Suđenje je počelo 1.oktobra 2008.g. iskazom Slobodana Andrejevića, lekara interniste (rođen 1952.u Suvoj Reci, gde je radio od 1978. sada živi u Smederevu), svedoka optuženih. “Policajac Lazić je ubijen 22.marta 1999. i drugih srpskih ili albanskih žrtava, imenom i prezimenom, ne sećam se.U užem i širem centru grada nije bilo nikakvih incidenata, a sa oboda grada su se čule detonacije, ali ne znam ko je na koga pucao. Prvo je pozvan istražni sudija Okružnog suda iz Prizrena, a onda su meni nepoznati policajci u plavim maskiranim uniformma džipom UAZ došli po mene da idem da izvršim uviđaj. Mesto uviđaja je bilo neko dvorište u kom se nalazila kuća sa prodavnicom boja i lakova. U dvorištu sam ispod jednog drveta video četiri albanska ugljenisana leša, od kojih je jedan bio ženski. Ne znam da li je neko te leševe iz kuće izneo i poređao ih u dvorištu ispod drveta; ne verujem da je neko to uradio. Možda je NATO bomba pogodila prodavnicu i zapalila boje i lakove a zatim i kuću, pa su ljudi tako i nastradali. Uviđaj je izvršen na licu mesta. Nismo ih nosili u bolnicu. U bolnicu su nošeni samo poginuli Srbi i samo su leševi Srba ispitivani u bolnici i u laboratoriji. Kod poginulih ne-Srba nikad u bolnici i u bolničkoj labotatoriji nije vršena autopsija i laboratorijska ispitivanja, niti su njihovi leševi dovoženi u bolnicu. Sve se završavalo na licu mesta. A da li su Srbi ili nisu, to smo utvrđivali pregledom polnog organa. Dešavalo se da odemo na muslimansko groblje, gde nas „čekaju“ leševi Albanaca i već iskopane grobnice, ali nikada niko od istražitelja nije video radnike komunalnog preduzeća - oni su dovozili leševe i kopali grobnice. Mi pregledamo leševe i odemo, a posle nas odnekud dođu radnici komunalnog preduzeća iz Suve Reke, sahrane leševe i zatrpaju grobnice. Ne znam gde su radnici komunalnog dok mi pregledamo leševe i ne znam zašto nismo mogli da ih vidimo. Nikada ni jednom ih nismo videli. Ne sećam se da sam u Suvoj Reci video zapaljene albanske kuće i albanske kolone kako napuštaju Suvu Reku. A ubijeni Albanci - pa njih su ubili oni Albanci koji nisu želeli da napuste Suvu Reku; ubijali su one Albance koji su želeli da odu iz Suve Reke. Albanci koji su želeli da svi Albanci ostanu da i dalje žive u Suvoj Reci ubijali su „one Albance koji su želeli da napuste svoje ognjište“. Odgovarajući na pitanje Nataše Kandić, lekar Andrejević je rekao: „ Pa zar mislite da sam ja išao po Suvoj Reci i detaljno razgledao da li su na prodavnici auto delova, vlasnika porodice Beriša, razbijeni prozori samo zato da bih saznao da odgovorim na vaše pitanje?!“ N.Kandić „ Po međunarodnom pravu....“ „Ma kakvo međunarodno pravo?! Međunarodno pravo ne postoji! Da postoji, ne bi nas NATO bombardovao !“ Odlazeći iz sudnice lekar Slobodan Andrejević je izrazio želju da se pozdravi sa svakim optuženim za zločine u Suvoj Reci, ali mu predsedavajuća Pretresnog veća to nije dozvolila.
Svedok optuženih Mile Krstić, penzionisani policajac je uglavnom ponovio ono što je rekao lekar Andrejević, i još je za svakog optuženog rekao da ga poznaje i da je ( svaki od njih) dobar čovek. Ni on se ne seća da je u Suvoj Reci video zapaljene albanske kuće, kolone albanskih civila, niti da je video ili nešto čuo a što se odnosi na ubijene Albance. Otćutao je odgovore na mnoštvo pitanja Dragoljuba Todorovića, advokata oštećenih i Nataše Kandić zastupnice oštećenih i na kraju rekao: „Znate šta? Da ja ne bih nekom naškodio, odgovoriću ovako: ne sećam se!“ Bio je na uviđaju, ali se ne seća da li su ona četiri leša bila poređana ili u onom položaju u kom ih je smrt zatekla. Za stradanje porodice Beriša čuo je tokom praćenja suđenja Slobodanu Miloševiću. Nešto je malo čuo o tome da su neki policajci vršili pritisak na doktora Berišu i njegovog brata da se isele (iz iste su porodice Beriša) i da su policajci bili krajnje arogantni i da su malo poboljšali svoje ponašanje kad im je doktor Beriša dao neki novac, „ali su to samo priče, ljudi svašta izmišljaju“.
I, tako: niko se ne seća da je video zapaljene kuće, albanske kolone, ubijene Albance, za ubijenih 46 članova porodice Beriša; a o svemu su saznali ili čitajući štampu ili prateći suđenje Slobodanu Miloševiću, a jedan prosvetni radnik iz Suve Reke (Srbin, svedok optuženih) je rekao da od vremena kada su Albanci štrajkovali u Trepči: „Albance očima nisam mogao da vidim! Ništa nisam hteo da vidim, ništa nisam hteo da čujem, ništa nisam hteo da znam o njima!“
Sumirano, svedočenje se i svodilo na to da niko ništa nije hteo ni da čuje, ni da vidi, ni da zna.
I svi su, kao po dogovoru, govorili da se ne sećaju, da je od tada prošlo mnogo vremena i ko bi se danas sećao onog što se događalo u Suvoj Reci.
Persa Vučić
