Četvrtog marta 2008. pred Pretresnim većem svedočili su Nenad Milojević, do pre rata na Kosovu šef odseka za strance pri OUP Niš a tokom rata pripadnik posebnih jedinica policije u Prizrenu, i Petar Obradović, diplomirani oficir policije a tokom rata na Kosovu komandir Treće čete Trideset sedmog odreda u Suvoj Reci.
Svedočenja su pratili neki aktivisti Žena u crnom – nevladine organizacije koja redovno prati suđenja zločincima i o tome objavljuje izveštaje u specijalnim brošurama – kao i Bukurie Bajraliu iz Prištine, novinarka Koha ditore.
Prvi svedok, Nenad Milojević, uglavnom se nije sećao ničeg što bi moglo rasvetlili zločine u Suvoj Reci: imena planera, naredbodavaca i direktnih izvršilaca zločina, odnosno hijerarhijsku odgovornost za te zločine; ali se sećao detalja ("Po pravilu smo večerali u devetnaest, najkasnije u devetnaest sati i pet minuta; kamioni su bili ofarbani u maskirne šare braon-žute boje") koji nisu imali nikakvu važnost za dokazivanje (eventualne) umešanosti policije i (ili) vojske u same zločine ili radnje, odnosno logističke podrške koja je prethodila zločinima u Suvoj Reci.
Nenad Milojević je izjavio da je prilikom NATO bombardovanja pogođen jedan objekat pored kojeg se nalazio, da ga je zahvatio ogroman plamen i tom prilikom mu je potpuno izgorela kosa, celo lice ("Ne sećam se da li mi je kosa na oba obraza podjednako izgorela") i koža na obe ruke i da je hitno helikopterom prebačen u Beograd na VMA ("čini mi se na odeljenje plastične hirurgije"), a četiri dana nakon dopremanja na VMA snimljen je u bolničkoj sobi, na bolničkom krevetu i ta fotografija je priložena kao dokaz istinitosti izjave svedoka Nenada Milojevića.
Međutim, na toj fotografiji svedok je imao samo jedan zavoj na sredini čela (veličine oko 15x7cm – slobodna procena P. V.), kosu dužine oko četiri, pet santimetara i nimalo oštećenu, ni oštećene obrve, nije imao zavoje na obrazima i rukama, niti tragove opekotina na pomenutim mestima, što je konstatovala i zastupnica oštećenih Nataša Kandić i svedoku postavila mnoštvo pitanja na koja on nije mogao da odgovori ("Ne sećam se kad su mi skinuti zavoji; ne znam čime su me lekari lečili pa su rane zarasle tako brzo"), ali se sećao imena i prezimena osobe koja je snimila fotografiju. Nikada ni od koga ništa nije čuo o progonu ili o zločinima nad albanskim civilima, bilo kad i bilo gde!
Petar Obradović se setio da je bilo nekih provokacija od strane UČK i 25. marta 1999. je od komandanta čete dobio zadatak da se krene u akciju. Pripadao je odeljenju sa minobacačima, ne seća se tačno kada su krenuli u akciju, misli da su krenuli u selo Reštane, ali nije siguran u pravce dejstvovanja minobacačima – međutim, seća se da je bila obdanica, tj. da nije bio mrak. "Bio nas je pun kamion ljudi, odnosno pun kamion sa minobacačima. Pripadnici Osamdeset sedmog odreda nisu mogli da se probiju do nas, pa su se razmestili po Suvoj Reci. Mi smo imali oklopljena vozila, minobacače, naš avion, a tu je bila i vojska; dejstvovali smo minobacačima..."
Od komandanta Zorana Siketića 26. marta 1999. stigla je naredba da se krene u "čišćenje terena od elemenata". (Niko nije pitao svedoka šta je tačno podrazumevalo "čišćenje terena od elemenata" i konkretno kojih elemenata – možda albanskih civila?)
"Čišćenje terena je završeno 28. ili možda 29. marta, ne sećam se tačno. U jednom objektu je bilo albanskih civila, ali ne znam da li je to bio sabirni centar za albanske civile, šta je taj objekat značio i čemu je služio, ali zasigurno znam da su tu bili albanski civili. Ali se ne sećam kuda i kada su svi ti civili odjednom i istovremeno otišli iz tog objekta; moja pretpostavka je da su otišli tamo gde je bilo pripadnika UČK. O tome sam poslao izveštaj. Ne, nikada nisam pisao izveštaj, uvek sam ga slao usmeno!..."
"Da, čuo sam za prezime Beriša i za porodicu Beriša. (U porodici Beriša pobijeno je 46 članova – prim. P. V.), čuo sam za ime Beriša Jašar, ali ne znam da li je Beriša Jašar iz te porodice Beriša... Video sam ponegde upaljene albanske kuće, ali ne u Suvoj Reci. Nisam čuo da je u Suvoj Reci bilo etničkog čišćenja. Da je toga bilo, sigurno je da bih o tome izvestio nadležne!"
Nenad Milojević je nekoliko decenija stariji od Petra Obradovića, različitog su stručnog obrazovanja, socijalnog i porodičnog porekla, rođeni, odrasli i školovali se u prostorno apsolutno udaljenim mestima i različitog mentaliteta stanovništva (nema toliko samosvojne, toliko jake ličnosti na čije konačno i trajno formiranje karaktera ne može uticati sredina i njen mentalitet – piše u svakom udžbeniku sociologije i psihologije); pa ipak su tokom (odvojenog, naravno) svedočenja ostavili utisak da su to po mentalnom sklopu dve apsolutno istovetne ličnosti. Koristili su iste reči, iste poštapalice, iste ili slične rečenice i sintagme, ista dužina pauze između postavljenog pitanja i davanja odgovora i isti način govora – tih, ujednačen, spokojan, bez izražene intonacije u rečima, bez nervoze prilikom svedočenja. Ista mimika i isti gestovi: prvo namrgođen izraz lica, razmišljaju, naberu čelo, obore glavu, rukom pokriju usta, korak dva se odmaknu od mikrofona, oboren pogled, a zatim se primaknu mikrofonu, više nemaju zamišljen izraz lica ni naborano čelo, podignu glavu, slegnu ramenima, nemoćno rašire ruke i kažu: "Stvarno mi je žao, ali ne mogu da se setim; prošlo je toliko godina, ko bi se sada mogao svega setiti!?"
Stekla sam utisak da oni nisu bili od nekog (ili nekih) instruisani, nisu bili podvrgnuti vežbama, oni su bili izdresirani do automatizma šta i kako da pričaju i kakvom mimikom i kakvim gestovima (u psihologiji se to zove neverbalna komunikacija) da potkrepljuju svoje iskaze. Oni su podsećali na dva istovetno programirana a vizuelno različita robota u koje su stavljene dve audio-trake sa skoro istovetnim tekstom!
Persa Vučić
