Dana 28. marta 1999. u Podujevu (Kosovo) pripadnici jedinice „škorpioni“ (Đukić Željko, Medić Dragan, Borojević Dragan i Šolaja Miodrag) koja je delovala kao rezervni sastav MUP-a Srbije u ulici Rahmana Morine br. 7. u dvorištu kuće Haljima Gashija ubili su i teško ranili 19 civila: Šefkate Bogujevci (rođena 1956. godine), Nora Bogujevci (1984), Fezdrije Lugaliu (1978), Nefise Lugaliu (1945), Salid Bogujevci (1960), Špen Bogujevci (1986), Špetim Bogujevci (1989), Šehida Bogujevci (1932), Isma Durići (1930), Fitneta Durići (1963), Dafina Durići (1930), Arbr Durići (1992), Mimoza Durići (1995) i Aljbion Durići (1997). Teško su ranjeni Saranda (1985), Fatos (1986), Jehona (1998), Lirije (1990) i Genc (1993) Bogujevci.
Za ratni zločin u Podujevu do sada je osuđen 2005. pripadnik „škorpiona“ Saša Cvjetan na dvadeset godina zatvora.
Suđenje je počelo 8. septembra 2008. i aktivistkinje Mreže Žena u crnom prate suđenje.
Prvog dana ročišta pročitana je optužnica i optuženi su se izjašnjavali o krivici, dajući svoju odbranu.
Kontinuitet u profesiji eskadrona smrti
Đukić Željko: „U jedinicu „škorpioni“ sam stupio kada je počelo bombardovanje. Pre toga, u Borovu selu, od 1991. do 1996. bio sam zamenik komandanta bataljona i imao sam čin kapetana, kasnije majora. Pozvao me je Slobodan Medić Boca (za ubistvo šestorice Srebreničana na Trnovu, jula 1995. osuđen na dvadeset godina zatvora). Rečeno nam je da smo u rezervnom sastavu MUP-a Srbije.“
Borojević Dragan: „Bio sam pripadnik jedinice „škorpioni“ od 1995. Kada je počelo bombardovanje, pozvao me komandant Slobodan Medić Boca i rekao da idemo na Kosovo. On je bio moj jedini komandant. Bilo nas je oko 150, dok nas je u Đeletovcima bilo oko 300. Ja sam pušku uzeo 1991. u Erdutu u štabu Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića Arkana. Prošao sam obuku od dvadeset dana. Učestvovao sam na svim frontovima na prostoru ex Jugoslavije od 1991. do 1999. Neki su nam oficiri još tada govorili: „u ratu, žene, deca i vojni zarobljenici ne smeju da se ubijaju“.
Šolaja Miodrag: „Bio sma pripadnik jedinice „škorpioni“. Regrutovao nas je Goran Stoparić.“
Autoputem „Bratstvo-jedinstvo“ Srbija kreće u pohode smrti: Podujevo
Đukić Željko: „Iz Beograda, gde smo zadužili uniformu, krenuli smo u Prolom banju, gde smo zadužili oružje. Odatle smo krenuli u Podujevo. U jedinici nas je bilo oko 90. U Podujevu je bilo mnogo vojske i policije raznorazne. Kada smo stigli u Podujevo, ušli smo u jednu ulicu pa u jedno dvorište. Ja sam video grupu civila, čula se vika; bilo je gomile vojske i policije. Civili su iz dvorišta prvo izvedeni na ulicu pa su ih potom uterali ponovo u dvorište. Tu su bili svedok saradnik Goran Stoparić i zaštićeni svedok P-1.
Tu su bili pripadnici Posebnih jedinica policije koji su nam rekli: „Šta je pičke, vodite ta govna tamo i sve ih pobi.“. Jedan od policajaca je jedinog muškarca među civilima ugurao kroz razbijeni izlog i ubio ga. Ja ne vidim, ali čujem pucnje. Okrenuo se ka civilima i rekao: „Šta čekate, marš tamo“. Civili su krenuli, neki ljudi iz jedinice kreću za njima. U tom trenutku se čuje pucnjava. Grupa ljudi iz jedinice je izašla iz dvorišta; čuo sam kako je neko rekao: „Koje su ono životinje uradile?“ Tu je došao sanitet, ali smo mi već ušli u autobuse i vraćeni smo u Prolom banju. U Podujevu nam niko ništa nije rekao šta treba da radimo. U gradu nisam video pripadnika UČK/OVK. Ja sam u autobusu pitao: „ko je to mogao da uradi?“ Na to je optuženi Dragan Medić rekao: „šta tebe boli kurac“.
Borojević Dragan: „U Bubanj potoku smo dužili uniforme, a u Prolom banji smo dužili oružje. Ja sam „stari“ „škorpion“ i ja sam bio u izviđačima. Pero Petrašević (za ubistvo šestorice Srebreničana na Trnovu, jula 1995. osuđen na trinaest godina zatvora) nam je isplatio novac. Otišli smo u Podujevo. Bilo je staršno puno raznih vojnih i policijskih jedinica. Bilo je Specijalnih antiterorističkih jedinica. Bila je tu masa oko 300/400 ljudi. Bilo je i civila u trci i zbrci. Bilo je žena i dece. To nije bilo čisto mesto, tu je bilo „terorista“. Nama su rekli da uđemo u one kuće koje su bile prazne da nas ne pogodi „šiptarska granata“. Ušli smo u jednu kuću i pretražili je da vidimo da li ima ili nema „terorista“. U tom trenutku se čula nesređena rafalna paljba. To je trajalo pola minuta. Neko je pucao kratki neko dugi rafal iz pet do sedam pušaka. Tada je neko viknuo: „Škorpioni, natrag u autobus.“ U autobusu je „Brka“ (Đukić Željko), pitao: „Neka izađe onaj ko je to uradio?“
Šolaja Miodrag: „Iz Šida smo otišli u Beograd gde smo zadužili uniforme, pa u Prolom banju gde smo zadužili oružje. Ja sam bio kurir. Iz Prolom banje smo otišli u Podujevo. U Podujevu je bilo razne policije, vojske. Ja tada ni vojsku nisam služio, imao sam dvadeset godina. Mi smo ušli u jedno dvorište pa u jednu kuću kada se začula pucnjava. Svi su skočili da vide šta se dešava. Onda smo vraćeni u autobus, ti isti koji su nas doveli, oni su nas i vratili. U autobusu je neko rekao: „Zar su sada ovo morali da naprave“ a neko drugi je rekao: „Nisam znao da je neko pobio žene i decu.“ Potom smo se vratili u Prolom banju, gde nas je isplatio Pera Petrašević i otišli smo kući u Šid.“
Poričem, dakle srpski sam junak
Đukić Željko: „Ja ne negiram da se zločin desio. Desilo se to što se desilo, ali datum ne odgovara. Zločin se desio ali ne znam kako. Ja to nisam učinio. U Prolom banji nas je komandant Slobodan Medić postroji i rekao nam da o tome niko ništa ne priča, jer mi to nismo uradili. Slobodan Medić me pozvao u sobu jer sam se bunio i bio protiv toga što se desilo; postavio me za komandira voda, ja sam to prihvatio.“
Optuženom je pokazana skica mesta zločina koju nije prepoznao, kao i fotografije žrtava koje takođe nije poznao.
Medić Dragan: „Negiram sve iz optužnice. Smatram da nisam kriv. Ne želim da odgovaram na pitanja. Ja sam pod velikim stresom zbog svoje bolesti.“ (Optuženi dvadeset šest godina boluje od dijabetesa.)
Borojević Dragan: „Nisam kriv. U Prolom banji smo čuli da su neki civili pobijeni. Mene to nije zanimalo. Meni je žao te dece ali ja nemam ništa sa tim. Tu je ubijeno dete od dve godine, a mene je u rat ispratila žena sa detetom u rukama. Da sam ja bio u tom dvorištu niko jednog metka nije ispalio. Mi smo na Kosovu bili da se branimo od „šiptarskih terorista“. Ja da sam počinio taj ratni zločin ja sam tim ne bih mogao da živim. Ja bih se ili ubio ili završio u nekoj ludnici, ja sam takav čovek. Goran Stoparić je izmislio moje ime. On se meni sveti jer ga je devojka prevarila sa mnom. On je sa nama bio na Trnovu 1995. Ja nemam veze sa tim. To nisma uradio. Goran Stoparić je uzeo pare od Nataše Kandić, ona mu je dala 5.000 maraka da optuži jedinicu.“
Optuženi nije prepoznao skicu mesta zločina kao ni fotografije žrtava.
Šolaja Miodrag: „Krivično delo ne priznajem jer ga nisam počinio. Nisam ni znao čiji sma pripadnik. Bio sam dobrovoljac. Bio sam ničiji. Nisam ni znao gde idem ni šta ću da radim. Otišao sam na Kosovo da branim Srbiju.“
Miloš za Žene u crnom
