Optužnicom se: Ljuban Devetak, Milan Devčić, Milan Radojčić, Željko Krnjajić, Miodrag Dimitrijević, Darko Perić, Radovan Vlajković, Radisav Josipović, Jovan Dimitrijević,Saša Stojanović, Dragan Bačić, Zoran Kosjer, Petronije Stevanović i Aleksandar Nikolaidis terete da su kao pripadnici JNA, TO (teritorijalne odbrane), lokalne civilno-vojen vlasti i dobrovoljačke jedinice „Dušan Silni“ učestvovali u ubistvima, mučenjima, zatvaranjima i prisilnom radu hrvatskog civilnog stanovništva u hrvatskom selu Lovas, oktobra meseca 1991.
Suđenje je počelo aprila 2008- godine i aktivistkinje Mreže Žena u crnom prate suđenje.
U nastavku dokaznog postupka svedočili su svedoci oštećeni.
Putem video konferencijske veze sa Županijskim sudom u Rijeci i Vukovaru saslušavani su svedoci i svedokinje.
Svedočiti slike srpske okupacije Lovasa
Ankica Jovanović: „Ujutru su vojnici došli u naše dvorište. Četvoricu znam jer su bili iz sela. Bio je policijski sat i nikuda nisam išla. Morali so nositi bele krpe oku ruke i na kapijama smo držali bele krpe. To je važilo samo za Hrvate. Ljuban Devetak je bio glavni. On je bio komandant. Moj muž je sve vreme bio zatvoren. On je ubijen na minskom polju. Tom prilikom ubijen je moj stric Josip Poljak. Ubili su i mog svekra i svekrvu Antun i Anka Jovanović.“
Marica Solaković: „Moj suprug Darko Solaković je ubijen na minskom polju. Mislim da je njega odveo Željko Krnjajić. Morali smo nositi bele trake oko ruke da se zna da smo Hrvati. Od Ljubana Devetaka sam dobila propusnicu da bih izašla iz sela. Moja majka je ubijena, zaklana je i bačena u bunar 1993. godine.“
Ružica Pavlić: „Na dan napada moje sinove su odveli. Bili su zatvoreni nekoliko dana a onda su ih ubili u jednoj garaži. Ti naši Srbi su to počinili i ja njih krivim za sve. Ja više nikog nemam. Ja mislim da bi još mnogi trebali da sede na optuženičkoj klupi. Iz sela sam isterana na Božić. Morali smo da nosimo bele trake oko ruke i na kapijama da se zna da smo Hrvati.“
Ana Hirjovati: „Tog dana JNA je zajedno sa paravojnim formacijama počela agresiju na selo. Selo je bombardovano. Kada je vojska ušla u selo naredili su da moramo nositi bele trake oko ruke i na kapijama da stavimo bele krpe. Jako su nas maltretirali, zlostavljali i terorisali. U dvanaestom mesecu smo napustili selo.“
Vladimir Šalaj: „Na minskom polju stradao mi je otac. To je naredio Ljuban Devetak. Morali smo nositi belu krpu oko ruke i na kuću smo morali staviti belu plahtu. Ja sam u dvanaestom mesecu otišao iz sela. Dana kada je selo napadnuto ubijeni su mi tetak i tetka Antun i Anka Jovanović i njihov sin Josip.“
Marija Hodak: „Dan kada je bio napad je nešto najstravičnije što sam doživela. Petronije je tukao mog supruga, deca su gledala i vrištala. Moj suprug Mato Hodak je kasnije ubijen na minskom polju. Morala sam ići na prisilan rad. Morala sam nositi bele krpe oko ruke da se zna da smo Hrvati. Mog brata Ivana Vidića su mučili, boli su ga nožem. Ja sam to gledala. U dvanaestom mesecu su me primorali da napustim selo.“
Ana Poljak: „Prvog dana su mi ubili muža Josipa, a drugog i trećeg su mi odveli sina Darka. Ja sam morala da idem na prisilni rad. Morali smo nositi bele trake oko ruke da se zna damo smo Hrvati.“
Janja Kovačević: „U selu mi je ubijen brat Boško Bođanac, to su mi ispričali roditelji, jer ja nisam bila u selu. Glavni u selu je bio Ljuban Devetak.“
Josip Petković: „Na dan napada zvali su nas da odemo u zadrugu. Tamo su nam rekli da moramo da stavimo bele krpe oko ruke da se zna da smo Hrvati. Tukli su nas i maltretirali u podrumu zadruge. Jednog dana Ljuban Devetak je rekao da se ide u berbu grožđa. Ja sam sve te ljude koji su ubijeni na minskom polju sahranio.“
Zapisao Miloš za Žene u crnom
