Suđenje za ratni zločin u selu Ćuška (opština Peć, Kosovo) počelo je pred Većem za ratne zločine Specijalnog suda u Beogradu, decembra 2010. godine. Optužnica tereti: Miladinović Toplicu, Popović Srećka, Kastratović Slavišu, Bogićević Bobana, Cvetković Zvonimira, Brnović Radoslava, Korićanin Vidoja, Korićanin Veljka i Abdulaha Sokića da su dana 14. maja 1999. godine, tokom oružanog sukoba između Oslobodilačke vojske Kosova, sa jedne strane i oružanih formacija Republike Srbije, sa druge strane, počinili ratni zločin protiv civilnog stanovništva, ubivši 43 albanskog civila. Oni su kao pripadnici jedinice "Šakali" i pripadnici TO. Ubijeni su: Rasim Rama, Muhamet Šalja, Brahim Gaši, Kadri Čeku, Hasan Čeku, Halit Gaši, Selim Gaši, Sulj Gaši, Skender Gaši, Muharem Gaši, Ibiš Gaši, Čauš Ljuši, Avdi Beriša. U tri kuće, ubijeni su: u kući Azema Gašija: Emin Gaši, Jašar Gaši, Ram Gaši, Haljilj Gaši, Iber Keljmendi, Skender Keljmendi, Dem Keljmendi, Uk Ljuši, Osmani Ljuši, Ismet Dima, Gani Avdiljaj, Isa Gaši. Iz ove kuće preživeo je Isa Gaši. U kući Dem Gašija, ubijeni su: Ahmet Gaši, Brahim Gaši, Besim Keljmendi, Erdogan Keljmendi, Brahim Keljmendi, Mentor Keljmendi, Sefedin Ljuši, Hasan Avdiljaj, Ramiz Ljuši, Redž Keljmendi. Iz ove kuće preživeo je Redž Keljmendi. U kući Sahit Gašija, ubijeni su: Mus Gaši, Džafer Gaši, Abdulah Ljuši, Džafer Ljuši, Arijan Ljuši, Zećir Aljijaj, Isuf Šalja, Emruh Krasnići, Skender Aljuši, Hazir Beriša. Iz ove kuće preživeo je Hazir Beriša. Onda su tela zapalili. Ovom prilikom, uništili su više od 40 porodičnih kuća i više od 40 pratećih objekata. Tada su iz sela proterali više od 400 albanskih civila i to žene, decu i starce.
U nastavku dokaznog postupka, pred većem za ratne zločine Specijalnog suda u Beogradu, a na suđenju pripadnicima jedinice „šakali“ za ubistvo albanskih civila u selu Ćuška (opština Peć), 14. maja 1999. godine, tokom rata na Kosovu, saslušan je svedok koji je u istrazi bio zaštićeni svedok pod pseudonimom PS, kao Zoran Rašković.
Svedok je ispričao priču o krvavom piru:
O sebi:
„Onda je usledila Kristalna noć. Srbi su polupali sve šiptarske izloge koje su mogli.“
„Kada sam napunio osamnaest godina, prijavio sam se dobrovoljno za vojsku, jer sam iz patrijarhalne sredine. Napravljen mi je ispraćaj, znate ono „Rado ide Srbin u vojnike“. Otišao sam u vojnu policiju gde sam bio od 1997. do 1998. Po završetku vojnog roka ponudili su mi ugovor da ostanem u vojsci, ali ja nisam hteo, jer nisam voleo vojsku ni disciplinu. Ja sam bio sa časnim ljudima i časno sam se borio 1998. Te godine, krajem decembra sam se vratio u Peć, dana kada je bila sahrana šestorice mladića, koje su Šiptari izrešetali u kafiću „Panda“. Pokojni patrijarh Pavle je držao opelo mrtvima. Onda je usledila Kristalna noć. Srbi su polupali sve šiptarske izloge koje su mogli.“
Pre bombardovanja:
„Sećam se da je Ranko Momić prisilio jednu albansku snajku da ga oralno zadovoljava dok se vršila pljačka.“
„Ja sam se zaposlio u jednoj kafani kao naoružani čuvar što tada nije bilo neobično. Tu sam upoznao Nebojšu Minića, zvanog „Mrtvi“ (komandant „šakala“, umro nekažnjeno u Argentini, 2006.) Njegova devojka Rada je živela u zgradi gde i ja sa svojim roditeljima. Mrtvi me upoznao sa Rankom Momićem. Oni su mi imponovali obojica i zaposlili su me da im budem vozač. Ja sam ih vozio u razbojništvo. Šiptarske kuće su birane nasumično i onda bivale pljačkane. Tu je sa nama bio i Mišić Sinića. Sećam se da je Ranko Momić prisilio jednu albansku snajku da ga oralno zadovoljava dok se vršila pljačka. Mrtvi je petnaest godina bio na robiji, bio je i na Golom otoku, on je imao samo trinaest godina kada je ubio Šiptara. On je bio u ličnom obezbeđenju Bori Vlahoviću, načelniku SUPa Peć, kadru SPS, koji je čuven jer je ukrao glasove Srpskoj radikalnoj stranci. On bi jedne noći išao u pljačku šiptarskih kuća, a sutradan bi sedeo u policijskoj stanici i uzimao izjavu od nekog Šiptara koji je došao da prijavi pljačku. Smejao mu se u lice.“
O bombardovanju:
„Mrtvi je postao vođa.“
„Kada je počelo bombardovanje, Mrtvi nas je pozvao da razbijemo jednu šiptarsku diskoteku. Odatle je on uzeo sve što se moglo uzeti. Onda mi je rekao da idemo u SUP, pa u kasarnu. Tu se sastao sa kapetanom Toplicom Miladinovićem. Tu je preuzeo dvadeset kalašnjikova i oko četrdeset bombi. U kafani „Stari most“ okupio je desetak ljudi. Tako su nastali „šakali“. Tu su bili: Ranko Momić, koji se hvalio da je bio u „tigrovima“ kod Arkana, da je prošao celu Bosnu i Srebrenicu; Zoran Obradović Buba, neki lokalni lik; Siniša Mišić, koji je ubrzo imao vilu za sebe on nekog Šiptara; Nikolić Milojko Šumadija, koji je bio ratnik u „munjama“ u Bosni; Srećko Popović, koji je od prvog dana bio sa nama; Kastratović je bio tu, on je imao bradu. Mrtvi nam je rekao da smo potrebni državi, da smo vojna formacija, da smo legalni. Više smo ličili na ekipu, nego na formaciju. Mrtvi je postao vođa. Prvo veče smo terali neke Šiptare kod pijace. Svi iz ekipe su se već uselili po šiptarskim kućama. Dobili smo naoružanje, uniforme. Bilo je para, džipova. Mrtvi je na svaka vrata u gradu ulazio nogom. On je bio bitan u gradu, čulo se za njega.“
O Ćuški:
„Pokret. Love se Nemci“.
„Pre sela Ćuške, desili su se zločini u Bražaniku (predgrađe Peći) i selu Ljubenić (opština Peć, gde je 01. aprila 1999. ubijeno šesdeset šest albanskih civila), ali to nije predmet optužnice. Dana 14. maja 1999. u 08h, u kući nekog imućnog Šiptara koji je proteran bio je sastanak u štabu. Mrtvi mi je rekao da ga vozim kod Toplice Miladinovića. Kada smo se vratili, rekao je: „Pokret. Love se Nemci“. Mi smo se namazali sa garom iz auspuha i sa imalinom. Većina nas nije znala gde idemo. Oko 09h, nas između dvadeset pet i trideset, u sedam do deset vozila, krenuli smo putem Peć Priština. Na 3 do 4 km se nalazilo selo Ćuška sa desne strane. To je šiptarsko selo, ono nema trg, nego neko proširenje. Tu se nalazilo desetak pripadnika rezervnog sastava teritorijalne odbrane i policije. Tada se krenulo po ustaljenom. Nikada se nije znalo dokle će se ići. Mislim na ubijanje. Podelili smo se u četiri grupe. Prvu je vodio Mrtvi, u drugoj su bili: „Vampir“, „Ćale“ (Srećko Popović), „Bulat“ (ne znam zašto on nije u optuđnici, jer je on sa nama bio i u Ljubeniću), Zoran Obradović „Buba“, Boban, u trećoj su bili: Ranko Bosanac, Mlađo Vuković i Memo (on nikog nije ubio, bio je mlad), u četvrtoj grupi su bili: „Šumadija“, Bata Lekić, Vuk. Grupe su otišle u četiri pravca. Mrtvi je krenuo pravcem kojim smo došli. Ja sam ostao kod vozila kao i uvek.“
O masakru:
„Albancu se priđe s leđa, pod tačno određenim uglom mu se puca u glavu i onda se lepo vidi kako mu lobanja i mozak lete u vazduh.“
„Tada izlaze dva starija Šiptara sa podignutim rukama i pitaju da li nešto treba. Tada su ih sasekli Mrtvi i Vampir. Niko nije pucao na nas. Nigde nisam video teroristu. Onda su se razišli po selu. Tada počinje ratište. Prvo se čuju rafali sa svih strana. Onda su se videle paljevine, kuće su gorele. Tada kreću žene, deca i starci, izbeglice. Deca pište. Ne mogu da vam dočaram tu scenu jer je niste doživeli. To vam je bilo kao na filmovima o Vijetnamskom ratu, kada Amerikanci teraju one Azijate. Sve se tera za Albaniju. Tu je Zoran Obradović Buba dovezao neki auto koji je ukrao. Onda je Mrtvi izrešetao taj auto. Buba je pao u nemilost jer je ubio neko šiptarsko dete na putu Peć-Kula-Rožaje. I najveći egzekutori u jedinici su se zgražavali nad tim. On mi je objašnjavao kako se „kreči“. Albancu se priđe s leđa, pod tačno određenim uglom mu se puca u glavu i onda se lepo vidi kako mu lobanja i mozak lete u vazduh. Bata Lekić je kidao zlatne lančiće, tražio pare. Teranje Šiptara je trajalo, treba ih sve strpati. Onda se vođe grupa vraćaju sa vojskom, kuće gore, progon traje. Mrtvi je umeo da kaže „pobiti sve od dvanaest do sedamdeset sedam“. Tu je Ćale Srećko Popović streljao trojicu Šiptara uza zid, „za Srbiju“. On je uvek pucao za Srbiju. Tu je bila jedna kolona muškaraca civila Šiptara. Bilo ih je oko petnaest. Ranko Bosanac im je rekao da se ne plaše, da će doći autobus i da će ih odvesti u SUP u Peć. Rekao im je da izbace sve iz džepova, satove, narukvice, prstenje, lične karte. Mrtvi je rekao jednom detetu da to skupi. Ja ne mogu da vam opišem taj strah tog deteta. On se od straha tresao, bio je upišan i usran od straha. Vampir mu je stavio cev kalašnjikova na glavu. Mrtvi je rekao: „Pusti ga, neka neko ostane da Šiptarima sutra priča.“ Mrtvi mu je poklonio život. Tada su Ranko, Šumadija i Mlađo Vuković ušli u jednu kuću. Začuli su se rafali. Onda sam čuo buku. Onda je Šumadija istrčao iz kuće uz njegovu čuvenu psovku „Jebem ti džamiju i džamijski orkestar.“ Mlađo je kuću zapalio. Onda smo napravili pauzu i otišli da se osvežimo. Tada je Mrtvi naredio da krenemo dalje, da se „tera gamad“. „
O Pavljanu i Zahaću:
„Alal ti kurac kume, kako si ga zaklao, nisam ni morao da ga ubijam.“
„Krenuli smo ka Pavljanu i Zahaću. Tu smo se rasporedili u dve grupe, nas petnaest do dvadeset. U prvoj grupi su bili Ćale i Šumadija, a u drugoj Mrtvi i Bosanac. Na putu je sedeo jedan starac Šiptar, koga su pitali što nije otišao, on je rekao da je to njegova kuća i oni su ga ubili. Video sam Bubu da ubija i paščad. U Pavljanu sam video Ranka Bosanca kako vrši snošaj nad jednom Albankom. Ona stoji preko kauča presavijena. On nas onda pita: „hoćete i vi malo?“ Ona cvili, ne kuka. Kada je završio, obrisao ga je o nju, a onda je gurnuo kalašnjikov u nju i pucao. Ja sam napravio reformu svoje svesti. Ne može da bude opravdanje i oni su nama. Zlikovac je zlikovac. Onda smo stigli u Zahać. Tu je jedan dečko iz Kragujevca jahao magare i pucao kalašnjikovim. Srećko Popović mi je rekao: „ma pusti moka, daje oduška“. U Ćuški je bilo organizovano, u Zahaću je bilo kud koji mili moji. Zapaljeno je oko tridesetak kuća, pljačkaju se ljudi i isteruju, ali nisam video nikakvo masovno ubistvo. Tu su se posvađali Mrtvi i Ranko oko toga kako Šiptar najbrže progovori. Mrtvi je rekao da on kad uključi peglu i onako vrelu je stavi na Šiptara, a pegla počne da peče, on progovara. A Ranko je tvrdio da Šiptar brže progovori kada ga udara kundakom u glavu, dok mu mozak igra, i kosu mu guli s glave. U toj jedinici nisu svi ljudi činili zločine. To smo bili do 15h. Odatle smo pošli sa oko dvadesetak ukradenih automobila. Ranko Bocanac je imao blanko uverenje koje su potpisivali Šiptari da mu poklanjaju auto samo da ih ne ubije. Srećko Popović je sa Šumadijom kod jednog ambara ubio dvojicu Šiptara. Kada smo se vratili, vratili smo se uz pesmu, sa podignuta tri prsta. Kasnije sam saznao da je pravi razlog odlaska u selo bio Agim Čeku. Tada sam čuo Sinišu kako kaže Mrtvom: „Alal ti kurac kume, kako si ga zaklao, nisam ni morao da ga ubijam.“ Onda sam Mrtvog odvezao u štab kod Toplice Miladinovića. To se desilo tog dana, tome sam lično prisustvovao i to sam video.“
Advokati odbrane su, kao i njihovi klijenti optuženi, pokušavali da ospore kredibilitet svedoka, optužujući ga da izmišlja, laže, ne govori istinu, štiti sebe.
Zabeležio Miloš za Žene u crnom
