Dana 26. marta 1999. u Suvoj Reci, u piceriji Kalabrija, kao i na Reštanskom putu, pripadnici MUP-a Republike Srbije: Mitrović Radoslav, pukovnik i pomoćnik komandanta žandarmerije, Repanović Radojko, pomoćnik komandira stanice u Kruševcu, Jovanović Nenad, kriminalistički policajac iz Lazarevca, Čukarić Slađan, policajac iz Leskovca, Nišavić Milorad, trgovac, Petković Miroslav, radnik, Petković Zoran, saobraćajni tehničar, vozač, Papić Ramiz, policajac iz Sjenice, lišili su života ukupno 48 lica i to: Eljšani Abdulaha i Beriša Jašara i 46 lica, članova porodice Beriša.
Aktivistkinje Mreže Žena u crnom iz Srbije prate suđenje od samog početka, oktobra 2006. godine.
Svedočenja gen. policije Republike Srbije Obrada Stevanovića i gen. vojske Republike Srbije Božidara Delića ili ’Smrt je majstor iz Srbije’ (Marko Vešović)
Svedok Obrad Stevanović, jedan od šest pomoćnika ministra unutrašnjih poslova gen. Sretena Lukića, svedoči o postojanju policijskih snaga RS na Kosovu: „Funkcionisalo je sedam organizovanih jedinica, četiri granične policijske stanice, specijalna antiteroristička jedinica pod komandom Gorana Radosavljevića Gurija (jedan od dželata albanskih civila u Račku, 15.1.1999., tom prilikom ubijeno je 45 albanskih civila i koji je šef misije OSCE-a na Kosovu, Vilijam Voker, okarakterisao kao masakr), vanredne policijske jedinice za suzbijanje terorizma, posebne jedinice policije iz Srbije, jedinica za specijalne operacije državne bezbednosti pod komandom Milorada Ulemeka Legije (višestruk majstor smrti, pred većem za organizovani kriminal osuđen na dvostruku kaznu zatvora u trajanju od četrdeset godina za ubistvo Ivana Stambolića i ubistvo funkcionera SPO na Ibarskoj magistrali).
U suzbijanju terorizma, policija je imala tri metode: preventivno delovanje u suzbijanju terorizma, reagovanje na terorističke akte, izvođenje planiranih antiterorističkih akcija.
U reonu Prizrena, Suve Reke i Orahovca bili su smešteni 37. i 87. odred Posebnih jedinica policije iz Srbije pod komandom Radosava Mitrovića i Zorana Ranđelovića.
Ja nisam odobravao ali sam legalizovao mnoge odluke.“
Trećeg dana ročišta svedočio je svedok Božidar Delić, poslanik Srpske radikalne stranke i potpredsednik Skupštine RS. (protiv njega Fond za humanitarno pravo podneo je krivičnu prijavu za ubistva 42. Albanaca u selu Trnje (opština Suva Reka), 25. marta ’99.)
„Marta meseca 1999. godine bio sam komandant 549. motorizovane brigade Prištinskog korpusa u Prizrenu i Đakovici. Meni je nadređen bio komandant Prištinskog korpusa, prvo general Nebojša Pavković, a potom general Vladimir Lazarević. (obojica su u pritvoru Haškog tribunala gde im se sudi za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti počinjene nad Albancima na Kosovu tokom NATO bombardovanja 1999.)
Moja zona odgovornosti je bila: karaule na albanskoj granici, tromeđa Albanija-Makedonija-Srbija, Suva Reka i Orahovac.
Posle sporazuma Holbruk-Milošević (oktobar ’98.) vojska je zadržala tri lokacije van graničnog pojasa sa Albanijom širine 5km, u mestima: Dulje, Volujak i Štimlje, a policija 25 osmatračkih tačaka komunikacije.
Ja sam delovao u trouglu: Suva Reka – Orahovac – Prizren (lokacija na kojoj su se dogodila najbrojnija ubistva kosovskih Albanaca: Pusto selo, Celina, Zrze, Bela Crkva, Velika Kruša, Mala Kruša, Trnje).
Celokupni pojas oko granice sve do sela Žur (7km od granice sa Albanijom) bio je miniran.
Teritorijalna odbrana nije postojala, imali smo negativno iskustvo iz prethodnih ratova, jer se suprotstavljala komandi vojske pa je ukinuta. Nije bilo paravojnih formacija. Ja sam učestvovao i u drugim ratovima, ovo mi je treći put i ja to ne bih dozvolio.
Bilo je Rusa dobrovoljaca, to su bili oficiri Ruske vojske (dobro poznati kao državni eskadroni smrti ruske mašinerije smrti koji su ratovali protiv čečenskih civila u Prvom i Drugom Čečenskom ratu.) (Božidar Delić)
Poslednjeg dana ovog ročišta svedočio je Madić Slavoljub, marta ’99. zamenik komandanta Druge čete PJP-a 37. odreda.
Zajednička/združena komanda vojske i policije Republike Srbije
„Nije postojala nikakva zajednička ili združena komanda vojske i policije. One su radile zajedno ali nije postojalo jedno komandno mesto.“ (Obrad Stevanović)
„Nije postojala nikakva združena komanda ali se taj termin koristio. Hagu je potrebna zajednička komanda a ovom sudu nije kada je već nema.“ (Božidar Delić)
OVK/UČK (Oslobodilačka vojska Kosova/Ushtria Clirimtare e Kosoves)
„Mi OVK/UČK nismo smatrali stranom u sukobu, mi smo na njih gledali kao na izvršioce krivičnog dela terorizma. Prema pripadnicima OVK/UČK postupalo se prema zakonu.“ (nije bilo ratnih zarobljenika, svi pripadnici OVK/UČK bili su likvidirani, prema izvorima direktorke Fonda za humanitarno pravo Nataše Kandić). (Obrad Stevanović)
„U mojoj zoni je bilo pet šiptarskih brigada iz dve borbene zone: Paštrik i Dukađin: Mališevo, Budakovo, Retimlje, Studenčane/Samodraža.
Pre sporazuma Holbruk – Milošević, teroristi su se pasivizirali. OSCE i Vilijam Voker su pomogli da se ponovo organizuje OVK/UČK. Ja tu misiju doživljavam kao pomoć teroristima. Februara i marta ’99. napadi OVK/UČK bili su intenzivni, mi smo intervenisali i vodili borbu sa teroristima. Zna se da na svojoj teritoriji morate reagovati, to je predviđeno pravilima službe. Dana 25. marta 1999. počela je jedna od antiterorističkih operacija čišćenja terena od terorista.“ (Božidar Delić)
„Naš zadatak je bio da se borimo sa teroristima. Nosili smo trake raznih boja oko ruke da bismo se razlikovali od te bande koja je često oblačila naše uniforme.“ (Madić Slavoljub)
Deportacija kosovskih Albanaca
„Nema ni govora da je bilo iseljavanja Albanaca kao posledica bilo kakvog plana ili strategije. Albanci su se iseljavali zbog bombardovanja. Nikada nisam čuo o naredbi za iseljavanje Albanaca i to je besmisleno. Albanci su nas molili da im obezbedimo vozove i autobuse da odu.“ (Obrad Stevanović)
„Albanci su se iseljavali is svih pravaca, bežali su od bombardovanja, nije postojala apsolutno nikakva naredba da se oni iseljavaju. OVK/UČK je naredio svojim ljudima da se iseljavaju i često ih koristio kao živi štit. U jednom trenutku, na granici sa Albanijom na putu dugom 14km bilo je 100.000 ljudi. Ni u jednom selu nismo naišli na civile, stanovništvo se već bilo iselilo.“ (Božidar Delić)
„Video sam kolone Albanaca kako se iseljavaju; bilo je kolona izbeglica, sami su izbegli, niko ih nije dirao. Nismo dobijali instrukcije da Albance upućujemo u Albaniju.“ (Madić Slavoljub)
Spaljivanje kuća/granatiranje sela/uništavanje imovine kosovskih Albanaca
„Video sam dosta spaljenih kuća i to me je brinulo ali nisam mogao pronaći odgovor. Dominantno su stradala sela u kojima je bilo antiterorističkih akcija.
Drugačije jedna od druge postupaju vojska i policija; vojska postupa po naređenju, a policija postupa po zakonu.“ (Obrad Stevanović)
„U borbama se dejstvovalo i na kuće; teroristi su koristili i kuće i džamije i to su onda bili legitimni vojni ciljevi. Bilo je zapaljenih kuća.“ (Božidar Delić)
„U selima nikada nismo zaticali civile, oni su zbog dejstva otišli u zbegove po šumama. Niko nije pucao jer su sela bila prazna. Vojska nije granatirala sela.“ (Madić Slavoljub)
Batajnica – jedno od masovnih grobnica albanskih civila u Srbiji
U nastavku svedočenja, sutradan, advokat odbrane Goran Petronijević je rekao:“Grobnica u Batajnici mora da bude zavera“, na šta je svedok rekao:“Smišljena šteta protiv države.“ (Obrad Stevanović)
„Batajnica mi zvuči neverovatno, ona ne može da se vezuje za ’99. već za kasnije šta se dešavalo u Srbiji.“ (Božidar Delić)
Patriotizam je poslednje utočište hulja (Semjuel Džekson)
„Ja sam do 1997. bio komandant PJP-a i ja sam ponosan na to što sam bio komandant. Ja sam jedan od tvoraca PJP-a i najduže sam bio komandant.“
Ja sam od 1981. (godina kada su demonstracije kosovskih Albanaca sa zahtevom ’Kosovo – Republika’ ugušile jugoslovenske vojne i policijske snage, kao posledicu imale 170 ubijenih; Amnesty international), radio sa Niškim jedinicama policije jer sam u njih imao najviše poverenja. Zajedno smo učestvovali u antiterorističkoj operaciji 14. i 15. aprila 2001. u Preševskoj dolini i to je bila najbolje izvedena operacija u Srbiji ikada“. (još jedna demonstracija sile nad Albancima),(Obrad Stevanović)
Na kraju svog svedočenja, svedok je rekao:“Trudim se da dokažem da ono što se desilo nema nikakve veze sa Srbijom, ni sa planom. Nije postojala nikakva naredba da se to uradi. To je izolovan lokalni događaj sa meni nepoznatim motivima.“ (Obrad Stevanović)
„Kada bi se sabrale žrtve o kojima oni govore na Kosovu ne bi ostao niko, tamo je poginulo samo nekoliko hiljada.
Vojska ne može da reaguje, reaguje pojedinac, bio je pritisak na državu.
Ja ne znam, možda su ti ljudi poginuli na nekom drugom mestu na neki drugi način.“ (Božidar Delić)
Svedoku Deliću je pitanje pokušala da postavi punomoćnica oštećenih Nataša Kandić, na šta je svedok pitao:“A ko ste vi?“ i odbio da odgovara na pitanja. Nataša Kandić je postavljala pitanja preko veća. „Nikakvi sabirni centri ne postoje, postoje samo sabirališta za uhvaćene teroriste.“ Hajka na Natašu Kandić, kao braniteljku ljudskih prava se nastavila i od advokata odbrane Gorana Petronijevića:“Ona ne može da bude punomoćnik, ona je nadripisar.“ Optuženi Mitrović se obratio veću:“U srećno vreme ja bih za ovo bio odlikovan a meni se ovde sudi.“ Svedok je na to rekao:“Ja mislim da je Mitrović ovde samo zato što je nekome trebalo da se zločini povežu sa Miloševićem.“
Punomoćnica oštećenih Nataša Kandić, pitala je svedoka Madića za ubistva u Orahovcu, Celinama, ubistvo porodice Šarku. Sva ova pitanja sudsko veće je odbilo.
Svedok je u nastavku rekao:“Sva je dokumentacija posle rata uništena. Bilo je naređeno da se dokumenta spale. Načelnik policijske uprave u Pirotu sam postao 2000. kada smo bili u Bujanovcu.“ (Madić Slavoljub)
Na kraju, advokati odbrane su predložili ukidanje pritvora u odnosu na svoje branjenika a optužene. Sudsko veće je predloge odbilo, a tužilac Vitorović je svoje odbijanje obrazložio: “Rat je užasna stvar, a oni koji su ga izazvali nisu tu. Ako nešto znate recite šta se dogodilo u Suvoj Reci. Operite se, postanite svedok saradnik. Setite se svih onih porodica kojih više nema.“
Nastavak suđenja zakazan je za 30. jun, 1. i 2. jul 2008. godine.
Miloš za Žene u crnom
