Pred većem za ratne zločine, (Specijlni sud) nastavljeno je suđenje petorici pripadnika „Škorpiona“, za ubistvo šestorice muškaraca bošnjačke nacionalnosti iz Srebrenice, kod Trnova, jula 1995. Trnovu su ubijeni: Safet Fejzić (17), Azmir Alispahić (17), Sidik Salkić (36), Smail Ibrahimović (35), Saib Salkić (20), dok šesta žrtva streljanja još nije identifikovana. Suđenje petorici „Škorpiona“ počelo je decembra 2005: Prvooptuženi Slobodan Medić (39), komandant „Škorpiona“ izjasnio se da nije naredio streljanje zarobljenika 16. ili 17. jula 1995. Krivicu za zločin negirali su i drugi pripadnici „Škorpiona“: Aleksandar Vukov (33), Aleksandar Medić (38), Branislav Medić (36). Učešće u zločinu jedini je priznao Pero Petrašević (36).
Aktivistkinje mreže Žena u crnom organizovano prate suđenje „Škorpiona“ od decembra 2005, uz prisustvo aktivistkinja iz različitih gradova Srbije.
Na današnjem pretresu pojavio se sudski veštak Slobodan Jovičić, koji je veštačio video materijal, na kome se vidi ubistvo. Veštak je rekao da su na audio delu vršene manipulacije.
I danas smo bile svedokinje bola srodnica ubijenih u Trnovu. Po milioniti put prolaze kroz istu bol, i poniženje, i ozlojeđenost...
Gledale smo iste one muškarce koje ćemo večeras gledati u dokumentarnom filmu na B92, Jedinica. I oni i još mnogo istih takvih srpskih junaka i patriota, deo su iste mašinerije smrti – državno organizovanih zločina. To su čak potvrdile reči jednog od Škorpiona, Aleksandra Medića, 14. marta 2006. pred Specijalnim sudom u Beogradu. ’’Ubijeni su samo zato što mi je naređeno, jer su bili muslimani, nijedan od njih nije bio naoružan’’. A većina ljudi u ovoj zemlji to ne želi da prizna, a vlast to poriče.
Zar svi/e oni/e koji/e poriču, minimiziraju, relativizuju, zločinačku prošlost nisu sastavni deo kolektivnog zločina ili u najmanju ruku kolektivne moralne odgovornosti?
Mreža Žena u crnom ovo suđenje prati od početka decembra 2005. Izveštavamo o njemu. Najviše to činimo jer osećamo moralnu, političku, emotivnu odgovornost prema žrtvama zločina počinjenih u naše ime. Znamo da srodnicama ubijenih u Trnovu nećemo ukinuti bol, ali ćemo i dalje nastaviti da se sa najvećim poštovanjem odnosimo prema njihovom bolu, da se brinemo o njima. U sudu gde se moraju sresti licem u lice sa ubicama. Ako to ne činimo i one, i sve ostale žrtve zločina počinjenim od naše ime imaće ’’opravdan i razuman strah’’ (Linda Radzvik) od svih nas koji živimo u Srbiji. Važno je da srodnice žrtava čuju od nas da smo glasno i jasno i javno osuđivale srpski zločin od prvog dana, oktobra 1991. kada smo izašle na ulicu: ’’ Ovaj rat žele vlastodršci, dobro plaćeni generali, ratni špekulanti i profiteri – svi koji druge teraju na ubijanje radi odbrane svoje vlasti i svojih privilegija.’’ I tada i sada i uvek ćemo reći da su oni ubice i samo ubice! Nećemo prestati da zahtevamo odgovornost za zločine države u kojoj živimo.
Staša, Miloš i Mima
