Dana 26. marta 1999. u Suvoj Reci, u piceriji Kalabrija, kao i na Reštanskom putu, pripadnici MUP-a Republike Srbije: Radoslav Mitrović, pukovnik i pomoćnik komandanta žandarmerije, Radojko Repanović, pomoćnik komandira stanice u Kruševcu, Nenad Jovanović, kriminalistički policajac iz Lazarevca, Slađan Čukarić, policajac iz Leskovca, Milorad Nišavić, trgovac, Miroslav Petković, radnik, Zoran Petković, saobraćajni tehničar, vozač, Ramiz Papić, policajac iz Sjenice, lišili su života ukupno 50 lica, i to: Abdulaha Eljšanija i Jašara Berišu i 48 lica, članova porodice Beriša.
Aktivistkinje Mreže Žena u crnom iz Srbije prate suđenje od samog početka, oktobra 2006. godine – dosada smo prisustvovale na više od stodvadeset ročišta.
Dana 23. aprila 2009. godine sudsko veće u sastavu Vinka Beraha Nikićević (predsedavajuća), Snežana Garotić Nikolić i Vesko Krstajić donelo je sledeću presudu:
Optuženi Radojko Repanović, Slađan Čukarić, Miroslav Petković i Milorad Nišavić krivi su za ratni zločin protiv civilnog stanovništva i osuđeni su na kazne zatvora, i to: Repanović, komandir policijske stanice Suva Reka - 20 godina, Čukarić, aktivni policajac - 20 godina, Miroslav Petković, rezervni policajac - 15 godina, a Nišavić, pripadnik državne bezbednosti Republike Srbije - 13 godina. Oslobođeni su optuženi Radoslav Mitrović, Nenad Jovanović i Zoran Petković. Izricanju presude prisustvovalo je desetak aktivistkinja naše Mreže i veći broj članova porodica žrtava.
Porodicama žrtava je bilo jako teško da dođu u Beograd; bio je to veoma hrabar čin što su došli u grad odakle su krenuli zločini. Porodice su ovom presudom obeshrabrene, ali presuda, umesto da jača poverenje i dobrosusedske odnose, dugoročno otežava njihovu normalizaciju.
Ovom presudom sud je oslobodio od odgovornosti i amnestirao državu organizovanog zločina.
Ovom presudom se nastavlja se nekažnjivost planera i naredbodavaca: najviši policijski predstavnici države se oslobađaju kao i njihovi naredbodavci, MUP Republike Srbije i njihovi eskadroni smrti oličeni u licima pripadnika Posebnih jedinica policije. Oni su cinično prikazani kao humanitarna vojska koja se navodno brinula o bezbednosti albanskih civila, a istina je da su antiterorističke akcije protiv Oslobodilačke vojske Kosova korišćene kao izgovor za rat protiv civila.
Ovom presudom se stiče utisak da je tadašnja Srbija, država organizovanog terora i državnog terorizma, funkcionisala po Ženevskim konvencijama, i da su ratni zločini, zločini protiv čovečnosti, etničko čišćenje, deportacije bili samo incidenti i izolovani ekscesi.
Presuda negira da se doktrina o nacionalnoj bezbednosti koristila kao izgovor za eliminaciju drugih i različitih, svih onih koji su ubijeni samo zato što su imali albansko ime.
Bez obzira na sve manjkavosti ove presude, ona je u suštinskim dimenzijama pozitivna:
-nesumnjivo je dokazano da je zločin u Suvoj Reci počinjen;
-nesumnjivo je dokazano da su zločin počinili pripadnici MUP-a Srbije.
Nakon ove presude niko više neće moći da negira zločine počinjene na Kosovu ili da ih pripisuje svima osim organima Republike Srbije i srpskim paravojnim i parapolicijskim formacijama.
Nastavićemo da pratimo i druge procese, pružajući tako svoju emotivnu, moralnu i političku podršku porodicama žrtava zločina počinjenih u naše ime.
Beograd, 24. april 2009.
Za Žene u crnom: Miloš i Staša
