Tokom srpske agresije na Bosnu i Hercegovinu, maja i juna 1992. godine, na području opštine Zvornik, optuženi Grujić Branko iz Malog Zvornika (predsednik Privremene Vlade, predsednik Ratnog štaba i Ratnog sekretarijata) i Branko Popović (poznat i pod imenom Marko Pavlović) iz Sombora (komandant Štaba Teritorijalne odbrane, član Ratnog štaba) su smišljeno i organizovano razdvajali i nezakonito za taoce uzimali civile muškarce muslimanske nacionalnosti iz sela Klisa, Đulići, Grbavci, Kučić Kule, Grebe, Šetići, a žene, decu i starce autobusima i kamionima prevezli do mesta Memići, a razdvojene muškarce muslimane civile (njih oko 600-700), ukrcali u tovarne sanduke teretnih vozila i pod stražom i pratnjom pripadnika teritorijalne odbrane i policije prevezli do Tehničko-školskog centra u Karakaju, odakle ih izmeštaju u Dom kulture u Pilicu, autobusima preduzeća „Drinatrans“, gde su bili zatvoreni nekoliko dana bez higijenskih uslova, odakle su u nekoliko navrata teretnim vozilom prebačeni u mesto Gerina klanica, gde su ubijeni.
U nastavku dokaznog postupka svedočili su:
Svedok Milan Blagojević, profesor fizičke kulture iz Karakaja, svedočio je: „Bio sam u Zvorniku, živeo sam u Karakaju i radio sam u blizini tog mesta gde sam čuo da se desilo to što se desilo. Radio sam u tehničko-školskom centru. Detalje ne znam o tom slučaju zato što nisam bio tu. Čuo sam da su tu bili neki zarobljenici, ne znam koliko, da su odveženi u pravcu Bijeljine. Bili su to Bošnjaci doveženi kamionima a odveženi autobusima Drina transa. Bili su civili.
U to vreme sam odlukom privremene vlade sredinom aprila postavljen za direktora škole. Kada sam 6. aprila bio mobilisan, bio sam komandant Karakajske čete do kraja aprila. Moj pretpostavljeni je bio Branko Grujić, predsednik privremene vlade srpske opštine Zvornik, a Marko Pavlović je bio komandant teritorijalne odbrane.
Ljudi su pominjali nadimke nekih ljudi: Niški, Pivarski, Slon, Žuća, Repić, Splića; oni su bili bahati, izazivali su patnje ljudi. Čuo sam da je u mestu Gerina klanica bilo leševa. Ali ja se o tome nisam raspitivao, nije me to ništa posebno zanimalo.“
Svedok Zdravko Blagojević sa nadimkom Čaruga, mašinski tehničar iz Karakaja rekao je:“ Ja sam kao pripadnik Karakajske čete obezbeđivao zatvorenike koji su bili u tehničko-školskom centru. Vrata su bila otvorena i zatvorenici su se mogli videti. Bili su civili. Bilo je tu i paravojske koja ih je tukla, terala da pevaju srpske pesme, tukli su ih i nogama i rukama, šamarali ih, neke su odvodili. Čuli su se jauci. Uslovi unutra su bili loši, bilo je zagušljivo. To je bilo kao gasna komora. Bilo je pretresanja, sve su im uzimali. Paravojnici sa nadimcima: Niški, Pivarski, Crni, Repić bili su u crnim uniformama. Zatvorenici su bili tu dve noći pa su odveženi autobusima Drina transa prema Bijeljini. Kasnije sam saznao da su pobijeni u Pilicama. Znam da je bilo razdvajanja i da su muškarce odvojili od žena i dece, koje su poslali u Tuzlu. Kasnije sam saznao da su ljudi ubijeni u Gerinoj klanici, da je bilo mučenja, silovanja. Svi su znali šta se događalo.“
Svedok Sejdo Omerović iz Klise svedočio je o zločinima na teritoriji opštine Zvornik: „Iz Klise je ubijeno 134 ljudi, a njih 70 je eshumirano iz sekundarne grobnice na Crnom vrhu. 1. juna je bilo iseljavanja Bošnjaka. Ti kojima smo predali oružje su nas i poubijali. Ja sam bio sekretar Mesne zajednice i član kriznog štaba u Klisi. Došla je vojska iz Srbije i dala oružje Srbima iz okolnih sela, koje smo mi nima predali u Đulićima. Svi vojnici koji su imali crne čarape na glavama su bili moje komšije Srbi koji su se stideli da ih ja ne prepoznam. Svi su ubijeni u Bjelom potoku i deca od petnaest godina. Branko Grujić je organizovao napad na Kula grad. Srbi su ga zvali „kralj Zvornika“.
Svedok Omer Selimović: „U Đulićima smo oformili štab kada je došao dopis iz drugog korpusa da predamo oružje a oni su nam obećali da možemo da idemo da radimo. To oružje su dali vojsci Republike Srpske. Bošnjačko stanovništvo se moralo iseljavati. Otišli smo ka Durakovićima, to je put ka Klisi. Srbi iz sela Petkovci su pljačkali muslimanske kuće. Ukupno je proterano oko sedam hiljada ljudi. Nas oko sto dvadeset smo prešli u Zaseok, na teritoriju pod muslimanskom kontrolom. U Mahmutovićima je ostalo četrdeset tri čoveka koji su zatvoreni u džamiju. U Čelopeku je bilo dvadeset tri tenka JNA. Iz moje familije je ubijeno sto sedamdeset ljudi.“
Miloš za Žene u crnom
