Dana 28. marta 1999. u Podujevu (Kosovo) pripadnici jedinice „škorpioni“ (Đukić Željko, Medić Dragan, Borojević Dragan i Šolaja Miodrag) koja je delovala kao rezervni sastav MUP-a Srbije u ulici Rahmana Morine br. 7. u dvorištu kuće Haljima Gashija ubili su i teško ranili 19 civila: Šefkate Bogujevci (rođena 1956. godine), Nora Bogujevci (1984), Fezdrije Lugaliu (1978), Nefise Lugaliu (1945), Salid Bogujevci (1960), Špen Bogujevci (1986), Špetim Bogujevci (1989), Šehida Bogujevci (1932), Isma Durići (1930), Fitneta Durići (1963), Dafina Durići (1930), Arbr Durići (1992), Mimoza Durići (1995) i Aljbion Durići (1997). Teško su ranjeni Saranda (1985), Fatos (1986), Jehona (1998), Lirije (1990) i Genc (1993) Bogujevci.
Za ratni zločin u Podujevu do sada je osuđen 2005. pripadnik „škorpiona“ Saša Cvjetan na dvadeset godina zatvora.
Suđenje je počelo 8. septembra 2008. i aktivistkinje Mreže Žena u crnom prate suđenje.
U nastavku dokaznog postupka, svedočili su: Milan Anastasijević, policajac, Radislav Janković, policajac, Dragan Marković, lekar u SAJ-u (Specijalna antiteroristička jedinica), Spasoje Vulović, komandant beogradskog SAJ-a, Zoran Simović, bivši komandant beogradskog SAJ-a.
Deportacija ili organizovano lutanje naroda
„Malo je ljudi bilo u gradu, svi su bili van grada. Albanci su se sami iseljavali, individualno su se organizovali“, svedočio je svedok, na šta je punomoćnica oštećenih Nataša Kandić pitala: „Kako individualno u roku od deset dana može da ode 30. do 40. hiljada ljudi? Ko je dozvolio da se ljudi vrate? Potrebno je da znamo kontekst u kome policija ubija žene i decu. (Milan Anastasijević)
„Grad je bio pust; pre bombardovanja stanovništvo je napustilo grad. Išli su prema Makedoniji; bili su smešteni po logorima. Srbi su bili u svojim kućama a Albanci su napustili svoje kuće.“ (Radislav Janković)
„Redovne snage policije izvode civile i upućuju ih u jednom pravcu. Video sam da policija „čisti“ kuće i da isteruje ljude.“
Punomoćnica oštećenih Nataša Kandić pitala je svedoka: „Kakva je to akcija isterivanja civila iz kuća? Zašto ih je policija isterivala? Je li to vojna i policijska akcija u ratu?“ „Kada smo išli u borbene akcije mi smo radili „čišćenje“ terena. Pretpostavka je bila da se u gradu nalaze ostaci terorista. Video sam Albance kako odlaze.“ (Spasoje Vulović)
„škorpioni“ ili ratni zločinci svih Srbija
„Sećam se par autobusa, došli su ti ljudi; bilo je tu raznih uniformi; nisu se nosile oznake, bilo je posebnih jedinica policije, specijalnih antiterorističkih jedinica, rezervni i redovni sastav policije, razne vojske.“ (Milan Anastasijević)
„Tu su bile i specijalne antiterorističke jedinice i posebne jedinice policije, i lokalna policija. Škorpioni su vikali na nas, psovali su nas, rekli nam da će nas sve pobiti. Pucai su iz automatskih pušaka dugim rafalom.“ (Radislav Janković)
„Dana 28. marta 1999. dobio sam naređenje od Zorana Simovića Tutinca, komandanta beogradskog SAJ-a da komandante vodova jedinice „škorpioni“ smestim po praznim kućama. Ja sam znao da su to „škorpioni“; jedan od komandanata je imao kapu a drugi zelenu maramu vezanu oko glave. Naglasio sam im da ako dođu u dodir sa civilima da ih ne diraju. Sutradan ujutru čuo sam pucnjavu rafalne hice sa mesta gde sam ostavio komandante „škorpiona“. Po meni je logično da „škorpioni nisu bili u rezervnom sastavu sastavu SAJ-a. Tu je bilo policije koliko hočete svih vrsta. Ja sam poslednje tri godine komandant SAJ-a i pokušavam da dokažem da „škorpioni“ nisu bili u rezervnom sastavu SAJ-a.“ (Spasoje Vulović)
„Dobio sam zadatak da odem po reezervni sastav MUP-a Srbije. To su bili „škorpioni“ na čelu sa Bocom. „Škorpioni su bili u rezervnom sastavu Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije priključeni specijalnoj antiterorističkoj jedinici. Njih sam doveo iz Prolom banje u Podujevo. Bio sam u kancelariji kada sam čuo dugi rafal. Istrčao sam na ulicu; tu je bilo i razne vojske i razne policije.“ (Zoran Simović)
Masakr
„Uviđaj je vršen posle dva dana: u dvorištu sam video tela, slikao sam ih, napravio službenu belešku. Radio sam uviđaj na četiri mesta: čajdžinica, gde sam pronašao dva tela, dvorište, gde sam pronašao četrnaest tela, u jednoj kući je bilo dva tela, u još jednom dvorištu sam pronašao jedno telo. Sećam se tela jedne žene; njeno telo su načeli kerovi. Bilo je dece (četiri, pet), bilo je puno čaura. Kada sam video tela pozlilo mi je, bilo mi je muka.“ (Milan Anastasijević)
„Dana 28. marta 1999. godine, čuli smo pucnjavu u ulici gde se nalazio SUP. Istrčali smo iz zgrade i videli uniformisane ljude. Oni su vikali na nas, lupali po službenim kolima. Vratili smo se u zgradu. Čuli smo da je tu izvršeno ubistvo. Uviđaj je izvršen posle dva dana; čekali smo naredbu. U dvorištu sam video sve leševe na gomili. Bilo je devetnaest tela, bilo je puno čaura. Dva tela smo našli u jednoj čajdžinici. Ja sam slikao lice mesta i leševe; kada sma video decu meni je pozlilo. Deca su bila ispod tela svojih roditelja na gomili. Jedno telo smo pronašli u jednom dvorištu a dva tela su bila u kući. Meni je izgledalo kao da su nekim redom išli i ubijali ljude od kuće do kuće; izgledalo je stravično.“ (Radislav Janković)
„Od komandanta SAJ-a sam dobio poziv da dođem u jednu ulicu, gde me je sačekao jedan od pripadnika jedinice koji me je uveo u jedno dvorište. Bilo je tu žena i dece i staraca. Neko je pucao na njih. Sam prizor za svakog normalnog čoveka je bio strašan, ostavio me bez teksta. Bilo je ranjene dece, ja sam pokušao da saniram povrede i zaustavim krvarenje. Svi su oni imali rane od projektila od vatrenog oružja po čitavom telu. Video sam da su to bili Albanci.“ (Dragan Marković)
„Otišli smo na lice mesta gde sam video oko četrdeset „škorpiona“ i otvorenu garažu. Iz garaže su virile noge nekih tela. Ja sam vikao na njih, šta ste to uradili? Svi „škorpioni su spustili glavu, niko me nije gledao u oči. Tu su bili i moj komandant Tutinac i komandant „škorpiona“ Boca. Ušao sam u garažu i video gomilu leševa, pretežno žena i dece. Ispod jednog tela žene virilo je telo deteta od šest meseci. Bilo je živih pa su moji momci izvlačili tela preživele dece.“ (Spasoje Vulović)
„Otišao sam na lice mesta, video sam šta se desilo. Naredio sam „škorpionima“ da se vrate tamo odakle su došli. O tome sam obavestio Vlastimira Đorđevića Rođu. Potom je obavljen uviđaj i ranjeni su odneti u bolnicu u Prištinu. Fakat je da se desilo to što se desilo ali ja ne znam ko je to uradio.“ (Zoran Simović)
Miloš za Žene u crnom
