Pred Većem za ratne zločine u beogradskom Specijalnom sudu nastavljeno je suđenje petorici pripadnika jedinice "Škorpioni" optuženima za ubistvo šestorice Bošnjaka iz Srebrenice. Kod mesta Trnovo jula 1995. su ubijeni: Safet Fejzić (17), Azmir Alispahić (17), Sidik Salkić (36), Smail Ibrahimović (35), Saib Salkić (20), dok šesta žrtva streljana vezanih ruku još nije identifikovana.
Suđenje petorici "škorpiona" počelo je decembra 2005. Prvooptuženi Slobodan Medić (39), komandant "Škorpiona" izjasnio se da nije naredio streljanje zarobljenika 16. ili 17. jula 1995. Krivicu za zločin negirali su i drugi pripadnici „Škorpiona“: Aleksandar Vukov (33), Aleksandar Medić (38), Branislav Medić (36). Učešće u zločinu jedini je priznao Pero Petrašević (36). Aktivistkinje mreže Žena u crnom iz različitih gradova Srbije prate od početka suđenje "škorpionima". Pretresu 12. marta prisustvovalo je deset aktivistkinja Žena u crnom iz Beograda.
Tim veštaka je u mestu Godinjske bare kod Trnova u jednoj vikendici i u travi ispred nje pronašao kosti. Pronađen je kompletan skelet samo jedne žrtve ruku vezanih žicom. Ubijeni su prebačeni u Visoko gde su identifikovani Azmir Alispahić i Safet Fejzić. Dve žrtve su maloletnici.
U sudnici broj 2. je 12. marta svedočio Amor Mašović, predsednik Komisije za nestale Bosne i Hercegovine.
Svedok Mašović je rekao: "Zahvaljujući delovanju ovih neljudi (misleći na optužene), nemamo kompletna tela žrtava. Porodicama ne možemo reći - Evo vam Almira". Odeća nekih žrtva je izgorela, a kako napominje Mašović, te srebreničke žrtve su nađene daleko od mesta zarobljavanja, veoma blizu Sarajevu. Ubijeni su pronađeni 1999. godine, a ostaci jednog pogubljenog nalazili su se u četiri masovne grobnice, međusobno udaljene tridesetak kilometara. Ostaci Smaila Ibrahimovića pronađeni su na dva mesta, međusobno udaljena stotinak metara.
Svedok Osman Salkić je na snimcima čiji je autor pripadnik "Škorpiona" prepoznao Sidika Salkića i Azmira Alispahića.
Svedokinja Saima Salkić je po odeći na slici prepoznala ubijenog brata Saiba. Saimi je u Godinjskim barama ubijen i otac Sidik. "Majka i ja smo, kriomice jedna od druge, gledale snimak strijeljanja u Trnovu. Moj brat je pronađen devet godina nakon pogibije, ukopan je 18 mjeseci kasnije, jer smo tražili da se prikupe njegove kosti. Sahranjen je nekompletan".
Poslednji svedok je bio Delić Bekto, koji je identifikovao ubijenog brata Jusu. On se sa njim poslednji put video u tmurnoj letnjoj noći 11. jula 1995. Kasnije je čuo da je Juso posle tri dana viđen kod Kravice, da je jedva hodao, imao je žuljeve po nogama. Kasnije mu je jedna žena rekla da je viđen kod Milića na putu ka Vlasenici u grupi zarobljenih muslimana.
"Svi preživjeli Srebreničani, djeca, majke, davali su krv za DNK analizu", rekao je Delić. Njegov brat je ubijen u jakni koju je kupio pre rata.
Svedok je završio obraćajući se trojici sudija rečima: "Čekam da vidim šta ćete vi reći. Ne primam nikakvo sažaljenje, pokajanje, samo tražim maksimalnu kaznu. Optuženi su rekli da im je naređeno da ih ubiju, ali im niko nije naredio da im ne daju vode. Da sam ja bio na njihovom mjestu rekao bih – moram te ubiti, ali evo ti vode, napij se".
Tokom suđenja, rodbina i prijatelji optuženih zaposeli su prve redove prostora za publiku da bi mogli da mašu okrivljenima i pozdravljaju se sa njima. Svi muškarci bili su obrijanih glava, a mlade žene ofarbanih frizura, nalakiranih noktiju i prepune zlatnog nakita. Tokom suđenja nudili su se međusobno žvakama u zelenom omotu. I smejali. Optuženi Aleksandar Vukov, kome je amputirana noga, pojavljuje se u sudnici na invalidskim kolicima na kojima je bez potrebe zalepljena registracija "SRB" kao na putničkim automobilima. Vukov se i dalje ponosi Srbijom koja ga je obogaljila i osudila na zatvor.
Tamara i Miloš za ŽUC
