Tokom srpske agresije na Bosnu i Hercegovinu, maja i juna 1992. godine, na području opštine Zvornik, optuženi Grujić Branko iz Malog Zvornika (predsednik Privremene Vlade, predsednik Ratnog štaba i Ratnog sekretarijata) i Branko Popović (poznat i pod imenom Marko Pavlović) iz Sombora (komandant Štaba Teritorijalne odbrane, član Ratnog štaba) su smišljeno i organizovano razdvajali i nezakonito za taoce uzimali civile muškarce muslimanske nacionalnosti iz sela Klisa, Đulići, Grbavci, Kučić Kule, Grebe, Šetići, a žene, decu i starce autobusima i kamionima prevezli do mesta Memići, a razdvojene muškarce muslimane civile (njih oko 700), ukrcali u tovarne sanduke teretnih vozila i pod stražom i pratnjom pripadnika teritorijalne odbrane i policije prevezli do Tehničko-školskog centra u Karakaju, odakle ih izmeštaju u Dom kulture u Pilicu, autobusima preduzeća „Drinatrans“, gde su bili zatvoreni nekoliko dana bez higijenskih uslova, odakle su u nekoliko navrata teretnim vozilom prebačeni u mesto Gerina klanica, gde su ubijeni.
"Kada žene govore, one govore i za nas koje smo isuviše kukavice da bismo progovorile. Govore umesto nas kojima je suviše ovladao bol da bismo progovorile..." (Antji Krog)
Glasovi preživelih žena ili žensko vreme
Suvada Selimović i govoriti iskustva vlastitog tela...
„Aprila meseca 1992. godine, bio je Bajram kada smo izbegli iz Đulića u Sapnu, pa se posle nedelju dana vratili. Onda smo bili opkoljeni, bili smo u obruču. Onda su Srbi počeli da pucaju pa smo mi ponovo bežali prema Klisi, u Durakoviće. Naši nisu imali izbora, da ostanu, da odu, nisu imali kuda da odu, kuda da izađu. Uvek imam tu sliku... U naručju sam imala bebu od osam meseci, za ruku sam vodila drugo djete. I vojnik koji bere zelene šljive i gađa moju bebu u glavu. Onda su nas usmjerili na Bijeli potok i tu su odvojili muškarce. Djeca su vrištala, nisam ništa mogla. Vidjela sam kako ih odvode vezanih ruku za vrat, kako ih tuku. Bili su krvavi, djeca su vrištala za očevima. Nas su tjerali dalje na jednu livadu. Rekli su da im damo svo zlato, jer ako nekom nešto nađu, odsecaće prste i uši. Tu su bile naše komšije Srbi, neki su imali maske, neki ne. Počela je da pada kiša. Stigli smo u Memiće. Žene su padale iz kamiona. Onda su nas terali prema Kalesiji. Jedno djete sam nosila, druga vukla. Bila je ponoć kada smo stigli na aerodrom Dubrave. Slušala sam izjave preživelog, ali nisam mogla da se pomirim da su oni mrtvi. Ja sam bila u izbeglištvu a u BiH sam se vratila 1996. godine. Išla sam po grobovima i još nisam verovala da su oni ubijeni sve dok nisu otvorene masovne grobnice. Dvadeset Selimovića je ubijeno.“
Amira Omerović i istina ima rod...
„Živela sam u Klisi i 1. juna 1992. godine smo iseljeni ka Sapni. Na putu sam vidjela srpske vojnike koji su bili u uniformama i naoružani. Pucali su i rekli da idemo na Bijeli potok. Vojska je bila i sa leve i sa desne strane. Tu su nas razdvojili i muške odveli u Karakaj. Mi smo ostali na livadi i po nas je došao autobus. Odvezli su nas na Crni Vrh. Tu su se zaustavili i jedan vojnik je rekao da će nas sve pobiti. Drugi je rekao da ne mogu da nas ubiju bez naređenja. Odveli su nas u Memiće. Tu su odvajali žene, djecu i starce na jednu stranu i djevojke na drugu. Ja sam bila odvojena od svoje majke, iako je majka bolno plakala. Tu nam je jedan vojnik rekao da smo uzete kao taoci za razmenu. Posle nas je pustio i mi smo izašli ka Kalesiji i stigli u Dubrave.“
Fatimka Mustajbašić i ne zaboraviti/pamtimo...
„Prvo je bilo zastrašivanja, pucanja, bilo nas je strah. Krajem maja svi muslimani su otišli iz Tršića. . nismo smeli u Kozluk. Muškarce su vodili i tukli u Karakaj. Sedam dana smo bili u Klisi. Oterali su nas na Bijeli Potok, sada je Crni. Tu su odvojili muškarce, kada sam vidjela svog kuma Petka Panića. Toliko sam se obradovala, kao da sam brata vidjela. Rekla sam: odvedoše mi sinove. Rekao je da ih vode na slobodnu teritoriju. Počeli su ih tovariti u kamione. Jedanaest muškaraca iz naših pet kuća nema. Ja zbog moje mrtve djece pričam samo istinu. Ko god ima djecu neka vidi kako je meni. Nisam mogla da zaplačem. Suza mi je u oku ostala okamenjena. Kamion sam nama je stao u Memiće. Mislila sam da će nas pobiti. Ali kada su odveli moju djecu, neka ubiju i mene. Na putu su se žene porađale. Tu su odvojili devedeset mladih devojaka. Da li taj čovjek koji je pucao u moju djecu, ima svoju, kako je mogao da ubije moju djecu. Ja sve to znam kao da je juče bilo. Ne mogu zaboraviti nikada!“
Ismeta Okanović i prekinuto ćutanje...
„Mi smo bili u selu Dardagan, kada je počelo pucanje u parilu 1992. godine. Noću smo bežali, a danju se vraćali. Tada mi je izgorela kuća u Hajdarevićima, pa smo se preselili u Kučić Kulu, pa u Klisu. Sedamnaest sela je tu bilo. Ljudi su dolazili noć i dan. Onda su nam rekli da idemo u Sapnu na slobodnu teritoriju, ali je narod okrenut na Bijeli Potok. Vojske je bilo sa svih strana. Toliko je strah bio da nismo smeli gledati šta se dešava. Onda su odvojili muškarce, žena i djeca su bili na livadi. Odveli su mi svekra, muža i sina. Nas su autobusima odvezli u Memiće. Tu na Bijelom potoku su bile naše komšije Srbi. Oni su sve to radili, ubijali su ljude. Imali su čarape na glavama, rukavice na rukama. U Memiće su odvajali mlade djevojke, a mi smo krenuli ka Dubravama. Moj muž, moj svekar, moj sin nisu pronađeni, samo sam brata pokopala. Čuli smo da su ih sve pobili na Bjaram, svi su im bili kurbani. Kada su mi rekli da njih više nema živih, teka tada sam poverovala da su pobijeni. Starci, bolesni i nepokretni su ostali u selu i oni su pobijeni. Jedna žena je zaklana. Njihove kosti smo videli posle deset godina kada smo se vratili kući.“
Ismeta Dardagan i istina je žena...
„Ja sam živjela u Grbavcima i u aprilu kada se počelo pucati, noću smo odlazili a danju se vraćali. Ja i moja porodica smo otišli u Klisu. Brdo naroda je bilo tu. Ja nisam vodila politiku, ja ne znam ko je rekao da idemo za Klisu. Na Bijeli Potok su bili kamioni sa ceradama. Odvojili su mog čovjeka i sina. Ja sam vrištala. U kamionima su se žene porađale. U Memićima su nas istovarili. Otišli smo u Dubrave, kada sam čula da su naši zarobljeni. Čula sam da su ih pobili za Bajram. Na Dubravama nas je bilo četrnaest hiljada. Moji su pronađeni u sekundarnoj masovnoj grobnici na Crnom vrhu.“
Ermina Suljić i govoriti istinu...
„U aprilu smo prvi put izbegli ka Kalesiji. U Lupama su tada zapucali na nas. Na Crnom vrhu su bila tri tenka. Vojska je išla ka Sapni, maltretirali su nas, pretili nam, dizali tri prsta. Palili su naša sela i isterali nas u Đuliće. U našem selu su naše komšije Srbi bili naoružani, oni su opljačkali sve naše kuće. Onda su nas isterali ka Sapni, ali su nas onda skrenuli na Bijeli potok, koji je za nas Crni. Tu je bilo desetak kamiona sa ceradom. Tu su otjeli moje djete, rekli su da će on jednog dana biti čovjek. Počela sam plakati i uspleja sam otjeti svjoje djete. Vidjela sam kako su odvojili mog muža. Moj suprug još nije pronađen. ja sam tada bila trudna i djete sam rodila na Dubravama. Nas su utovarili u kamione i prekrili nas ceradom. Ništa nismo vidjele. Odveli su nas u Memiće. Otuda smo krenuli ka Dubravama. U Lupe sam se vratila 2005. godine. Sada me niko ne bi isterao iz kuće. Ja bih pružala otpor.“
Miloš za Žene u crnom
