Pred Većem za ratne zločine Specijalnog suda u Beogradu, a u nastavku dokaznog postupka, koji se vodi protiv optuženih Gavrilović Pavla i Kozline Rajka, a zbog počinjenih ratnih zločina u selu Trnje (opština Suva Reka/Therandë), 25. marta 1999. godine, na Kosovu, svedočili su svedoci i svedokinje oštećeni/e.
Dana 25. marta 1999. godine, pripadnici Vojske Srbije, kao i Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, ubili su 31 civila albanske nacionalnosti (od toga 22 člana porodice Gaši/Gashi); njih 19 se još uvek vode kao nestali.
Bekim Gaši/Bekim Gashi: „25. mart 1999. godine, u selu Trnje će u mom životu biti nikada nezaboravljeni dan. Tog dana, kada su počeli NATO napadi na Srbiju, bio sam u kući u selu Trnje sa majkom i četiri sestre. Ujutru smo čuli neku buku na ulici i kada sam izašao, video sam da nas je opkolila vojska. Tu je bila i policija.
Rekao sam majci i sestrama: „Gde god budemo išli, ići ćemo zajedno“. Onda smo otišli u kuću strica Muslia/Musliu. Nakon nekog vremena čuli smo pucanj. Onda smo se razdvojili, one su otišle u kuću gde su bile žene i deca, a ja u kuću sa muškarcima. Kada su vojnici ušli u dvorišta, počeli su da pale kuće.
Čuo sam kako jedan srpski vojnik kaže: „Bacaj bombe!“ I bacili su bombu u hodnik kuće. U tim dvorištima su oni ubijali ljude, žene, decu, starce.
Posle toga, od straha nisam imao gde da se sakrijem, pa sam se popeo na krov kuće. Ni dan danas ne znam kako sam smogao snagu za to. Onda sam pomogao još trojici mojih rođaka da se popnu. Kada sam odatle video jednog dečaka, sišao sam i pitao ga gde su moja majka i moje sestre, a on mi je rekao da su svi ubijeni.
Sišli smo sa krova sa namerom da odemo u selo Lešane/Leshan, ali je tom prilikom vojska ubila moga brata. Ja sam uspeo da pobegnem i ponovo sam se popeo na krov, gde su bili Murat i Škeljzen Gaši/Shkëlzen Gashi.. Tu u dvorištu je bio moj stric koji nam je rekao da bežimo.
Otišli smo u selo Lešane/Leshan. To je bilo sutradan. Tamo su došli policajci i vojnici. Okupili su nas ispred seoske škole. Onda su nas oterali u selo Đinovce/Gjinoc, a odatle u selo Vranište/Vranishtë.
Kada je NATO ušao na Kosovo, ja sam se vratio u selo Trnje/Tërrnje. Nisam ništa mogao da nađem osim mamine šamije i sestrine cipele. Ja sam tog dana izgubio majku i sestre, koje su bile nevine žrtve.
Jedini njihov greh je bio taj što su bile Albanke. Moja je želja da pravda pobedi, da se zločinci kazne, da se otkrije istina gde su sahranjeni posmrtni ostaci naših najmilijih. Od tada, već 16 godina ne mogu da spavam.“
Arife Gaši/Arife Gashi: „Bio je četvrtak. Svi smo bili u kući moga svekra, i on nam nije dao da izađemo, kada smo videli da oni dolaze. Onda smo izašli i tu je ubijen moj stariji sin. Moj stariji sin je sa brda pogođen granatom i tako je ubijen. On se zvao Arne Gaši/Arne Gashi i imao je 16 godina.
Svog supruga i mlađeg sina više nisam videla; oni su nestali. Ja još ništa ne znam o njima. Suprug mi se zvao Šućuraj Gaši/Shyqyraj Gashi, a mlađi sin Sedat/Sedat, i imao je 13 godina.
Ja tražim da se pronađu oni koji su nestali, jer ja kad god se otvore vrata, pomislim da je to moj sin, da se vratio.“
Đile Gaši/Gjyle Gashi: „Oko šest sati ujutru sa brda iznad našeg sela počeli su da silaze pripadnici srpske vojske. Onda su pucali po krovovima naših kuća. Potom su počeli da ulaze u naša dvorišta i mi smo bežali iz jedne kuće u drugu, pa u naše njive. Tu su na nas pucali iz automatskog oružja.
Onda smo ušli u jednu reku, gde je ubijeno 4 ili 5 ljudi. Oni su i dalje pucali na nas, stigli nas kod mosta. Tu su jedni drugima rekli: „Hajde da ih sve poubijamo, da se niko ne izvuče“. Tada su došla dvojica policajaca koji su odvojili muškarce od žena i dece, i nama rekli da idemo dalje. Pošli smo kada smo ubrzo čuli pucnje.
Oni su poubijali muškarce. Kad smo se vratili, naše su sve kuće bile zapaljene. Tom prilikom, ubijen mi je suprug, koji je tada imao 27 godina, i moja ćerka Besarta/Besarta, koja je imala 13 godina.“
Šućerije Gaši/Shyqerije Gashi: „Kada smo se ujutru probudili, videli smo da su naše selo opkolili tenkovima. Cela je porodica izašla na balkon da to vidi, ali oni su onda počeli da pucaju na nas. Mi smo se sklonili u drugu kuću, kada sam ja izašla da vidim, videla sam da idu prema nama i pucaju iz automatskog oružja. Ušli su u naše dvorište i rikošet je tada pogodio u grudi Arbena Gašija/Arben Gashi. On je tu izdahnuo. Oni su upalili sve naše kuće i tu je sve izgorelo. Nama su rekli da idemo u Albaniju. Tom prilikom je moj suprug bio ranjen u glavu, ali je preživeo. On nam je ispričao da su ostali ljudi ubijeni.“
Elizabeta Krasnići/Elizabeta Krasniqi: „Oko šest sati ujutru, u naše je selo ušla vojska. Mi smo bili sakriveni u podrumu jedne kuće. Oni su nam naredili da izađemo i počeli da pucaju na nas. Tom prilikom ubijen je moj stric Ramadan Krasnići/Ramadan Krasniqi. Onda je ubijena moja tetka i njena ćerka. Mi smo bežali ka jednoj reci. Tada je ubijena moja majka, i snaja mog brata i još jedna žena, dok je moja strina Fetije Krasnići/Fetije Krasniqi tada ranjena. Onda nas je vojska uhvatila, i u tom momentu su došla dvojica policajaca. Vojnici su govorili da će nas sve pobiti, dok je policija izdvojila muškarce od žena i dece. Onda smo čuli pucnje. Tu su ubijena četiri muškarca. Ja sam sve vreme u naručju nosila osamnaestomesečno dete Beare Krasnići/Beare Krasniqi, koja je ubijena u osmom mesecu trudnoće.“
Hamide Gaši/Hamide Gashi: „Ujutru smo primetili vojsku na brdu, a onda su oni krenuli da ulaze u selo i ušli su u naše dvorište. Onda su počeli da pucaju. Mi smo se sklanjali iz jedne kuće u drugu, ali je tom prilikom ubijen moj sin Votim Gaši/Votim Gashi, kao i Šemsije Gaši/Shemsije Gashi. Onda su bacili bombu na nas, ali smo mi sva sreća uspeli da izađemo u dvorište. Sklonili smo se u selo Lešane/Leshan, kada je ponovo došlo naređenje da idemo za Albaniju.“
Milaim Gaši/Milaim Gashi: „Ja sam tog dana ustao i spremio se da idem na posao. Radio sam u selu Lešane/Leshan, u školi „Miladin Popović“. Moja snaja Refkije Gaši/Refkije Gashi je videla vojsku kako sa brda silazi u selo. Onda sam probudio decu koja su spavala i odveo ih u drugu kuću. Rekao sam im da ako nas ubiju, neka nas ubiju unutra. U toj kući je bilo nas dvanaest muškaraca, kada su došla dvojica vojnika. Tu su bacili bombu. Onda su ušli u kuću u kojoj su bile žene i deca. Čuo se rafal kada je ranjena supruga mog nećaka. Tu su ubili moju suprugu i Votima Gašija/Votim Gashi. Takođe su ubili mog ujaka Mehmeta Limanija/Mehmet Limani. Mi smo onda otišli u selo Lešane/Leshan, pa u Đinovce/Gjinoc, odakle smo proterani za Albaniju.“
Miloš za Žene u crnom
