Sotin (prigradsko naselje 7 km od grada Vukovara), jeste mesto gde su srpske oružane formacije, tokom oktobra, novembra i decembra 1991. godine, počinile zločine nad civilnila nesrpske (hrvatske) nacionalnosti
- pojedinačna ubistva civilnih lica nesrpske nacionalnosti, koji nisu pripadali nijednoj oružanoj formaciji, niti su učestvovali u vojnim operacijama (Stjepan Šter, Snežana Blažević i Marin Kušić)- i ubistvo 13 (trinaest) civilnih lica nesrpske nacionalnosti (Mirko Filipović, Kata Filipović, Slavica Cicvarić, Krešimir Đukić, Marko Kušić, Magdalena Kušić, Ivica Matijašević, Andrija Rajs, Marko Raguž, Miroslav Raguž, Henrik Sili i Željko Vojković).
Na početku glavnog pretresa, zamenik tužioca Knežević, pročitao je optužnicu, koja sledeće osobe: Žarka Miloševića, Dragana Mitrovića, Dragana Lončara, Mirka Opačića i Miroslava Milinkovića tereti za počinjene zločine.
Potom se prešlo na davanje odbrane optuženih.
Dragan Lončar: „U toku ratnih sukoba 1991. živeo sam sa ocem i bratom, a kada je izbio sukob, pobegao sam u Negoslavce. Onda su me zvali da budem kuvar u sremsko-mitrovačkoj brigadi, jer je kuvar bio ranjen. Svi vojno sposobni muškarci su bili u teritorijalnoj odbrani. Javio sam se u kuhinji imene su rasporedili da čuvam stražu u jednoj kući. Tada je formirana policija, bilo je jako puno vojske u selu. Kada se desio pretres terena na Dunavu bio sam prisutan. Tu su pronađena dva lica, koja sam ja poznavao. Kada sam prišao, oni su ležali mrtvi. Čuo sam da je pucao neki Cole (koji je sada pokojni). U decembru mesecu, kada je bilo raseljavanja hrvatskog stanovništva, moj brat je bio ranjen, pa sam ja bio kući. Ja nisam prisustvovao iseljenju, ne znam ko je to uradio. Mene je pozvao okrivljeni saradnik i rekao da im treba ljudi za stražu. To se dešavalo ujutru. Došao sam pred policijsku stanicu, gde je bilo pripadnika vojske i teritorijalne odbrane/TO. Ja sam bio u vozilu koje je pratilo kamion u kome su bili ljudi od pozadi. Posle 1 kilometra skrenuli smo sa glavnog puta levo. Ja sam izašao, ali pušku nisam izneo. Cerada je podignuta i ljudi su sami izašli, stali su spontano. Niko im ništa nije naredio. Onda su vojnici počeli da razgovaraju sa tim ljudima. Ja sam stajao po strani i posmatrao šta se dešava, nisam hteo da se mešam. U jednom momentu prilikom ispitivanja ljudi dolazi do svađe. Mislim da je Mitrović Dragan ispalio kratki rafal u Mirjanu Raguš. Pucnjava je trajala veoma kratko. Rafalna paljba je bila spontana. Ja kada sam pogledao u tom pravcu, ljudi su ležali jedni preko drigih. Kada sam to video, uplašio sam se, seo u svoje vozilo i vratio se kući. Brat me je pitao šta se desilo, i ja sam rekao da su pobili neke ljude. On je rekao da je to nemoguće. Ja posle toga nisam učestvovao u uklanjanju leševa. Moja žena je bila Hrvatica izbegla iz Vukovara i ja sam gledao svoja posla. Nijedan Hrvat iz Sotina ne može da me tereti ni za šta“.
Mirko Opačić: „Moja porodica je pre rata živela u Sotinu i živoj je bio noramalan. Ja sam voleo fudbal pa sam igrao kao igrač u mesnom fudbalskom klubu. Kada su bili prvi slobodni izbori, strukture u mesnoj zajednici su se formirale na nacionalnoj osnovi. Tada dolazi do prvih verbalnih sukoba, onda je ubijen jedan Srbin. U šestom mesecu dolazi hrvatska vojska, Srbi se iseljavaju. Ja sam se bio iselio jer su vojnici dolazili u našu kuću da traže četnike, jer je moj otac bio predsednik SDSa. Vratio sam se u Sotin u desetom mesecu. Vojska je preuzela komandu u selu. Dana 20.11.1991. godine sam izabran za predsednika mesne zajednice. Situacija u selu je bila teška. Nije bilo struje, vode, bilo je puno dobrovoljaca koji nisu bili ni pod čijom komandom. Građani su mi se obraćali za sve i svašta. Tu su došle i prve izbeglice iz Vukovara. Jako je malo ljudi htelo da radi, a mi smo morali da organizujemo život u selu. Ja sam 2013. godine prvi put čuo za taj spisak ljudi koji su ubijeni. Ja nisam ni znao koji su ljudi ubijeni, tek posle sam čuo za to. Nijedan svedok Hrvat u svom iskazu ne tereti mene. Ja sam posle par dana čuo za stradanje tih ljudi. Za izlazak iz sela je bila potrebna propusnica koju je izdavala i vojska i i mesna zajednica. Ja nisam imao nikakva ovlašćenja da izdajem nekome naređenja.“
Miroslav Milinković: „Ja sam bio pripadnik JNA, pripadao sam 180 motorizovanoj brigadi. Moja jedinica je bila u selu Sotin. Ja sam tada postao komandant i moja dužnost je bila da pomognem selu da stane ponovo na noge. Nije mi bilo bitno koliko ima Srba, Hrvata, drugih. Svima sam se našao na usluzi. Tokom rada i boravka nikada nisam imao primedbi od ljudi. Pretraga terena je bila u mojoj nadležnosti. Postojala su tri punkta. To je bilo u cilju identifikacije ljudi, jer je bilo velike gužve. Ja sam se u jesen 1991. godine razdvojio od porodice. Porodica mi je bila u Kraljevu. Ja sam negde za Katolički Božić otišao na odsustvo. Vojska nije odgovorna za raseljavanje/iseljavanje/preseljavanje ljudi. Ja nisam video nijednog zarobljenog Hrvata. Svuda su bile straže, jer je bilo ratno vreme. Ovo je hajka na pripadnike JNA.“
Zabeležio: Miloš Urošević za Žene u crnom
