Optužnicom se: Ljuban Devetak, Milan Devčić, Milan Radojčić, Željko Krnjajić, Miodrag Dimitrijević, Darko Perić, Radovan Vlajković, Radisav Josipović, Jovan Dimitrijević,Saša Stojanović, Dragan Bačić, Zoran Kosjer, Petronije Stevanović i Aleksandar Nikolaidis terete da su kao pripadnici JNA, TO (teritorijalne odbrane), lokalne civilno-vojen vlasti i dobrovoljačke jedinice „Dušan Silni“ učestvovali u ubistvima, mučenjima, zatvaranjima i prisilnom radu hrvatskog civilnog stanovništva u hrvatskom selu Lovas, oktobra meseca 1991.
Suđenje je počelo aprila 2008- godine i aktivistkinje Mreže Žena u crnom prate suđenje.
Dobrovoljci – srpske patriote, vikendaši, plaćenici...:
Svedok Ljubodrag Jelić, član stranke Srpska narodna obnova, bio je dobrovoljac, a sada predsednik Udruženja bivših boraca „Jedinstvo“: „Ja sam bio dobrovoljac na mnogim ratištima, dobrovoljci su bili časni i pošteni ljudi. Ja sam jedan od prvih srpskih dobrovoljaca koji je otišao u Hrvatsku. Iz Kraljeva je bilo 4000 srpskih dobrovoljaca. Ja se sada bavim humanitarnim radom. U Lovas smo otišli preko stranke. Stranka je svoje ljude zvala „Dušan Silni“, a komandant je bio Mirko Jović. Dobrovoljci su pripali teritorijalnoj odbrani. Tamo je sve počelo da funkcioniše solidno, uspostavljene su teritorijalna odbrana i civilna zaštita. Ljuban Devetak je bio komandant sela, on je bio glavni, ja sam tako čuo. Ja ni o kakvim žrtvama ne znam ništa, nemam pojma, nije me interesovalo. Ja sam čuo da su Hrvati civili bili zatvarani i mučeni. Ja nikada nisam učestvovao ni u jednoj akciji, nikada nisam nosio pušku. Bio sam „vuk u jagnjećoj koži“, samom sebi sam bio komandant, a general Aleksandar Vasiljević kaže da sam ja jedan od pet ljudi glavnih odgovornih za zločin na minskom polju.“
Svedok Borislav Bata Mihajlović, dobrovoljac iz stranke Srpska narodna obnova: „Dana 10. oktobra 1991. godine sa grupom dobrovoljaca sam otišao u Lovas. Tamo su nam dali oružje i mi smo držali straže. Ispred dobrovoljaca sam otišao na sastanak sa ljudima koji su predstavljali vlast u selu. Bili su tu teritorijalna odbrana, policija, pripadnici JNA. Na nas dobrovoljce su svi gledali podcenjivački, kao na višak, na ljude koji su došli da se obogate. Dana 18. oktobra događa se slučaj minskog polja. Tada su stradali ti ljudi. Jutro pre toga na sastanku je bilo govora o tome da će u pretres terena ići ljudi koji poznaju teren. Na sastanku je ispred policije bio Milan Devčić, ispred teritorijalne odbrane Milan Radojčić, a iz zadruge Ljuban Devetak koji je bio glavni u selu. Potpukovnik Dimitrijević me je pitao da li uz ljude iz JNA mogu da idu i dobrovoljci, pa sam ja rekao da ide Saša Stojanović, on je organizovao ljude. Video sam zarobljene ljude kako u koloni idu ka detelini, ali nisam znao da su povedeni kao vodiči.
Pre Lovasa, ja sam bio na ratištu u Tenji u blizini Osijeka, a posle toga sam bio u Bosni i Hercegovini, u Zvorniku. Naš komandant je bio pokojni Zoran Obrenović Aždaja. Moji motivi za odlazak na ratišta su bili patriotski, za to smo dobijali novac. U mesnoj zajednici u Novoj Pazovi, gde je i osnovana stranka Srpska narodna obnova, stajao je blanko spisak gde su se dobrovoljci upisivali za odlazak na ratište. Dobrovoljci su se morali stavljati pod komandu lokalnih organa. Kasnije su formirane Republika Srpska i Republika Srpska Krajina. Beli orlovi su se zvali od 1992. i bili su omladinska organizacija stranke Srpska narodna obnova. Bilo je vikendaša koliko god hoćete.“
Svedok Hrvat iz Lovasa svedoči na sudu u Srbiji: Josip Kuveždić:
„Dana 10. listopada počeo je napad na selo Lovas, počelo je bombardovanje. Ja i moja porodica smo bili u podrumu. Kada je pucnjava prestala mi smo izašli napolje. Milan Perper mi je rekao da je optuženi Milan Radojčić rekao da dođem kod njega i da nosim belu traku oko ruke. To su nosili samo Hrvati, hrvatske kuće su morale da budu obeležene belim čaršafima. Rekao mi je da moram da radim ono što mi on naredi, jer je on sada vlast. Nisam se puno kretao jer mi nije bilo dozvoljeno. Morao sam da idem na prisilni rad i nije mi dozvoljeno da idem kući. Sebe sam smatrao zatočenikom čim se nisam mogao slobodno kretati. Čuo sam da su neki ljudi odvedeni na minsko polje i da su tamo stradali. Takođe, čuo sam za ubistva Luketića. Preko puta mesta gde sam ja radio bio je podrum gde su ljudi ispitivani i mučeni. Ja sam hteo da odem iz sela ali mi nisu dali Ljuban Devetak i Milan Radojčić. Kasnije 1992. bio je sastanak sa Goranom Hadžićem (optužen pred Haškim tribunalom kao bivši predsednik Republike Srpske Krajine, još uvek na slobodi) i on je tada rekao da niko od Hrvata ne može da izađe iz sela jer bi to narušilo ugled nonostvorene Republike Srpske Krajine, to bi bilo etničko čišćenje. Iz sela sam uspeo da izađem 1993. godine. Zadrugu je vodio Ljuban Devetak, njegov zamenik je bio Milan Radojčić, a policiju je držao Milan Devčić. Milan Radojčić je po selu vozio moj auto. Željko Kranjajić je odveo mog brata od tetke Matu Sabljaka 1992. i on je ubijen, do dan danas njegovo telo nije pronađeno (još uvek se vodi kao nestao).“
Svedok Ilija Kresojević, Srbin iz Lovasa:
„Kada je bio napad na selo Lovas, ja sam bio u podrumu, kada sam izašao kuće su gorele. Ja sam otišao u teritorijalnu odbranu i uzeo pušku. Čuo sam da su neki ljudi poginuli u napadu na selo: Kata Pavličić, Ivan Ostrun. Vlast u selu su bili Ljuban Devetak, koji je bio direktor zadruge, Milan Radojčić je bio komandant teritorijalne odbrane, a Milan Devčić je bio komandir policije. Dobrovoljci su naoružani ljudi koji su došli iz Srbije. Video sam kako ljudi izlaze u četiri kolone. Hrvati meštani su bili u sredini, a sa leve i desne strane su bili dobrovoljci. Dobrovoljaca je bilo oko 50. Kolona je bila duga oko 40 metara. Srpske kuće su imale bele peškire. Ne sećam se da su meštani oko ruke nosili bele trake. Ljude smo vodili u detelinu. MI smo bili iza a oni su ušli u detelinu i razgrtali je nogama. Jedan čovek je skočio na minu. Tada se čula pucnjava. Ja nisam znao da je detelina minirana.“
Suđenje se nastavlja u decembru.
Miloš za Žene u crnom
