenad je nekoliko decenija stariji od Obradović Petra. Sem što su različite starosne životne dobi, različiti su delovi države u kojima su rođeni, odrasli, školovali se; različitog su nivoa stručnog i opšteg obrazovanja, različitog socijalnog porekla i različitog okruženja u kom su rođeni i formirani kao ličnosti, odnosno – potpuno su različite ličnosti. Ali imaju mnoštvo sličnosti – sudeći po načinu kako su iznosili svoje svedočenje.
Obojica su govorila tiho; ista dužina pauze između pitanja i odgovora, ista mimika: namrgode čelo, zatvore oči, pognu glavu, onda slegnu ramenima, rašire nemoćno ruke i kažu: „Stvarno mi je žao, ali ne mogu da se setim.“ Iste reči, isti redosled reči, ista rečenička konstrukcija, iste sintagme (tipa: „Prošlo je toliko godina, ko sad svega da se seti?“; „Posle deset godina, stvarno ne mogu toga da se setim“; „Posle toliko godina i posle toliko događaja u životima svih nas, ko da sve to i danas pamti?“) „Izveštaji su slati usmeno, nikad pisano!!!“
Kada bi istovremeno jedan pored drugog emitovali snimci svedočenja Milojević Nenada i Obradović Petra, došlo bi se do neverovatnog zaključka: dva čoveka izgovaraju apsolutno iste reči i imaju apsolutno iste mimike (lica) i gestove (ruku i ramena)!
Oni ne da su od strane nekih lica uvežbani šta i kako da svedoče, ne da su detaljno dobijali instrukcije kako da govore i kako da se ponašaju kod svakog postavljenog pitanja, oni si izdresirani do automatizma! Oni su se ponašali kao programirani roboti.
Posmatračica Persa Vučić
