Suđenje za ratni zločin u selu Ćuška (opština Peć, Kosovo) počelo je pred Većem za ratne zločine Specijalnog suda u Beogradu, decembra 2010. godine. Optužnica tereti: Miladinović Toplicu, Popović Srećka, Kastratović Slavišu, Bogićević Bobana, Cvetković Zvonimira, Brnović Radoslava, Korićanin Vidoja, Korićanin Veljka i Abdulaha Sokića da su dana 14. maja 1999. godine, tokom oružanog sukoba između Oslobodilačke vojske Kosova, sa jedne strane i oružanih formacija Republike Srbije, sa druge strane, počinili ratni zločin protiv civilnog stanovništva, ubivši 43 albanskog civila. Oni su kao pripadnici jedinice "Šakali" i pripadnici TO. Ubijeni su: Rasim Rama, Muhamet Šalja, Brahim Gaši, Kadri Čeku, Hasan Čeku, Halit Gaši, Selim Gaši, Sulj Gaši, Skender Gaši, Muharem Gaši, Ibiš Gaši, Čauš Ljuši, Avdi Beriša. U tri kuće, ubijeni su: u kući Azema Gašija: Emin Gaši, Jašar Gaši, Ram Gaši, Haljilj Gaši, Iber Keljmendi, Skender Keljmendi, Dem Keljmendi, Uk Ljuši, Osmani Ljuši, Ismet Dima, Gani Avdiljaj, Isa Gaši. Iz ove kuće preživeo je Isa Gaši. U kući Dem Gašija, ubijeni su: Ahmet Gaši, Brahim Gaši, Besim Keljmendi, Erdogan Keljmendi, Brahim Keljmendi, Mentor Keljmendi, Sefedin Ljuši, Hasan Avdiljaj, Ramiz Ljuši, Redž Keljmendi. Iz ove kuće preživeo je Redž Keljmendi. U kući Sahit Gašija, ubijeni su: Mus Gaši, Džafer Gaši, Abdulah Ljuši, Džafer Ljuši, Arijan Ljuši, Zećir Aljijaj, Isuf Šalja, Emruh Krasnići, Skender Aljuši, Hazir Beriša. Iz ove kuće preživeo je Hazir Beriša. Onda su tela zapalili. Ovom prilikom, uništili su više od 40 porodičnih kuća i više od 40 pratećih objekata. Tada su iz sela proterali više od 400 albanskih civila i to žene, decu i starce.
Žene u crnom prate kontinuirano suđenje od njegovog početka decembra 2010. godine.
U nastavku dokaznog postupka, svoje svedočenje nastavio je svedok Zoran Rašković, koji je rekao:
„Ja sam revoltiran, ljut, uznemiren i ne osećam se sigurno. Mene su greškom optužili da sam silovao ćerku mesara Ise Baljaja, ali to nije istina. Ona je silovana, a deci su bacane bombe u krilo i ona su letela. Postoji svedok za to, ali se on plaši da izađe na sud čak i pored mera zaštite. Moje pitanje je zašto se svedoci boje. Ja sam spreman na pretnje, ne plašim se šakala. Meni se od visokog policijskog funkcionera prenosi da je lepo to što iznosim istinu, ali i Šiptari imaju svoje svedoke, ali ih oni likvidiraju, pa i ja da pazim šta radim. Preti se mom ocu i majci da će ih ubiti, zaklati. Mom ocu se šalje policija. On nije pod zaštitom, a živi u izbegličkom kampu. Policija upada i pretresa stan tražaći oružje. Niko ih iz jedinice za zaštitu svedoka nije posetio. Meni se iz policijske uprave preti optužbom za kriminal od pre deceniju, ali mi ništa drugo ne kaže. Meni se sve to dešava pre i posle suđenja. To se meni ne dešava od šakala nego od nekih drugih moćnijih ljudi. Ja ću da otkrijem imena ljudi koji su punili Srbiju sa hladnjačama sa leševima žena i dece. Ne znam koliko će se u državi Srbiji štititi zločinci koji su ubijali u ime Srbije. Meni iz tužilaštva kažu da sam hrabar i patriota. Ja sam Srbin i srpskog roda, neko ko ima stav, ja sam neposlušan, ne igram po ničijem stavu, ja sam spreman da ginem za svoj stav, nema nikakve trgovine. Ja sam ovde iz ideala, ja ne izdajem Srbiju, branim sve one tri srpske armije koje su pošteno ginule do kapitulacije. Nisu svi Srbi punili hladnjače. Mene mogu da ubiju, ali ne mogu istinu. Ne bih voleo da završim kao prethodni zaštićeni svedok sa kocem u čmaru i odrubljene glave pored puta. Meni pripadnici policije kažu da sam gad, unose mi se u lice. Ako smo slušali Miloševića, Mladića, doktora Dabića, vojvodu Šešelja, daj da čujemo i nešto drugo. Neprimereno je da advokat robijašice sa narukvicom, Petronijević, kaže da je neprimereno da ovo suđenje bude toliko prisutno u medijima. Ja sam robijaš, robijam deset godina, a pet godina sam u samici. Kada se prljavština gura pod tepih, onda cela kuća smrdi. Neko je od političara umešan u sve ovo. Žao mi je što je u javnosti ovo suđenje malo propraćeno.“
Zabeležio Miloš za Žene u crnom
