Tokom srpske agresije na Bosnu i Hercegovinu, maja i juna 1992. godine, na području opštine Zvornik, optuženi Grujić Branko iz Malog Zvornika (predsednik Privremene Vlade, predsednik Ratnog štaba i Ratnog sekretarijata) i Branko Popović (poznat i pod imenom Marko Pavlović) iz Sombora (komandant Štaba Teritorijalne odbrane, član Ratnog štaba) su smišljeno i organizovano razdvajali i nezakonito za taoce uzimali civile muškarce muslimanske nacionalnosti iz sela Klisa, Đulići, Grbavci, Kučić Kule, Grebe, Šetići, a žene, decu i starce autobusima i kamionima prevezli do mesta Memići, a razdvojene muškarce muslimane civile (njih oko 600-700), ukrcali u tovarne sanduke teretnih vozila i pod stražom i pratnjom pripadnika teritorijalne odbrane i policije prevezli do Tehničko-školskog centra u Karakaju, odakle ih izmeštaju u Dom kulture u Pilicu, autobusima preduzeća „Drinatrans“, gde su bili zatvoreni nekoliko dana bez higijenskih uslova, odakle su u nekoliko navrata teretnim vozilom prebačeni u mesto Gerina klanica, gde su ubijeni.
Industrijalizacija smrti –
„Naređeno je da se svi moraju uništiti!“
„Svu vlast u Zvorniku su imali ljudi iz Srbije.“
U nastavku dokaznog postupka, saslušani su svedoci:
Petar Jurošević: „Čuo sam da su pritvorenici bili zatvoreni u Domu kulture u Pilici, ali ja tada nisam bio tu, čuo sam od kolega da ih policija treba čuvati. Jedan vod teritorijalne odbrane je obezbeđivao zatvorenike tri četiri dana. Imali smo informacije da će ta grupa zatvorenika ići na razmenu u Batkoviće. Onda sam iz priče saznao da su vođeni na drugu stranu i pogubljeni. Ja sam bio komandir policije od aprila do 9. avgusta i sedište je bilo u Domu kulture. Saznao sam da su zarobljenici dovoženi autobusima „Drina transa“ i da su bili zatvoreni u Karakaju i Čelopeku. Dovezao ih je neki „Dželat“. Među zarobljenicima ja sam prepoznao Ibra Lolića, on je bio iz Đulića i bio je vozač autobusa. On je sagradio improvizovani WC. Saznao sam da je oko 700 muškaraca bilo zatvoreno u školi u Karakaju. Neke ljude je vojna policija (ljudi koji su imali bele opasače) odvodila noću; ljudi su popisivani. Čuo sam da su ubijeni u mestu zvanom Gerina klanica u Karakaju, ali me nije zanimalo.“
Dragan Mašanović: „Ja sam od 1. aprila bio u rezervnom sastavu JNA. Iz Bijeljine smo raspoređeni u teritorijalnu odbranu Zvornik, a odatle u stanicu policije u Pilici. Kada smo došli policija nam je rekla da ima zarobljenika u Domu kulture. Čuo sam da su stigli autobusima „Drina transa“. Ja sam izveo zatvorenika Ibru Lolića da sagradi WC. Jednog dana su zarobljenici odvedeni i mi smo ih pratili. „Dželat“ je nožem ubadao zatvorenike dok su izlazili. Vojna policija (ljudi sa belim opasačima) su ih izvodili, okretali ih i pucali im u leđa. Bilo je tri ture po tri kamiona. Pre toga, jedan vojnik je pravio spisak ljudi. Mladi ljudi su ubijali. Dobrovoljci su bili ti koji su ubijali. I ptice na grani znaju da su „Dželat“, „Pipa“ i Boško ubijali i još neki. „Dželat“ je rekao: „Sve je to razmenjeno za one od 1941.“ Ne znam koliko je ljudi ubijeno, znam samo da su ih sve pobili. Naređeno je da se svi moraju uništiti! Sav narod je znao da su ljudi pobijeni.“
Pero Petrović: „U Pilici sam ja bio komandant ratnog štaba do 11. maja, a onda sam bio predsednik mesne zajednice. Bio sam mobilisan u rezervni sastav JNA. Jednog dana juna meseca dovedeni su neki zatvorenici muslimanske nacionalnosti. Mislim da ih je bilo oko 700 i dovedeni su autobusima „Drina transa“ iz Karakaja. To sam sve saznao iz priča po kafanama. Meni je Marko Pavlović obećao da će se on pobrinuti za zarobljenike. Po kafanama sam čuo za „dželata“ da je opasan čovek, da je dolazio noću i maltretirao ljude. Tri dana su zarobljenici bili tu. Kada su izlazili terali su ih da pevaju nacionalne srpske pesme. Čuo sam u kafani da su odvedeni u pravcu Šepka na razmenu. Saznao sam da su to bili civili iz sela Đulići, ali me više ništa nije interesovalo.“
Obren Marković (poslanik u Skupštini Republike Srpske): „Ja sma bio zamenik komandanta trećeg bataljona, kao rezervni oficir JNA do sredine maja 1992. kada je JNA otišla i kada su formirane jedinice teritorijalne odbrane. Čuo sma da su neki ljudi bili zatvoreni u Domu kulture u Pilici, da ih je bilo oko 400-500, da su držani nekoliko dana a posle odvedeni na razmenu, da bih posle čuo da su pogubljeni. Ali to je bilo vreme anarhije. Svu vlast u Zvorniku su imali ljudi iz Srbije, paravojne formacije: Beli orlovi, Arkanovi tigrovi. Ja mislim da su optuženi nevini, nevini su i oni koji su stradali, a prave krivce treba dovesti i maksimalno kazniti.“
Nastavak dokaznog postupka zakazan je za 21. i 22. april 2009. godine.
Miloš za Žene u crnom
