Tokom srpske agresije na Bosnu i Hercegovinu, maja i juna 1992. godine, na području opštine Zvornik, optuženi Grujić Branko iz Malog Zvornika (predsednik Privremene Vlade, predsednik Ratnog štaba i Ratnog sekretarijata) i Branko Popović (poznat i pod imenom Marko Pavlović) iz Sombora (komandant Štaba Teritorijalne odbrane, član Ratnog štaba) su smišljeno i organizovano razdvajali i nezakonito za taoce uzimali civile muškarce muslimanske nacionalnosti iz sela Klisa, Đulići, Grbavci, Kučić Kule, Grebe, Šetići, a žene, decu i starce autobusima i kamionima prevezli do mesta Memići, a razdvojene muškarce muslimane civile (njih oko 600-700), ukrcali u tovarne sanduke teretnih vozila i pod stražom i pratnjom pripadnika teritorijalne odbrane i policije prevezli do Tehničko-školskog centra u Karakaju, odakle ih izmeštaju u Dom kulture u Pilicu, autobusima preduzeća „Drinatrans“, gde su bili zatvoreni nekoliko dana bez higijenskih uslova, odakle su u nekoliko navrata teretnim vozilom prebačeni u mesto Gerina klanica, gde su ubijeni.
U nastavku dokaznog postupka, svedočio je sudski veštak Zdenko Cirhlaž. On je govorio o eskhumacijama masovnih grobnica širom opštine Zvornik.
Hronologija:
- Berbića mezarje – 2000. godine: ekshumirano: 69 identifikovanih kompletnih tijela, a od toga su 48 tijela sa Bijelog Potoka.
- Crni vrh – ekshumirano 449 kompletno identifikovanih tijela, os toga je sa Bijelog Potoka 315.
- Glumina – 1998. godine: eskshumirano ukupno 276 kompletna tijela.
- „Ulica“ – Karakaj – 2008. godine: ekshumirano 32 tijela, a 23 su identifikovana.
- Kazanbašča – 2003. godine: ekshumirano 132 tijela.
Ukupno je sa Bijelog Potoka identifikovano 363 tijela.
U kontinuumu poricanja srpskih zločina u Zvorniku 1992. godine
Ratko Jovičić, svedok, advokat iz Zvornika: „Godine 2001. istražitelji Haškog tribunala su od mene uzimali izjavu ali nisu sastavili nikakav izveštaj jer ja o tim događajima (misli na predmet optužbe) ne znam ništa. U to vreme sam bio šef krimi policije, to sam postao 4. maja 1992. godine. Naš posao je bilo sprečavanje krivičnih dela imovinskog tipa. Prvi put sam za to (zločine) čuo 2001. godine. Poznajem optužene. Čuo sam da je tu bila neka Žućina jedinica i da je njih zbog njihovog ponašanja uhapsila specijalna jedinica. Čuo sam za nadimke Niški i Pivarski. Ubistva su bila u nadležnosti javne bezbednosti u Bijeljini. Ja ne znam da li je bilo ubistava u Zvorniku, ja se ne sećam ni jednog ubistva. Ja se za to nisam interesovao. Ja sam kasnije čuo za iseljavanje Kozluka i Đulica. Do 1. avgusta 1992. u gradu je bio haos.“
Boško Milić, svedok, direktor „Drina trans-a“: „Ja o tehničko-školskom centru imam malo podataka. Autobusi su korišćeni tokom čitavog rata za prevoz ljudi. Teritorijalna odbrana je uzimala na korišćenje autobuse. Vozili smo besplatno vojne obveznike. Meni su neki ljudi pretili kada nisam hteo da dam autobuse. Znam za Pivarskog, za Repića, za Žuću. Repića znam sa suđenja u Šapcu. Oni su bili kod mene u kancelariju da traže autobuse. Pivarski je repetirao pušku, a Repić je izvadio nož i ja sam sebe video mrtvog. Onda su mi psovali srpsku majku, jer srpskoj vojsci ne dam autobuse. Čuo sam i za Niškog i šta je radio u Čelopeku. Ja ne znam da su autobusima mog preduzeća prevoženi zarobljeni ljudi u tehničko-školski centar i dalje u Karakaj. Ja ne znam da su oni ubijeni. Ja nisam čuo za masovne grobnice.“
Zapisao Miloš za Žene u crnom
