Na proleće kraj montiranom procesu!
(Suđenje bez javno podugnute optužnice je Ženama u crnom bio jasan znak da je u pitanju montiran sudski proces)
24.X 2008. g. prvog radnog dana nastavka suđenja, svedočili su Goran Simonović, Rešid Vurjačanin, Adnan Jusović i Slobodan Stojiljković, a planiran za svedočenje, advokat Mahmut Memić iz Novog Pazara zbog bolesti nije doputovao u Beograd.
Adnan Jusović (1984., N.Pazar, ekon. tehničar, nezapošljen) je odbio da položi zakletvu, objasnivši: „Vera mi zabranjuje da lažem, što znači da ću govoriti istinu“. Sa optuženima se poznavao i razgovarao pre molitve a družio se samo sa onima koji su stanovali u delu grada gde i on i onoliko dugo koliko je potrebno da od Arabi džamije stigne do kuće ili sok u nekom kafiću; neplanirano, ako se slučajno vide u kafiću. Kada se dogodila pucnjava u Arabi džamiji nalazio se u Ulcinju na sezonskom radu; kad je pred početak zime došao u Novi Pazar, pucnjava u Arabi džamiji više nije bila aktuelna i zato se nije ni raspitivao o akterima i detaljima – to više nikom u N. Pazaru nije bilo zanimljivo. Seća se da je u kući Vehida Vejselovića nešto snima tekkupljenom polovnom tonskom kamerom i da su nekolicina prisutnih u kući nešto pričali i na taj događaj potpuno je zaboravio i setio se tek kad je shvatio da su ti snimci u optužnici (optužnica nije javno objavljana!) uvršteni kao krunski dokaz planiranih terorističkih skcija. Inače, zbog saobraćajnog udesa je imao dvodnevnu potpunu amneziju i sećanje mu se vraćalo prvo u fleš bekovima, a posle u malo dužim i sve dužim vremenskim intervalima; nije apsolutno siguran, ali misli da mu se sećanje vratilo u potpunosti.
Goran Simonović (1965., N. Pazar, policijski službenik u policijskoj upravi N. Pazaru) je svedočio da se seća hapšenja četvorice optuženih u obližnjem selu Vučinići i njihovog privođenja u polic. stanicu u N. Pazaru i da su dvojica imala po jedan pištolj (sa dozvolom), da je video dopremljene vreće sa odećom („džemperi, čarape, majce, pantalone, obuća, sve uobičajeno što mladi svakodnevno nose“) i šatorska krila i niko od kolega, pa ni inspektori, nije pominjao ni teroriste ni terorizam, ni oružje dugih cevi niko nije pominjao. Tek je putem lokalnih medija saznao da je pronađeno oružje dugih cevi i u medijima su pominjane reči „teroristi“ i „terorizam“. To je u svedočenju potvrdio i Rešid Vurjačanin (1962., inspektor u SUP-u N. Pazar, 25. g. radio kao policajac pozornik): „Niko od mojih kolega nije pomenuo oružje dugih cevi niti je pomenuo reči „terorista“ i „terorizam“, to je pominjano u medijima. Učestvovao sam u pregledanju stvari doteranih u policijsku stanicu, oružja dugih cevi nije bilo“; ali kad su stvari vraćane u vreće nije bio prisutan i ne zna da li je veštačenje izvršeno pre ili posle pošto su odeća i šatori dopremljeni u N. Pazar. Ne seća se da li je u polic. stanicu u N. Pazaru sadržaj vreća ponovo vraćen u vreće pre ili posle vesti u medijima da je pronađeno oružje dugih cevi i da je reč o teroristima i terorizmu. Na pitanje jednog od advokata da li postoji mogućnost da su, tek posle vesti u medijima, policijskom izveštaju dodato da je pronađeno oružje dugih cevi i reči „teroristi“ i „terorizam“, odgovorio je: „Pa, znate šta...“
Optuženi Fuad Hodžić je rekao: „Bilo je dosta i vremena i prilika da policija podmetne oružje dugih cevi i da fingira izveštaj.“
Dogodilo se nešto neverovatno! Drugog dana suđenja je svedočio sociolog religije koji se iz hobija bavi psihologijom i psihološkim profilom ličnosti („profajler“) a u sud je pozvan da na osnovu filmskih zapisa i fotografija koje je policija (navodno ili stvarno) pronašla u kompjuteru Mehmedina Koljšija proceni ko je kakva ličnost. Ali se sve svelo na „predavanje“ u stilu „religija je opijum za narod“ i slično. „Samo je kao papagaj ponavljao frazetine koje smo mi u ovim godinama, kad smo bili „đaci slušali i čitali! „Religija je opijum za narod“, čudna mi čuda, pa to će svako reći ko je to učio u školi i da to zapamti, ne treba mu ni srednja škola! Obična lakrdija, eto šta je to svedočenje psihologa iz hobija“, rekao mi je advokat odbrane Rajko Danilović dok smo drugog trećeg dana nastavka suđenja zajedno išli od autobuskog stajališta preko puta Specijalnog suda do ulaza u Specijalni sud. „Da to napišem u mom Izveštaju za Žene u crnom?“ – upitala sam. „Slobodno, slobodno!“
Trećeg dana nastavka suđenja prikazani su snimci i fotografije (navodno ili stvarno pronađeni u kompjuteru M. Koljšija. Međutim ni traga od fotografija mape Srbije u kojoj se vidi usnimljen (montažom) nož u granicu sa administrativnom granicom sa srbijanskim Sandžakom, fotografija na kojima su američka ambasada, Narodno pozorište, železnička stanica u Beogradu ili fotografijama na kojima su novopazarske džamije, zgrada vodovoda, autobuske stanice, bolnice... (pogledati prethodni izveštaj!) a što je predsedavajući Pretresnog veća pročitao iz (nikada javno podignute!) optužnice.
Policajac u prostoriji za posmatrače me je nekoliko puta opomenu da ne ustajem sa sedišta da gledam u ekran lap – topa („kompjutera“ kako su u Spec. sudu uporno govorili) i peti put mi je rečeno da ću biti izbačena iz prostorije, ako još jednom ustanem sa sedišta. Ja sam morala da gledam u ekran lap – topa (zaplenjen od M. Koljšija), da bih videla kakvi su to snimci i fotografije, jer video bimovi nisu radili. „Video bimovi ne rade zato što zaduženi za tu opremu nisu zamenili neke lampe u televizorima, zato što im to niko iz Suda nije rekao blagovremeno!“ – objasnio je, na početku trećeg dana nastavka suđenja, predsedavajući Pretresnog veća.
Snimci i fotografije prikazuju borbena dejstva, vide se eksplozije, čuje se na arapskom, engleskom i n srpskom kad jedan avganistanski borac govori a na ekranu lap – topa je prevod: „Sada, kad smo isterali sovjetske trupe i u državi je mir, treba da odu i američke i kuvajtske trupe“, glas mujezina dok vernike priziva na molitvu, višeglasno pevanje religioznih pesama (neverovatno podseća na „pevanje“ obrednih pesama derviša – neposredno prevođenja u svojevrsni (uslovno rečeno!) trans, horsko pevanje nečeg što ritmom podseća na „pesme borbe i izgradnje“ – kakve su i u Jugoslaviji komponovane i pevane („koračnice“) i pevanje ilahija (pesme u slavu Alaha) i jasno se čuju reči, Alah, Alah, selam alejkum selam“ – uostalom i u srbijanskoj himni se pominje Bog, u petom padežu! Nema masakriranih tela, nema metka onom u potiljak“ ubijanja prestašenih pojedinaca, pred objektivom kamere, nema masakra, nema raskomadanih tela – što je i zamenik tužioca u ranijim suđenjima pominjao.
Na snimku se vidi kroz otvoren prozor sobe (u kući Vahida Vejselovića), u daljini, džamija, a taj snimak smenjuje sledeći na kom žena kupa dete dok muški glas govori: „Sada je dobro, ali je bio bolestan nekoliko dana“ i ženski glas: „Moram da ga toplo oblačim i da mu pokrivam stomačić (sve to na srpskom) i onda izlazi jedan od optuženih i u sudnici kaže: „To su moji rođeni brat i snaha i to je njihovo dete, ja sam tek po glasu shvatio da je to moja snaha i ja sam joj tek sad video lice, pošto je ona „pokrivena“ i ja ne znam kakvu vezu taj snimak ima sa onim za šta smo optuženi!“
U odvojenim reagovanjima su i advokati Birman, Danilović i Novaković, ali i optuženi Hot i Koljši tvrdili da je sve ili samo neke snimke moguće fingirati ili na postojeće snimke „ubaciti“ „poželjan“ zvuk.
Uostalom, iste takve ili slične fotografije bilo je i sada moguće videti sa brojnih ratišta ili u igranim filmovima (ratnim) i njih niko ne smatra propagatorima terorizma autore teroristima!
„Da li se može dogoditi da sve u optužbi rečeno i pre početka suđenja pribavljeni iskazi ili kao nedovoljan dokaz da je reč o teroristima i terorizmu i da optuženi budu optuženi tačno na onoliko vremenske kazne koliko će optuženi provesti u zatvoru do izricanja konačne presude, taman da im država ne mora plaćati odštetu?“, pitala sam advokata odbrane Novakovića. „Pa...“, odgovorio je, odgovorio je, osmehujući se, advokat Novaković. „Da li je moja procena tačna? insistirala sam. Umesto odgovora – širok, dobroćudan osmeh. „Ja sam aktivistkinja Žena u crnom i napisću izveštaj o praćenju ovog suđenja. Da li se slažete sa mojom procenom kako će se, koliko dugim vremenskim kaznama, završiti ovo suđenje i da napišem da je to i Vaša procena?“ Poduže glasno smejanje i odgovor advokata Novkovića: „Slobodno napišite vašu procenu okončanja ovog suđenja! Ali, ako bih takvu procenu ja dao, to bi u Sudu shvatili kao prejudiciranje!“ – završio je ispred zgrade Specijalnog suda advokat Novaković, nasmejao se srdačno i u znak pozdrava mi mahnuo rukom.
Persa Vučić
