Dvadeset drugog decembra 2010. godine u Specijalnom sudu u Beogradu iznošenjem svoje odbrane počelo je prvo ročište u sudskom postupku protiv devetorice optuženih za ratne zločine počinjene nad 40 albanskih civila u kosovskom selu Ćuška, opština Peć. Optužnica je podignuta protiv (redosled iz Optužnice):
1. Miladinović Toplica, zvani ,,Top”, (1957., selo Rakoš, opština Istok, sada vojni penzioner, prebivalište prijavljeno u Aranđelovcu),
2. Popović Srećko, zvani ,,Ćale”, (1955., Prizren, ekonomski tehničar, navodno neosuđivan, prebivalište prijavljeno u Crnoj Travi),
3. Kastratović Slaviša, zvani ,,Đura” i ,,Kastro”, (1972., Goraždevac, opština Peć, radnik, Osuđivan 2000.g. presudom Okružnog suda u Kraljevu zbog krivičnog dela iz čl. 33 ZOOM-a i Opštinskim sudom u Kraljevu zbog krivičnog dela iz čl. 23 ZOJRM_a 1999.g, boravište prijavljeno u Adranima, kod Kraljeva),
4. Bogićević Boban (1974., Peć, mesar, boravište prijavljeno u Beogradu, osuđivan presudom Opštinskog suda u Peći 1996., zbog krivičnog dela iz čl. 166 KZS, prebivalište prijavljeno u Beogradu),
5. Cvetković Zvonimir, zvani ,,NJonja” (1953., Peć, mašinski tehničar, neosuđivan, prebivalište prijavljeno u Beogradu),
6.Brnović Radoslav (1950., Raušić, opština Peć, nije navedeno zanimanje – op. P. V., prebivalište u Kovanluku, opština Kraljevo, brani se sa slobode),
7. Korićanin Vidoje (1966., Peć, policijski službenik MUP-a R. Srbije – odred Žandarmerije u Kraljevu, 1999..osuđivan presudom Opštinskog suda u Trsteniku, po čl. 201 KZS, boravište prijavljeno u Kraljevu),
8. Korićanin Veljko (1960., Zahać, opština Peć, stolar, 1987. osuđivan po čl. 53 KZ RS, nije navedeno pred kojim sudom – op. P. V., boravište prijavljeno u Kragujevcu) i
9. Sokić Abdulah, zvani ,,Bosanac”, ,,Boško” i ,,Vampir” (1955., Breza, Bosna i Hercegovina, profesionalni vozač, osuđivan, nije navedeno kada, pred kojim sudom i za koje delo – op. P. V., prebivalište i boravište u Visokom a poslednje poznato prebivalište u opštini Kraljevo).
Oni su ,,za vreme oružanog sukoba između Savezne Republike Jugoslavije – Vojske Jugoslavije I policijskih snaga Republike Srbije sa jedne strane i Koalicije NATO snaga i pripadnika naoružane vojne organizacije ,,Oslobodilačka vojska Kosova” / ,,OVK” ili ,,UČK” /, sa druge strane, koji se odvijao u vremenu od 23. marta 199. godine do 20. juna 1999. godine, u gradu Peći i u selima na području opštine Peć, Autonomne pokrajine Kosova i Metohije … vršili pojedinačna grupna ubistva, primenjivali mere zastrašivanja i terora uništavajući paljenjem kuće, prateće objekte I motorna vozila, prisvajali imovinu civila u velikim razmerama oduzimajući od njih novac, nakit, dragocenosti, motorna vozila, što sve nije opravdano vojnim potrebama, izvršili raseljavanje preživelog civilnog stanovništva iz sela sa ciljem da se ono preseli u Republiku Albaniju…”
*
NAPOMENA: sva pojedinačna i grupna ubijanja albanskih civila detaljnije će biti navedena u narednim Izveštajima, a posebno u Izveštajima koji će biti pisani u vreme kada sudski postupak dođe u fazu međusobnih suočenja okrivljenih.
*
Iako je održano (tek) prvo ročište, i ovo suđenje karakteriše potpuno poricanje krivice, navode iz optužnice optuženi su ocenili ,,potpunom izmišljotinom“ a razlozi podizanja optužnice i pokretanja sudskog postupka su ,,zato što je neko potplatio ili nagovorio svedoke da lažu da su videli da optuženi čine zločine“, ,,OVK je teroristička organizacija i teroriste i one koji ih podržavaju treba ubijati“, ,,Zapad ucenjuje Srbiju da mora osuditi Srbe i sada Srbija mora da osudi nevine, a oni jesu nevini a optuženi“ ili je ,,poznato da su samo Srbi optuženi za ratne zločine a i u ovim ratovima su Srbi najviše stradali“ a često je pominjana i ,,žuta kuća“ (,,sigurno je neki Srbin ubio nekog Šiptara, ali Šiptari su kidnapovali Srbe i vadili im organe“, ,,ovde se sudi nevinim Srbima a ne sudi se Šiptarima zbog ,,žute kuće“, ,,ako je neki Srbin i ubio nekog Šiptara, to je zato što su Šiptari Srbima vadili organe u ,,žutoj kući“ i posle ih ubijali“...). Bez izuzetka, svaki optuženi je u iznošenju odbrane pominjao ,,žutu kuću“ i političke i finansijske pritiske i ucene koje ,,oni sa Zapada“, i/li ,,oni belosvetski“ vrše na Srbiju etc i 23. decembra, posle ko zna kog pominjanja ,,žute kuće“ i ,,pritisaka na Srbiju“, opunomoćena zastupnica oštećenih Nataša Kandić se obratila zameniku tužioca, Pretresnom veću i advokatima odbrane: ,,Još pre početka ovog suđenja ja sam sve vas upozorila da će doći do politizacije ovog suđenja i to se dogodilo! Ja vas molim da se prekine sa politizovanjem i da u ovom suđenju nema politike“ i toga dana niko nije pomenuo da je ,,OVK teroristička organizacija“, ,,žutu kuću“ i/li ,,pritiske na Srbiju“.
Ali, nastavljeno je poricanje bilo kakvog zločina i čak i indirektna umešanosti u zločine, kao i bilo kakvo saznanje da se u selu Ćuška dogodio i najmanji incindent akamoli da je neko ubijen. O zločinima, ,,ako ih je bilo!“, prvi put su saznali kada su pročitali optužnicu. Još pre ovih ratova su znali da je Agim Čeku rođen u selu Ćuška, ali ,,niko od njih pojma nije imao da Čekuovi roditelji i dalje žive u Ćuški i da je Čekuov otac ubijen (zaklan – op. P. V.) tokom tih događaja koji su navedeni u optužnici“. Međutim, unisone tvrdnje da niko ni za kakve zločine ili tek samo za neki incindent niko od optuženih nije znao jer ih nije ni bilo prekinuo je optuženi Radoslav Brnović (,,mene su Šiptari znali kao komandira Brnovića“; u optužnici njegovo zanimanje nije navedeno – op. P. V.). On je rekao da ga je 14. maja 1999., kada su u Ćuški počinjeni zločini, na ulazu u Ćušku srela devojka kojoj trenutno nije mogao da se seti imena ali pouzdano zna da se preziva Gaši, ,,uplakana, rasčupana, pocepane odeće, uplakana, sva nekako izbezumljena, kroz plač i jecanje“ je ispričala da su neki Srbi upali u kuću njenih roditelja, pretresali kuću i ukućane, tražili nakit i novac, njenog oca ubili a ostale ukućane tukli i zapalili kuću a nju jedan Srbin pokušao da siluje, ali u onom metežu zbog plamena, dima i bežanja preživelih članova porodice je nekako uspela da pobegne i on je o tome odmah obavestio starešine u SUP. Starešine su odgovorile da ,,u Ćuški ne žive Srbi i da policiju ne interesuje šta rade ,,frenkijevci“ ili ,,Šakali“ (paravojna formacija – op. P. V.) i ja ništa nisam preduzeo, nisam otišao u Ćušku da vidim šta se tamo događa a i nije me to ni interesovalo, pa u Ćuški nisu živeli Srbi“. (Brnović je na albanskom citirao devojkine reči i ono što je on njoj govorio.) Svoju odbranu je izneo i Vidoje Korićanin.
Poslednjeg dana (24. XII) prvog ročišta ovog suđenja, svoju odbranu su izneli Veljko Korićanin i Abdulah Sokić.
Veljko Korićanin je razumeo optužnicu, ali se ne oseća krivim. Porekao je podatke iz optužnice da je bio u sastavu teritorijalne odbrane, rezervnom sastavu JNA i, kasnije, policije i rekao da je samo radio u pivari. "Pred vama stoji nevin čovek, razumeš li ti, gospođo sudija!?’’ Još je rekao da su u Ćuški i okolnim selima i zaseocima svakodnevno gorele albanske (,,šiptarske’’) kuće, ali ga to nije interesovalo i da je ,u Peći bilo dosta vojske, rezervista, paravojnh formacija i dobrovoljačkih grupa – svi iz unutrašnjosti Srbije, a bilo je i pojedinaca iz Republike Srpske’, al ga ni to nije interesovalo.
Abdulah Sokić ,,nije u potpunosti razumeo optužnicu, ali se ne osećakrivim i siguran je da je optužnicu protiv njega pisao onaj što se dogovorio sa zaštićenim svedokom šta će damu prikače’’. Na Kosovo je ,,došao preko JNA dvadeset drugog dana NATO bombardovanja. U BiH je bio dobrovoljac i kada je tamo rat završen, došao je u Kraljevo. Kada je počelo NATO bombardovanje, u JNA se prijavio kao dobrovoljac i u tom svojstvu je po pozivu otišao u Novi Sad. JNA je iz Novog Sada i okoline U Peć uputila oko dve stotine dobrovoljaca i tada su ga starešine JNA uvrstile u svoj rezervni sastav i zajedn sa ostalim rezervistima i regularnom vojnicima uputila u Košare, a odatle u Ćušku’’. U Ćuški su pretresali albanske kuće, ali u njima nije bilo Albanaca (,šiptara’). Otišli smo u centar Ćuške i tamo smo Šiptare okružene redovnom policijom i dobrovoljcima. Ispred njih je stajao veliki beli papir a na njega su Šiptari morali dastavljaju novac i zlatan i srebrni nakit. Istovremeno je trajalo razdvajanje šiptarskog stanovništva – na jednu stranu vojno sposobni muškarci a na drugu žene, deca i starci. Ondasu dobrovoljci izdvojili neke šiptarske mladiće i poslali ih da iz šiptarskih dvorišta dovezu kamione i traktore sa prikolicama i onda su u njih potovarili decu, žene i starce i odvezli ih negde van sela. Kasnije sam čuo da je bio plan da ih proteraju u Albaniju, ali ne znam da li su ih proterali, to me to nije interesovalo... ’ Na kraju, Abdulah Sokić je rekao da je njemu na Kosovu život stalno bio ugrožen. ,,Oni iz drugih jedinica drugove iz moje jedinice stalno su pitali: ,šta će musliman sa vama?’ ili ,šta će vam musliman?’, a naročito mi je život bio ugrožen kada treba da se deli plen ili kada su mnogo pijani’.
Tokom svih dana suđenja sudnica je bila doslovno puna rodbine i prijatelja optuženih. Oni stalno mašu optuženima, glasno ih bodre, glasno pogrdno komentarišu pitanja tužioca: nazivaju ga neznalicom, glupanom, nepismenom budalom a kada Nataša Kandić postavlja pitanja ili kada traži neka objašnjenja, nazivaju je kokoškom, kurvom, glupačom a u sali prisutno sudsko obezbeđenje nije reagovalo.
Persa Vučić
