Pred Većem za ratne zločine Specijalnog suda u Beogradu, a u nastavku dokaznog postupka, koji se vodi protiv optuženih Gavrilović Pavla i Kozline Rajka, a zbog počinjenih ratnih zločina u selu Trnje (opština Suva Reka), 25. marta 1999. godine, na Kosovu, svedočili su svedoci i svedokinje oštećeni/e.
Dana 25. marta 1999. godine, pripadnici Vojske Srbije, kao i Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, ubili su 31 civila albanske nacionalnosti (od toga 22 člana porodice Gaši/Gashi); njih 19 se još uvek vode kao nestali.
Na današnjem glavnom pretresu, u nastavku dokaznog postupka, u prvom delu saslušana su dvojica sutskih veštaka, lekara: Branko Mandić, psihijatar i Vladan Marković, kardiolog.
Obojicu je sudsko veće pitalo da se izjasne na okolnosti zdravstvenog stanja dvojice optuženih. Obojica lekara su rekli da u svemu ostaju pri iznetom pisanom mišljenju, i nisu imali ništa da dodaju. Na kraju su u suštini obojica rekli da je zdravstveno stanje optuženih takvo da ono bitno ne utiče na njihovu sposobnost praćenja postupka. Sudsko veće je od svedoka tražilo da se izjasni da li njihova bolest iziskuje često bolničko lečenje, na šta je jedna od svedoka rekao da.
U drugom selu saslušan je svedok tužilaštva: Dragiša Jaćimović, koji se izjasnio da obojicu optuženih poznaje iz službe, da sa njima nije ni u srodstvu, ni u zavadi. Svedok je rekao da u svemu ostaje pri svom u istrazi datom iskazu, što je ukratko i ponovio na glavnom pretresu:
„Ja sam kao vojno lice odnosno starešina Vojske Jugoslavije bio angažovan na području u kome se nalazi i selo Trnje. Mi nismo bili borbena, nego tehnička jedinica, koja je pružala logističku podršku vojnim borbenim jedinicama.
Dana 25. marta 1999. godine u ranim jutarnjim satima krenuli smo u izvršenje zadatka na području Suve Reke vojnim vozilima u koloni. Niko nam nije rekao šta treba da radimo, kada smo se zaustavili kod sela Novake i tu smo se podelili u grupe, gde smo dobili zadatak da zaposednemo reon i sprečimo izvlačenje „šiptarskih terorističkih snaga“. To naređenje je izdao kapetan Pavle Gavrilović, koji nas je podelio u jedno pet šest grupa. Njegov nadređeni je bio pukovnik Božidar Delić. Bilo je nekoliko nas starešina koji smo dobili po nekoliko vojnika. Meni komandant bataljona nije konkretno ništa rekao. Svi smo krenuli na taj zadatak. Spuštali smo se sa brda u dolinu, dok se iznad nas dešavala akcija u kojoj je učestvovala vojska i policija. Čula se pucnjava. Ispred nas je bilo albansko selo Trnje. Vojnici među kojima je bio Kozlina Rajko su bili van mog vidokruga. Onda su se čuli pucnji i mi smo ušli u levi reon sela. Pucnji su se intenzivirali, ali mi nismo znali ko je pucao.
Selo je dugačko, a plitko. Nisam znao kako izgleda selo. To se dešavalo dva tri sata u kontinuitetu. Sve je trajalo dok se nisu čuli jauci i krici. Onda smo naišli na neku vodu, bila je reka koja nije mogla da se pređe. Onda su pucnji utihnuli i mi smo pošli da vidimo šta se dešava. Videli smo da neki civili meštani beže dok su neki ostali da leže na zemlji. Ja sam povikao: „Šta se ovde dešava?“ Ja nisam nikog video da puca u nekog ili da je neko nešto naredio. Onda smo mi tu u blizini formirali logor, razvukli smo šatore i ostali tu dva tri dana. Za sve to vreme ja sam ispalio samo jedan jedini metak, jer sam video neku senku i uplašio sam se“.
Miloš za Žene u crnom
