U nastavku sudskog procesa za ratne zlоčine nad hrvatskim civilima u slavonskom selu Lovas, 21. IX 2010. godine, prvog dana video linkom, iz Županijskog suda u Vukovaru, svedočila je Vera Vidić, rođena 1964. u Lovasu, gde i sada živi; penzionerka).
"Desetog listopada, kada je počeo napad na Lovas, sa suprugom i naše dvoje djece sam pobjegla u susjedov podrum i tu su nas našli dobrovoljci koji su išli od kuće do kuće i detaljno ih pretraživali. Jednog od tih što su pretresali kuće sam prepoznala, jer je njegova majka radila sa mnom u tvornici i svi radnici su dobrovoljno davali novac za lijek koji joj je bio životno potreban; njen sin mi je rekao da sa djecom mogu ići kući a mužu je naredio da odmah ide u Zadrugu. Sutradan ujutru sam otišla u Zadrugu da se saznam šta mi je sa mužem. Tamo sam vidjela Srbina iz Lovasa Milorada Vorkapića, bliskog prijatelja moga muža, držao je pušku i nedugo posle moj muž je došao kući i rekao mi da ga je Milan Radojčić u Zadruzi krvnički pretukao..." Svedokinja je rekla da je kasnije saznala da je njen muž morao da za ratne zločine optuženom Petroniju Stevanoviću oštri noževe, kojima je kasnije P. Stevanović izbo mnoge pritvorene lovaske Hrvate, pa i svedokinjinog muža. Zbog nečega je njen muž odvojen od grupe koja je odvedena na tzv. minsko polje i ostavljen u dvorištu Zadruge, gde je preminuo a za njegovu smrt je saznala kasnije. Takođe kasnije, saznala je da je neko od lovaskih Srba dobrovoljcima rekao da je njen muž vojni penzioner i da pripadnicima lokalnog HDZ daje vojne / ratne savete. Međutim, bio je kovač i amaterski se bavio muzikom.
"Ni u snu nisam pomisliti mogla da će nam naši mještani Srbi okrenuti ledja, da će se toliko promjeniti, da će nam nešto takvo napraviti! Dok smo bili djeca zajedno smo se igrali, zajedno išli u školu, radili, bili prijatelji, udavali se i ženili međusobno, bili kumovi. Niko nije gledao ko je koje nacije. Ja stvarno ne znam šta je bilo našim Srbima, šta se to dogodilo u njihovim glavama pa su se promjenili! Stvarno ne znam zašto su nas naši Srbi izdali!“, završila je svedočenje Vera Vidić.
Idućeg dana je svedočio od strane skoro svih optuženih prozivani Slobodan Kamber, sada penzionisani oficir (u Lovasu je, u periodu značajnom za ovaj sudski proces, po komandi boravio kao aktivan viši vojni oficir JNA – op. P. V.), rođen 1947. godine u selu Pajtovci, opština Sanski Most /BiH/, sada živi u Valjevu.
Kamber prilikom predstavljanja nije rekao svoje ime, a na pitanje predsedavajuće Pretresnog veća gde sada živi odgovorio je da ,,piše tu“ i pokazao na gomilu spisa na stolu predsedavajuće. Posle uskraćenih odgovora na prvih nekoliko pitanja ili posle odgovora koji nisu imali nikakve veze sa postavljenim pitanjima, svedok Kamber je rekao da ima amneziju, bolesno srce, poremećen krvotok i da je trebalo da ide na pregled u VMA – ali je morao da dodje da svedoči. I kasnije je tvrdio da se ni u fragmentima ne seća situacija, mesta i svega drugog što bi moglo biti ili jeste od krucijalne važnosti za osvetljavanje dogadjaja pre, u toku i posle onog što je vezano za događaje i mesto kasnije poznate kao ,,minsko polje“, a za ,,minsko polje“ nikada nije čuo i da ,,pojma nema da se to tamo zbilo“. (Slobodan Kamber je bio pripadnik Druge proleterske gardijske brigade – iz Valjeva - u čijem je sastavu bila Inžinjerijska jedinica a pripadnici te jedinice, prema ranijem svedočenju optuženog potpukovnika Miodraga Dimitrijevića - takodje pripadnika valjevske Druge proleterske gardijske brigade – postavili su mine u prostoru koji će postati poznat kao ,,minsko polje“. Kamber i Dimitrijević već decenijama žive u Valjevu i njihovi stanovi su doslovno jedan do drugog – neformalna informacija, op. P. V. (Kamber je onaj oficir kog su optuženi za ratne zločine i preživeli sa minskog polja pominjali, tvrdeći da je ,,neki oficir sa vozačem odmah posle eksplozija na minskom polju naišao u vozilu i uz glasno psovanje majki pitao ih šta su to i zašto uradili i naredio da povredjene hitno odvezu u lovasku ambulantu“.)
(U jednosatnoj pauzi, optuženi su u svojim glasnim komentarima tvrdili da ,,ono Kamberovo dolaženje na minsko polje nije bilo slučajno, već ranije u nekoj vojnoj instanci isplanirano - da se prikrije koliko je JNA bila uključena u akcije koje je planirala i izvodila zajedno sa lovaskim Srbima, srpskim dobrovoljcima iz Srbije i drugih republika i Srbima rezervistima iz Srbije. Može Kamber da ima amneziju, ali on odlično pamti kakvu je ulogu u minskom polju imala JNA. Sad oficiri JNA peru ruke i kriju šta je JNA radila!“ U to veruje i dopisnik / ne želi da u Izveštaju budu imenovani ni on ni agencija za koju izveštava/ iz jedne bivše Yu republike. Uopšteno govoreći o ulozi koju je njena naslednica, Vojska Republike Srbije, imala a sada je krije ovih dana govorio je Jovan Divjak, general Armije BiH; izvor: beogradske ,,E Novine“ i BiH ,,Protest“)
Zato što je svedok, penzionisani vojni oficir, Slobodan Kamber uporno tvrdio da ,,ima amneziju i ničeg se ne seća, jer je prošlo skoro dvadeset godina“, predsedavajuća je svedoku zamerila ,,što to o amneziji nije ranije obavestio Sud, pa da se to stručno proveri i ročište zakaže posle stručne provere“ a zamenik tužioca Suda za ratne zločine je upozorio da je ,,ovo krajnje neprijatna situacija i mogući procesni problem“ i predložim da svedok bude podvrgnut psihijatrijskom i psihološkom pregledu, da bi se ustanovilo da li svedok stvarno ima amneziju. Posle pauze je predsedavajuća saopštila da je ,,konstatovano da je svedoku Slobodanu Kamberu tokom pauze pozlilo; da je odveden u sudsku amulantu kod dežurnog lekara, gde je utvrđeno da ima 240 / 120 krvni pritisak i da je abulantnim vozilom upućen u bolnicu i tamo zadržan“.
Sutradan je svedočio Drago Romić, penzionisani oficir JNA, rodjen 1944. u selu Laminci, opština Bosanska Gradiška, sada živi u Novom Beogradu. (O događajima na minskom polju izjavu je ranije dao u Županijskom sudu u Vukovaru i u Sudu za ratne zločine u Beogradu.)
"Moje komandno mesto je bilo u Tovarniku. Republika Srpska Krajina je u to vreme (jesen 1991.; medjitim, tada je postojala SAO Slavonija, Baranja i zapadni Srem – op. P. V.) imala svoju teritorijalnu odbranu (T. O.) i činili su je izbegli ili proterani Srbi iz Lovasa.“ Na primedbu predsedavajuće da Sud nema informaciju da su Srbi proterivani ili prisiljavani na iseljavanje iz Lovasa, odgovorio je: ,,Mi u JNA u Tovarniku smo imali takvu informaciju“. O tzv. minskom polju: "Dobili smo izveštaj da je dobrovoljačka jedinica ,,Dušan Silni“ muške hrvatske civile odvela na mine. To je naredio LJuban Devetak (LJ. Devetak je završio školu rezervnih vojnih oficira i nekoliko kurseva za špijunažu i kontrašpijunažu a kćerkinoj svadbi su bili pozvani i prisustvovali su general Dušan Lončar i neki oficiri, sada svedoci – op. P. V.), a pomogli su mu pripadnici T. O. Ja sam primio taj izveštaj a sačinila ga je komisija koja je događaj ispitivala; na čelu komisije bio je, sada pokojni, tada potpukovnik Milan Eremija. Nekoliko dana kasnije otišao sam u Lovas da sa Srbima uspostavim kontakte i tada sam upoznao LJubana Devetaka... Mi iz vojske i članovi T. O. u Lovasu i svi Srbi koji su u Lovasu živeli imali smo medjusobnu saradnju! U vojnoj komandi u Beogradu je odobreno da ljude iz Šapca, Valjeva, Gornjeg Milanovca i Čačka pošaljemo u taj deo Slavonije, da zaposednu tu teritoriju i uvedu red. Vojska je imala nameru da svojim dejstvima navede hrvatsko civilno stanovništvo da se dobrovoljno iseli. Ali, ako su pružali otpor – ginuli su!“ Svedok se tada obratio zameniku tužioca i kroz smeh uzviknuo: "Da, to je bilo etničko čišćenje!... Vidim da vam se etničko čišćene na dopada!“ i sudnicom se zaorio dug gromoglasan grohotan smeh Slodana Kambera, visokog oficira JNA.
Planirana za svedočenje video linkom, Marijana Radočaj iz Lovasa nije mogla dati iskaz zbog bolesti i o tome je 22. IX iz Županijskog suda u Vukovaru Sudu u Beogradu poslata medicinska dokumentacija.
Svedok Ivan Antolić (rođen 1946. u Lovasu – gde i sada živi, penzioner, bio zaposlen u lovaskoj poljoprivrednoj zadruzi. 2003. g. dao iskaz u Županijskom sudu u Vukovaru a 2007., putem Zamolnice, iskaz je dao /srbijanskom/ Sudu za ratne zločine) je o ulozi JNA i događajima na minskom polju uglavnom ponovio ono što su rekli prethodni svedoci. Isto ili slično o JNA, dobrovoljcima i minskom polju govorili su i svedoci: penzioneri Jakov Peulić (rođen 1952. u Lovasu i tu i živi) i Dragutin Krizmanić (preživeo minsko polje; rođen 1960.u Lovasu, živi u Vinkovcima; 11. XII 2003. iskaz dao u Županijskom sudu u Vukovaru).
Planirana za svedočenje za 1. 10. 2010., svedokinja nije došla zbog zdravstvenih razloga, o čemu je Sudu iz bolnice u Osjeku stiglo prihvatljivo obrazloženje. Drugi svedok, Pavo Antolović (rođen 1941. u Lovasu, gde i sada živi; penzioner), svoj iskaz je dao video linkom iz Županijskog suda u Vukovaru. O događajima pre i posle minskog polja, svedok je dao više iskaza u Županijskom sudu u Šibeniku i Vukovaru i putem zamolnice i Sudu za ratne zločine u Beogradu. „Ni pre ni u toku ni nakon napada na Lovas, sve do mog odlaska u Zagreb – čim sam potpisao da svu svoju imovinu poklanjam SAO Krajini (SAO Slavonija, Baranja i Zapadni Srem – o.p. Persa Vučić) i sa još četrdesetak mještana organizirano autobusom 26.12.1991. otišao u Zagreb – nisam vidio da je i jedna kuća srušena niti sam vidio neke zločine“. Ovaj iskaz se u potpunosti razlikuje od iskaza datih u navedenim županijskim sudovima, što je izazvalo nevericu kod prisutnih oštećenih.
Sledeće ročište zakazano za period od 25. do 29. oktobra 2010. u Specijalnom sudu, za kada je predviđeno davanje iskaza svedoka oštećenih.
Persa Vučić
