Tokom srpske agresije na Bosnu i Hercegovinu, maja i juna 1992. godine, na području opštine Zvornik, optuženi Grujić Branko iz Malog Zvornika (predsednik Privremene Vlade, predsednik Ratnog štaba i Ratnog sekretarijata) i Branko Popović (poznat i pod imenom Marko Pavlović) iz Sombora (komandant Štaba Teritorijalne odbrane, član Ratnog štaba) su smišljeno i organizovano razdvajali i nezakonito za taoce uzimali civile muškarce muslimanske nacionalnosti iz sela Klisa, Đulići, Grbavci, Kučić Kule, Grebe, Šetići, a žene, decu i starce autobusima i kamionima prevezli do mesta Memići, a razdvojene muškarce muslimane civile (njih oko 600-700), ukrcali u tovarne sanduke teretnih vozila i pod stražom i pratnjom pripadnika teritorijalne odbrane i policije prevezli do Tehničko-školskog centra u Karakaju, odakle ih izmeštaju u Dom kulture u Pilicu, autobusima preduzeća „Drinatrans“, gde su bili zatvoreni nekoliko dana bez higijenskih uslova, odakle su u nekoliko navrata teretnim vozilom prebačeni u mesto Gerina klanica, gde su ubijeni.
Slike srpskih zločina u opštini Zvornik 1992. godine
U nastavku dokaznog postupka, prvog dana ročišta svedočio je zaštićeni svedok 8. Javnost je bila isključena.
Drugog dana, svedočili su: Diko Jurošević i Dragan Stevanović.
Diko Jurošević, iz Pilice, bio je stražar u tehničko-školskom centru u kome su zarobljeni muslimanski civili bili zatvoreni, juna 1992. godine: „Nama su rekli da idemo i da čuvamo te zarobljene ljude, ali ja ne zna ko su oni bili, ni ko je njih zatvorio. Neki nepoznati ljudi su dolazili i odvodili te ljude. Svi smo mi bili u strahu, više smo se bojali tih ljudi nego od neprijatelja. Neki zatvorenici su bili ubijani iza sale. Neki specijalci su ih ubili. To su bili neki Niški, neki Pivarski. Posle sam saznao da su to bili paravojnici. Onda tu su bili i neki Dželat, neki Boško. Rekli su nam da čuvamo te muslimane za razmenu. Mi smo njima bacali hleb i cigare. Dovukli smo jedno crevo i dali im vodu. Tu su dolazili meštani da vide šta se dešava. Tu su zatvorenici morali da pevaju srpske pesme. Posle dva tri dana njih su odveli negde. Dragan Josipović je pravio spisak i prozivao. Posle sam čuo da su pobijeni. Nikog nisam ništa pitao.“
Dragan Stevanović, stražar u Pilici: „Kada smo došli u Pilicu ta grupa muslimana je već bila tu zatvorena. Ja sam dva puta bio na straži. Ko nam je bio komandant nemam pojma. Dolazili su tu neki Pivarski, Niški, Dželat. Šta bi sa tim zarobljenim ljudima, ja nemam pojma, nama su vojnici rekli da oni idu u razmenu. Ja nisam video da je iko ikoga ubio. Nisam video leševe. Čuo sam posle za sudbinu tih ljudi, tek pre dve godine, da su odvedeni u Karakaj i ubijeni u nekoj klanici.“
Cvijetan Nikolić: „Mi smo bili u rezervnom sastavu JNA, a kada se vojska raspala i kada su ti ljudi dovedeni u Dom kulture, mi smo otišli da ih obezbeđujemo. Tu su bili dva dana i kada su otišli, rečeno nam je da su otišli u razmenu. Nisam znao ko je bio zatvoren, niko mi to nije rekao, nisam znao odakle su. Nisam ulazio unutra, ali znam da su tu bili muškarci, ne znam da li su bili civili ili vojnici. Ja nisam video leševe. Odveženi su kamionima prema Zvorniku.“
Miladin Ivanić, svedok: „Bio sam u JNA šest meseci kao rezervista, čuvali smo most. Ja sam stražario jednu noć. Ja sam vozio kombi i pratio sam zarobljenike. U jednom trenutku sam začuo pucnje,ja nisam gledao. Okrenuo sam kombi i odmah smo otišli za Pilicu. Ja sam onda otišao u Loznicu i više se nisam vraćao. Ja ne znam ko mi je bio komandant, to me nije zanimalo. Nije me interesovalo ko su ti ljudi i odakle su, nisam nikog pitao ni zašto su oni bili zarobljeni. Čuo sam da su oni bili spremljeni za razmenu. Nemam pojma čiji su to zarobljenici bili, nisam pitao ko ih je doveo. Nisam ni čuo da su ubijeni, danas to prvi put čujem. Nikada nisam čuo da su ti ljudi ekshumirani.“
Veselin Jurošević je svedočio: „Bili smo u rezervnom sastavu vojske i bili smo na straži, kada su ti muslimani bili zatvoreni. Ko ih je doveo, kada i zašto i koliko ih je bilo, ne znam. Bili smo u teritorijalnoj odbrani. Ne znam koliko su dana bili, neko je rekao da idu u razmenu. Tu su bili neki ljudi u maskirnim uniformama i imali su oružje. Oni su tražili da zatvorenici pevaju četničke pesme da bi im oni dali hranu. Prvi put čujem za Gerinu klanicu u Karakaju. Posle sma čuo dam su ti ljudi ubijeni. Ja sam te ljude čuvao da ne bi ugrozili naše žene i decu. Ne interesuje me što su pobijeni, meni je bitno što sma ih ja čuvao i što se nisu razbežali po selu.“
Rajko Jurošević: „ Ja sam bio angažovan u rezervni sastav JNA, a maja 1992. kada je ukinuta JNA, tada smo otišli u Standard. Bio sam angažovan na čuvanju zarobljenih muslimana. Tu su došli neki nepoznati ljudi i rekli da te zarobljene ljude vode na razmenu. Oni su počeli da tuku ljude, jednog su tukli i rukama i nogama. Ja sam pobegao. Posle sma čuo da su pobijeni. Nisam čuo da su ekshumirani.“
Zapisao Miloš za Žene u crnom
