Osnovni sud u Ivanjici, 7.februar 2020. godine
Suđenje trojici optuženih za nesreću u fabrici namenske industrije „Milan Blagojević“ u Lučanima
U nastavku suđenja u Osnovnom sudu u Ivanjici, u slučaju: Osnovno tužilaštvo u Čačku protiv Radoša Milovanovića, Vladimira Lončarevića i Tome Stojića, protiv kojih je to tužilaštvo podiglo optužni predlog za krivično delo ubistvo iz nehata (oštećeni sa smrtnim ishodom - Milomir Milivojević i Milojko Ignjatović i lakše povređeni Marko Mitrović) i druga krivična dela prema ZKP Republike Srbije, odbranu je Sudu ponudio trećeoptuženi, Tomo Stojić.
Na samom početku ovog ročišta, postupajući sudija je prisutnima preneo informaciju da mu je od zamenika predsednika suda prosleđena pritužba dvojice prvooptuženih, Milovanovića i Lončarevića, kojom oni skreću pažnju sudu na kršenje njihovih zakonskih prava jer su im, navodno, oštećeni Mirjana i Milovan Milivojević, dobacivali pogrde ispred suda, nakon ranijeg sudskog ročišta. Sudija se pozvao na odredbe Ustava Srbije, ZKP-a i Konvencije o ljudskih pravima: “Okrivljeni su zaštićeni osnovnim zakonskim odredbama. Molim vas, nemojte okrivljene vređati, nemojte ih osuđivati pre presude. U protivnom, Sud će preduzeti mere u skladu sa zakonskim ovlašćenjima“.
Na to je reagovao zastupnik oštećenih, Vladimir Todorić, da bi skrenuo pažnju na to da su uvrede došle upravo sa suprotne strane, ali da se oni zbog toga nisu žalili Sudu. Javio se i Milovan Milivojević, insistirajući na tome da je direktor Milovanović dobacivao njegovoj kćerki i njemu pretnje i pogrde. Zastupnik Milovanovića, advokat Vladimir Palibrk, tvrdio je da njegov klijent nije nikog vređao „ni u sudnici ni van nje“. Milivojevići su onda pomenuli da imaju snimak tog incidenta, a njihov advokat je rekao da će Sudu dostaviti snimak i svoju pritužbu...
Stojić: Nijedan od tri glavna pravilnika nije mi bio dostupan
Trećeooptuženi Tomo Stojić koji se predstavio kao inženjer zaštite od požara i rukovodilac sektora Bezbednost i zaštita, u vreme nesreće u Namenskoj industriji „Milan Blagojević“ u Lučanima, svoju odbranu je zasnivao na minucioznom tumačenju svakog člana optužnog predloga koji se odnosi na njega, detaljno upoznavajući Sud i prisutne sa elementima svoje, navodne, nevinosti u odnosu na sve navode kojim ga tereti Tužilaštvo.
Stojić je naglasio da ostaje pri svojoj odbrani iz faze utvrđivanja dokaza i naglasio da on nije nikada bio upoznat sa pravilnicima o opštetehnološkom postupku u izradi dvobaznih baruta i objekata za njihovo skladištenje i čuvanje, ali da zna da su ti dokumenti odobreni od strane MUP-a Srbije i Uprave za pirotehnološku zaštitu, a da je sam postupak izrade tih baruta, od 20. aprila 1992.godine, nosio oznaku „strogo poverljivo“. „Ni prvi, ni drugi ni treći dokument mi nisu bili dostavljeni. Nisam bio zadužen sa ovim propisima, niti sam imao nešto sa njihovom sadržinom“, zaključio je Stojić i dodao da, koliko mu je sada poznato, u Pravilniku o opštetehnološkom postupku nema ništa o prevozu dvobaznih baruta, što je važan elemenat optužnog predloga protiv njega. On je naglasio i da prema Pravilniku postoji „integrisano upravljanje“ proizvodnjom, ali da se njegova funkcija u tome ne pominje.
Upravljanje ambalažom bez obavezujućih pravila
Stojić je zatim detaljno objašnjavo šta je bilo u njegovoj nadležnosti a šta nije, insistirajući da on nije bio u obavezi da direktno vrši kontrolu poštovanja pravila iz radnog procesa i zaštite na radu, već da je to bilo u opisu posla referenata Službe za zaštitu na radu i zaštitu od požara i ukazao Sudu na postojanje liste pitanja i zahteva za proveru da li se propisi poštuju (dostupnih u arhivama preduzeća). „Poznato mi je da su oni vršili obilazak objekata B-31A i E-03 uz prisustvo rukovodilaca organa pogona (poslovođe ili šefa proizvodnje), i na kraju je sve to dostavljano višem rukovodiocu radne jedinice“, rekao je Stojić, navodeći dokumenta o tome. On je dodao da su pomenuti referenti „vršili i redovne godišnje obilaske objekata“, ali da to sve ne znači da on sam nije obilazio te objekte, da nije „vršio kontrolu“.
Naglašavao je da ono što mu se u uvodnom delu optužnog predloga stavlja na teret, nije tačno: “U Pravilniku o zaštiti na radu u izradi ekspoziva i baruta i manpulisanju eksplozivima i barutom, koji je ovde krunski dokaz, nije propisan postupak upravljanja ambalažom, međufazni transport, evidentiranja odlaganja, manipulacija, rok trajanja, zamena i čišćenje ambalaže, utovar-istovar buradi, hlađenje barutnog ostatka“, zatim je naveo članove Pravilnika u kojima to nedostaje.
Institut: Kartonski burići su nebezbedni
Stojić: To mi niko nije rekao.Burići se sada proizvode u Srbiji
Nastavljajući svoju odbranu, Stojić se posebno osvrnuo na temu adekvatnosti kartonskih burića za odlaganje barutnog ostatka u međufaznom transportu, naglašavajući da su oni mnogo bolji od vreća od papira, a da se uvidom u dokument „Standardi odbrane za obaveznu primenu“ (iz vojnog Službenog lista), dokazuje da se ovi burići od impregniranog kartona koriste i u drugim našim fabrikama kao i u „celom svetu“, a da sada, rekao je, više nije neophodno nabavljati ih iz inostranstva jer su se „pojavile i domaće fabrike koje ih proizvode“.
Stojić je rekao i to da je za kartonske buriće koji se koriste u Namenskoj dobijen sertifikat Nuklearnog instituta-Vinča, a prema Tabeli o standardima po JUS-u, ambalaža može biti od čelika, aluminijuma, kartona, šperploče i plastike.
Na pitanje sudije kako se utovaruju ti burići, Stojić je odgovorio da se to radi viljuškarom, a da se onda dalje prenose drumskim ili plovnim putevima gde, rekao je, za razliku od magacina, više ne postoje bezbedni uslovi: “U prikolici nema ništa od mera kao što su elektroprovodni pod, gromobran...One se kreću našim putevima sa rupama“.
Okosnica Stojićeve odbrane kao i odbrane ostale dvojice optuženih je adekvatnost ambalaže za pakovanje barutnog ostatka dvobaznih baruta. Prema veštačenju Insituta za preventivu iz Novog Sada od 16.07.2018.godine, burići od impregniranog kartona nisu adekvatna ambalaža. Navodeći taj nalaz veštaka sa Instituta, Stojić je rekao da je sve to u suprotnosti kako sa njegovim iskustvom tako i sa nalazima inspekcijskih organa Ministarstva odbrane i Inspektorata rada MUP-a Srbije, koji su od 6-8 dana sprovodili „integrisane i pojedinačne kontrole“. „Nijedna od ovih inspekcija, ni u jednom zapisniku ili rešenju, nije istakla primedbu niti zamerku na korišćenje kartonskih burića, ni pre vanrednog događaja,a ni posle njega“. On se, zatim, pozvao na zapisnike inspekcijskih organa iz 2016- 2017- 2018-te godine.
Mogućnost izdvajanja nitroglicerina nepoznata inženjeru za zaštitu od požara
Komentarišući sledeće članove Pravilnika čije nepoštovanje mu se u optužnom predlogu stavlja na teret, Tomo Stojić je istakao da nije obaveza njegovog sektora da se bavi čišćenjem barutnog otpada, već da je to „spaljivanje otpada koji se sakupi pri čišćenju“, a da je ovo prvo „obaveza radnika“. Dalje je, tumačeći sledeće članove Pravilnika, rekao da mu se njihovo nepoštovanje ne može stavljati na teret jer se oni odnose na druge vrste baruta. Kada se radi o delu veštačenja Instituta u kojem se dokazuje da je kartonska ambaža mogla da izazove „znojenje baruta“ i taloženje eksplozivnog nitroglicerina na zidovima bureta, Stojić je rekao: “Ja nisam imao saznanja o toj literaturi i istraživanjima koja pominje veštak, a koji su rezultat istraživanja koje je sprovela američka vojska i koja su jedno vreme bila poverljiva. Naši državni organi to nigde ne pominju kao važno. Ja to nisam znao, nisam imao odakle da saznam, ni iz jednog pravilnika. Opštetehnološki pravilnik proizvodnje nisam imao“.
Rizik i kompenzacija rizika
U vezi sa pravilima ponašanja na radnim mestima dvojice nastradalih radnika i obaveznoj zaštiti na radu, optuženi je rekao da je za svako radno mesto u Namenskoj urađena procena rizika i da se to vidi iz internog dokumenta od 16.05.2016. koji ima 1900 strana i gde se kao mogući uzroci navode „mehaničke opasnosti od požara i eksplozije,a kao posledice toga: opekotine, gušenje, mehaničke povrede sa velikim posledicama.“ On je rekao da su ta dva radna mesta ocenjena u pomenutom dokumentu kao „radna mesta sa povećanim rizikom“. Tu su date, tvrdio je, i konkretne mere predostrožnosti i zaštite, sa kojima su nastradali radnici bili upoznati. Stojić je napomenuo da je za njihova radna mesta (radnik na valjku i vozač elektrovozila), zakonom predviđen uvećan radni staž. On je pomenuo da je u Naredbi generalnog direktora Namenske iz 2015.godine (u čijoj izradi je i sam učestvovao), jasno propisano ponašanje radnika na takvim radnim mestima. Naglasio je da je poštovanje te naredbe posebno bilo važno jer je, u periodu pre nje, „stradalo 11 radnika u četiri objekta, u četiri slučaja“.
Stojić se vratio na već više puta pomenuto veštačenje novosadskog Instituta, u onom delu gde nosilac veštačenja Julije Cimpl konstatuje da način prenošenja tereta u burićima nigde nije predviđen u pravilima proizvodnje. „Ja ne vidim razlog zašto bi se posebno procenjivao rizik pri ručnom prenošenju tereta“, komentarisao je taj nalaz Stojić.
On je dalje konstatovao da u Pravilniku nigde nije zabranjen niti ograničen rad pri visokim temperaturama:“ Slične fabrike nalaze se na svim kontinentima, u daleko toplijim krajevima , sa mikroklimama koje su mnogo drugačije nego u Lučanima. Tamo je značajno nepovoljnije nego što je kod nas.“ On je napomenuo da su 2002.godine, Ministarstvo za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku i Uprava za bezbednost i zdravlje na radu, izdali Smernice za bezbedan rad na otvorenom pri visokim temperaturama, što se odnosi na spoljašnju temperaturu veću od 36C. Tvrdio je da su se u Namenskoj pridržavali kako tih Smernica tako i Preporuka Vlade Srbije iz 2007, te da su obezbedili sve uslove za rad prema propisanom. „Rad u pogonu za proizvodnju raketnih eksploziva i baruta, na valjku, ispunjava sve ove uslove. Radnici rade u paru, smenjuju se na svakih sat vremena (ne rade osam sati već duplo kraće), pa se odmaraju, odlaze u prostoriju gde im je sve obezbeđeno za osveženje, i leti i zimi, prema Smernicama“.
Priredila: Nastasja Radović
