Pred Većem za ratne zločine Specijalnog suda u Beogradu, vodi se postupak protiv:
Žarka Miloševića (okrivljenog saravnika, a tada komandanta Teritorijalne odbrane),
Miroslava Milinkovića (tada kapetana JNA i komandanta mesta),
Marka Opačića (tada predsednika Mesne zajednice),
Dragana Mitrovića (tada pripadnika policije SAO Krajina) i
Dragana Lončara (tada pripadnika teritorijalne odbrane)
Njima se stavlja na teret krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva, pre svega ubistvo 16 građana hrvatske nacionalnosti u selu Sotin od oktobra do decembra 1991. godine, i to:
- Ubistvo Stjepana Štera i Snežane Blažević, neutvrđenog dana oktobra meseca 1991. godine,
- Ubistvo seoskog poštara Marina Kušića, neutvrđenog dana novembra meseca 1991. godine,
- Ubistvo 13 osoba, 27. decembra 1991. godine: Marka Filipovića, Kate Filipović, Slavice Cicvarić, Krešimira Đukića, Marka Kušića, Magdalene Kušić, Ivice Matijašević, Andrije Rajsa, Marka Raguža, Mirjane Raguž, Miroslava Raguža, Henrika Silija i Željka Vojkovića.
U nastavku dokaznog postupka, a pre saslušanja 11 svedoka, izvršena su suočenja na različite okolnosti između samih optuženih, posle kojih je svako od njih ostao pri svojoj odbrani. Od svih saslušenih svedoka, svi su oni potvrdili da u manjoj ili većoj meri poznaju optužene, te da su se optuženi nalazili na tim funkcijama u tom periodu u selu Sotin. Takođe, svi oni su rekli da je za izlazak i ulazak u selo Sotin bila neophodna propusnica, koju je izdavala JNA, a da su se na izlazu i ulazu iz sela/selo nalazili punktovi.
Milorad Višić: „Meni su događaji iz Sotina poznati onoliko koliko sam sam video. Ja sam tada radio u ambulanti. Tada sam bio na terenu, ali bez konkretnih zaduženja. O stradanju tih ljudi nemam nikakvih saznanja, jer ništa nisam ni video, ni čuo. Određeni broj Hrvata je otišao iz sela, ali ja ne znam kako i zašto se to desilo. Pričalo se da su pojedini ljudi nestali, ali ne znam koliko njih, kako i kada i gde. Ja sam sve njih poznavao.“ Kasniji svedoci su ovog svedoka označili kao osobu koja je bila „mozak sela“.
Predrag Bezgradica: „Meni je poznat samo prvi događaj, odnosno ubistvo Stjepana Štera i Snežane Blažević. Ja sam bio na pretresu tog terena, tih vikendica na obali Dunava, zajedno sa Žarkom Miloševićem i Draganom Mitrovićem. Oni su tom prilikom nazovi tako likvidirani. ja ni u koga nisam pucao. Posle su oni pokopani. Nisam video ko je to uradio. Ja ne znam ko je ubio Marina Kušića. Ja jesam učestvovao u privođenju 13 lica u stanicu milicije. Oni su tu prenoćili i sutradan su vojnim kamionom odvezeni negde, ne znam gde i ne znam ko je to uradio. Ja samo iz priče znam da su ti ljudi streljani.“
Dragan Todorović: „U Sotinu sam bio u pozadinskom bataljonu, gde sam bio zanenik komandira za moral, kako vojnici ne bi dezertirali. U selu su postojale određene tenzije posle pada Vukovara među stanovništvom, ali ja ne znam ni za kakva ubistva ljudi. Pričalo se da su bila neka stradanja, ali ništa konkretno.“
Milan Ostojić: „Ja apsolutno ne znam ništa ni za kakva ubistva nisam bio tu, nisam ništa čuo, nisam ni učestvovao, ali sam sve njih poznavao. Vlast u selu je organizovana pod komandom JNA, ali je tu bilo i teritorijalne odbrane i mesne zajednice i milicije. Ja sam u početku bio izabran za predsednika mesne zajednice. Kasnije sam smenjen. Čuo sam za iseljenje Hrvata. Moja je familija bila u izbeglištvu u Kaluđerici. Ja ne znam ništa ni o kakvim spiskovima. Ono što znam jeste da su sve kuće morale da bude obeležene belim plahtama, a ne samo kuće Hrvata, kako to oni kažu. Velika većina Hrvata se razbežala iz Sotina. Ja sam imao uniformu, kao i svi drugi muškarci Srbi i stražario sam kao i svi ostali.“
Željko Mijakovac: „Ja sam bio u policiji. Samo sam čuo da su neki ljudi ubijeni, ali ne znam ko ih je i kada i gde ubio. Ljudi su o tome pričali u kafani i na ulici. Žare je bio glavni u selu. On je nama naređivao.“
Milan Vučenović: „Kada sam ja došao u Sotin polovinom desetog meseca 1991. godine, vlast je već bila formirana, zadruga, mesna zajednica, milicija, teritorijalna odbrana. Ja sam radio kao vozač. Vozio sam kukuruz do Šida. Ja sam samo čuo za ubistva nekih ljudi, ali ja to nisam video. Znam za iseljavanje Hrvata iz sela. Ja sam video spisak svih Hrvata iz sela, koji su kasnije iseljeni.“
Saša Drača: „Ja sam u selu bio najmlađi. Moja je kuća bila minirana, pa sam ja spavao u zgradi teritorijalne odbrane. Ja sam samo čuo za stradanje nekih ljudi, ali ja to ne mogu da potvrdim jer ja tim događajima nisam prisustvovao. Znam da su Šter i Blaževićka ubijeni prilikom pretresa terena. Poštara Marina Kušića sam video u policijskoj stanici, nisam ga prepoznao, bio je krvav po licu, videlo se da je tučen. Ja sam bio u ekipi koja je obaveštavala ljude hrvatske nacionalnosti da se iseljavaju iz sela. Ja sam bio u obezbeđenju autobusa koji je vozio te ljude u Šid. Ja nisam mogao njih da gledao, bilo mi je jako neugodno, jer sam ja sve te ljude poznavao. Čuo sam da je 13 lica odveženo negde vojnim kamionom i da su streljani. Ali ne znam ko je pravio spisak za njihovu likvidaciju.“
Ivan Dondur: „Ja sam bio pripadnik 80 motorizovane brigade JNA, gde sam bio zamenik komandanta za bezbednost. Ja ništa ne znam za stradanje tih ljudi. Video sam autobuse za iseljavanje Hrvata, jer su oni sami tražili da odu iz sela.“
Radomir Nestorović: „Ja sam mobilisan od strane JNA, kako bismo otišli da raščišćavamo ruševine posle pada Vukovara. Ja sam u Sotinu samo spavao, a radio sam u Vukovaru. Mene je pokojni Branko Trkulja zamolio da jednom vojnom mašinom poravnam neki put, koji su tenkovi razrovali. Ja sam zemlju sklanjao u jedan jarak. Bio je mrak pa ja nisam video da se tu nalaze tela mrtvih ljudi. Mene je tu sačekao Žarko Milošević koji mi se zahvalio na pomoći.“
Boris Anojčić: „Ja sam bio pripadnik teritorijalne odbrane. Meni je Žarko Milošević rekao da ja ne mogu dobiti propusnicu za izlazak iz sela dok ne odem na čišćenje jednog terena, jer njima fali ljudstvo. Bilo je govora da se u jednom vikend naselju na obali Dunava kriju neki naoružani ljudi, koji su pretnja za sve ljude u Sotinu. Čuo sam: „Izlazite van i ruke u vis.“ Onda se čuo rafal. Onda sam čuo: „Nemojte mene“, a zatim; „I nju i nju“. Potom se ponovo čuo rafal. Tada su ubijeni Stjepan Šter i Snežana Blažević. To mi je bilo prvi put da vidim mrtve ljude. Meni je pozlilo i povraćao sam. Kasnije su ti ljudi zakopani na groblju. Meni je ubijeni poštar Marin Kušić bio daleki rođak. Majka njegove žene me molila da ga spasem. On je bio pretučen, kaljav, mesec dana je bio zatvoren, nije se mogao prepoznati. Ja sam mu dao hranu, vodu i presvukao ga. Niko od meštana nije došao da kaže neku lepu reč o njemu da bi se on izvukao. Kada sam otišao kući, pa se vratio u stanicu milicije njega tamo više nije bilo. Odveli su ga da im pokaže oružje koje je bio sakrio. Posle dva meseca pronađen je jedan neidentifikovani leš za koga sam pretpostavio da se radi o njemu. Ali se ispostavilo da to nije bio on. On se i dana danas vodi kao nestao. Ja sam kasnije čuo i za ubistvo 13 lica. Stanovništvo je bilo preplašeno i o tome se nije pričalo. Krajem decembra meseca desilo se iseljavanje Hrvata iz sela. Žarko Milošević je ubio sve te ljude.“
Mirko Kovačević: „Ja sam bio komandir milicije do 20.12.1991. godine, kada sam otišao u Sombor, da se nađem sa ženom i decom, koji su izbegli iz Poreča. Potom sam dve nedelje bio u Beogradu, pa onda otišao u Ilok. Čuo sam da su Šter i Blaževićka ubijeni u nekim vikendicama i da su ih ubili Žare i „Cvole“. Bio sam prisutan kada je ubijen poštar Marin Kušić. Njega je dovela milicija iz Opatovca. On je priznao da je imao pištolj koji je sakrio u nekoj šikari. Mi smo sa njim išli da nam da taj pištolj. Žare i ja i još jedan čovek smo bili iza njega. Onda je Žare uperio automatsku pušku u njega i ubio ga. Nikada do tada nisam video ubistvo i nikada nikoga nisam pitao zašto se to desilo. O stradanju 13 lica ne mogu ništa da kažem jer tog dana nisam bio tu. Znam da je Žare maltretirao Hrvate.“
Zabeležio: Miloš za Žene u crnom
