Ženska mirovna grupa feminističko - antimilitarističke orijentacije

Svedočenje Albanke G. N. o preživljenom iskustvu ratnog silovanja na Kosovu

Beleška sa suđenja za zločine u Ćuški – 27.11.2013.

Na današnjem glavnom pretresu, u nastavku dokaznog postupka pred Specijalni sudom za ratne zločine u Beogradu, svoj iskaz je dala i svedokinja oštećena G.N.

Ona je danas, prvi put ikada progovorila o svom preživljenom iskustvu seksualnog nasilja.

„Godine 1999. sam bila u sedmom razredu osnovne škole, ali u školu nisam išla jer je ona bila pored puta, gde se stalno pucalo. Sve vreme rata sam bila u svom selu P. (opština Peć). Tog dana, 14. maja 1999. kada su me Srbi uhvatili, tukli su me, zatvorili su me i...izvinite.“

Tišina ne izgovorenih reči svedokinje prekida iskaz, a zatim nastavlja:

„Tog dana su mi ubijeni roditelji V.N. i Dž.N. i moja strina H.N. Za vreme rata mi smo napustili svoju kuću i bili smo u jednoj drugoj kući. Tu su bili moji roditelji, braća, snahe i njihovo troje dece. Kada je vojska ušla u selo, moja braća su pobegla u selo preko puta. Oni nisu bili naoružani. Onda smo mi krenuli ka našoj kući, a tata je rekao meni i mojoj sestri od strica A.N. da se vratimo po duvan i hranu. Tu nas je zaustavila vojska i uzela nam novac i dokumenta. Kada smo se vratile, čule smo pucnje i videle kuću kako gori. Vojska je svlačila do gole kože one žene koje bi im rekle da nemaju novac i zlato. Mene je sve vreme tukao jedan visoki vojnik sa crvenom maramom. Bilo je tu više od dvadeset vojnika. Vojnici su nosili zelene i plave uniforme. Taj visoki me bacio na zemlju, a onda me sa mojojm sestrom od strica odveo u kuću. Bilo ih je trojica. Rekli su nam da će nas odvesti u kasarnu vojske, gde već ima žena. Vojnik me tukao po potiljku, po glavi. Tražili su nam pištolj, a onda automatskom puškom pucali u mom pravcu da me uplaše. Onda su pretresli kuću, ali nisu ništa našli. Rekli su mojoj sestri od strica da ide po vodu.“

Svedokinja plače sve vreme davanja iskaza.

„Zatvorili su me u kuću... Nisam smela da vičem... Uhvatili su me i silovali. Samo me je jedan silovao. Jedan drugi je njemu govorio da me pusti, da sam ja još samo dete. Kada me pitao koliko imam godina, slagala sam ga i rekla jedanaest i nadala sam se da će da me puste. Onaj treći se samo smejao i držao pušku u mom pravcu. Bila sam skroz gola bez odeće.“

Na pitanje sutkinje Snežane Garotić Nikolić da svedokinja kaže o kojoj vrsti „odnosa“ se radi, svedokinja je rekla:

„Ne znam da li se radilo o klasičnom odnosu, izgubila sam svest. Bila sam sva krvava po nogama, od pojasa nadole. Taj vojnik me naterao da se svučem, onda me oborio, terao me da legnem i onda se ničega ne sećam. Nisam znala da će me silovati. Samo sam o tome čula, jer su stizale vesti da se to dešava ženama. Kada je moja sestra od strica došla, ja sam bila gola, ona mi je pomogla da se operem i obučem. Ona mi je rekla da se njoj ništa nije desilo. Vojnici su njoj rekli da će ponovo doći, da će se vratiti. Mi nismo smele da napustimo kuću još pola sata. Onda smo se pridružili ljudima iz sela.“

Svedokinja je nastavila da govori o događajima koji su usledili, sve vreme brišući suze:

„U večernjim satima, ponovo su nas uhvatili, ali nisu bili isti vojnici. Od žena i dece smo čuli da su muškarci odvojeni od žena i ubijeni. Kada su vojnici došli u večernjim satima hteli su da povedu druge dve devojke. Tukli su ih i rekle im da sutra dolaze po njih, ali nisu došli. To je bio moj prvi odnos. Mnoge sam posledice imala. Sve vreme sam bila kod psihologa i psihijatra. Nikome ovo nisam ispričala, samo ovde. Nisam videla posmrtne ostatke mojih roditelja i strine. Oni su ubijeni i izgoreli su. Moja braća su ih sahranili u jedno bure i stavili ih u zemlju. Sve do posle rata nisam se vraćala kući, a onda kada sam došla, našla sam delove posmrtnih ostataka svojih roditelja. Čula sam da je još žena i devojaka silovano. U našem selu je silovana jedna majka i njena ćerka, kao i devojka kojoj nse izgubio svaki traga. (Svedokinja misli na Esmu Demaku).“

Dalje, pričajući o svom preživljenom iskustvu silovanja u ratu, svedokinja je objasnila:

„O ovome nikada pre nisam pričala, jer je bilo samo muškaraca i bilo me je strah da govorim. Na fotografiji sam prepoznala osobu koja me je silovala. Njegovo lice mi je stalno pred očima. Ja tražim da oni budu kažnjeni i naravno da tražim otštetu, ali ovde ne može da se govori o ceni. Ja o silovanju nikada na Kosovu nisam govorila, jer sam se osećala jako poniženo. Moja porodica o tome ništa ne zna i ja ne želim da se o ovome sazna. Ni sa mojom sestrom do strica nisam mogla da razgovaram o detaljima. Kada sam došla sebi, rekla sam joj da o tome nikome ne govori. Znam samo da posle nisam mogla da hodam. Posle silovanja nisam išla kod ginekologa. Plašila sam se da kažem zbog čega imam bolove. Govorila sam da sam prehlađena. Lekar me pitao da li sam možda silovana, ja sam rekla da nisam. Niko na Kosovu to ne zna.“

Ps Slušajući svedokinjino govorenje vlastitog iskustva preživljenog seksualnog nasilja, želim da postavim sledeća pitanja nadležnim pravosudnim institucijama države Srbije:

Da li će i ako da kada svi oni koji su učestvovali u silovanju trinaestogodišnjeg deteta, na Kosovu, tog dana, u maju 1999. godine, biti uhvaćeni i osuđeni? Moje pitanje je da li će biti kažnjeni?

Da li će nadležne institucije države Srbije ikada isplatiti otštetu ženi koja je preživela silovanje u ratu?

Da li će se država Srbija (njen predsednik, njen premijer) ikada žrtvama seksualnih zločina počinjenih nad ženama albanskog imena na Kosovu izvinuti i reći da joj je žao?

Miloš za Žene u crnom


Štampa   El. pošta