Viši sud u Beogradu, Posebno odeljenje za organizovani kriminal
Zamenik tužioca Višeg tužilaštva: Milenko Mandić
Predsednica Sudskog veća: Snežana Jovanović
Oštećeni: Jelena Ćuruvija i Rade Ćuruvija
Branka Prpa
Optuženi: Radomir Marković, bivši načelnik RDB Republike Srbije
Milan Radonjić, bivši načelnik Centra RDB za Beograd
Ratko Romić, bivši glavni obaveštajni inspektor Druge uprave RDB
Miroslav Kurak, bivši pripadnik Rezervnog sastava RDB (sudi mu se u odsustvu)
13-14.jul 2021. godine
Sud je odlučio da 13. jula 2021. godine, javnost u potpunosti bude isključena sa suđenja jer je na redu bilo čitanje poverljivih dokumenata koji su imali oznaku državne ili službene tajne.
Sledećeg dana, 14. jula 2021. godine, predsedavajuća Sudskog veća, sudinica Snežana Jovanović, zaključila je dokazni postupak ( odbijanjem zahteva za novim dokazima koje je podelila u četiri kategorije) i počela sa procedurom iznošenja završnih reči. Prvo je reč imao zamenik tužioca Višeg tužilaštva u Beogradu, Milenko Mandić. On je, iako je ostao pri svojoj završnoj reči iz prvog prvostepenog sudskog postupka (2015-2019), oko dva sata ponovo iznosio sadržaj te završne reči (vreme je inače bilo ograničeno na 90 minuta).
Mandić je ponovio opis okolnosti pod kojima se dogodilo ubistvo Slavka Ćuruvije koje su, kako je rekao, pogodovale odluci da se organizuje i izvrši ovaj zločin. Vreme ratnog stanja zbog bombardovanja NATO, radikalizovalo je odluku u vezi sa sudbinom Ćuruvije čije su aktivnosti, kako je tužilac naglasio, bile praćene još 1994-te a 1995-te je bio prisluškivan, da bi se njegovo nadgledanje pooštrilo 1998. godine, a od aprila 1999-te on je i prisluškivan i kretanje mu je praćeno. Tada je, rekao je Mandić, RDB „prešao preko svojih ovlašćenja“. Samo ubistvo Ćuruvije kao „unutrašnjeg neprijatelja“ okarakterisao je kao profesionalno planirano i organizovano, mučki izvedeno u smišljenoj klopci koju Ćuruvija ni na koji način nije mogao da izbegne.
Mandić je naglasio da je tadašnji režim, novinara Ćuruviju percipirao kao opasnost iako on u vreme ratnog stanja a i inače nije bio nikakva opasnost za državu,već eventualno za režimsku vrhušku, te da je zločin nad njim počinjen iz ličnih i niskih pobuda.
Jednu od teza odbrane optuženih da oni nisu imali nikakav razlog da oraganizuju i sprovedu ubistvo Ćuruvije jer on nije, u momentu ubistva, imao medijski uticaj s obzirom da mu novine više nisu izlazile- tužilac je odbio, tvrdeći da je „medijsko delovanje Ćuruvije bilo političko delovanje“ i navodeći niz situacija u kojima je Slavko Ćuruvija u 1998-oj i 1999-oj bio istaknuti kritičar režima, sa značajnim političkim uticajem.
S tim u vezi, pomenuto je njegovo svedočenje u Kongresu SAD (kada je zatražio da se protiv Miloševića podigne haška optužnica), a otvoreno pismo Slobodanu Miloševiću iz oktobra 1998. godine-„Šta je sledeće Miloševiću?“ koje su potpisali Ćuruvija i Aleksandar Tijanić a objavio „Evropljanin“, Mandić je nazvao nekom vrstom opozicionog programa. U svom otporu režimu koji mu je, drakonskim kaznama, onemogućio štampanje novina, Slavko Ćuruvija je, rekao je tužilac, bio spreman i da osnuje političku partiju, kako su o tome svedočili Branka Prpa i Aleksandar Tijanić, a što se vidi i iz snimljenih razgovora. On je pomenuo i navode Prpe koja je svedočila da se Ćuruvija sastajao sa Vukom Draškovićem koji je predlagao organizovanu pobunu protiv Miloševićevog režima, a i sa generalom Momčilom Perišićem kojeg je podržao u ideji da se organizuje državni udar.
Mandić je navode optuženih da je Ćuruvija bio neka vrsta glasnogovornika i ispostave Zapada, porekao tvrdnjama iz dokaznog postupka u kojima je ubijeni novinar kritikovao politiku zapadnih zemalja, a i odbio da se sastane sa tadašnjim Generalnim sekretarem NATO Havijerom Solanom i američkim generalom Veslijem Klarkom. Pomenuo je i Ćuruvijinu javnu izjavu da ga „samo smrt može sprečiti“ da prestane sa svojom borbom.
Kao posebno značajan momenat u režimskoj hajci na vlasnika Dnevnog telegrafa i Evropljanina, pomenuta je pojava novinskog pamfleta „Ćuruvija dočekao bombe“ u Politici ekspres, što je prethodilo ubistvu.
Što se tiče razloga koji su neki od optuženih naveli za mere koje su preduzimene, kao što je ugrožavanje bezbednosti države, Mandić to poriče: „ Čitav sastav centra RDB za Beograd prati osobu koja, u ratnim uslovima, ne može da ugrozi bezbednost zemlje“. On zaključuje da je jedini cilj praćenja Ćuruivije „utvrđivanje njegovih navika i kretanja u cilju lišavanja života“. Ne postoji ni otvoren predmet o merama prema Ćuruviji -što se podrazumeva, već jedino „ skup fragmenata o praćenju“ (deo informacija o praćenju na dan ubistva nastao je po nalogu Stevana Nikčevića, Radonjićevog zamenika).Nema odluke Vrhovnog suda da se novinar stavi pod mere, onda nema ni odgovarajuće procedure, pa Mandić zaključuje: „ Cilj je bio da što manje ljudi zna da je Slavko Ćuruvija predmet posebne obrade“.
U daljem toku svoje poduže završne reči, tužilac Milenko Mandić se osvrnuo na samu krivicu optuženih i okolnosti u kojima su oni smislili, organizovali i počinili zločin. Mandić je istakao da je Ćuruvija danonoćno prisluškivan i praćen (Deveto odeljenje RDB), a da su se podaci o njegovom životu zatim „slagali i analizirali“. „Zloupotrebljen je veliki bezbednosni sistem“ rekao je tužilac, te da su pripadnici Devetog odeljenja „ najčešće postupali profesionalno i nesvesni razloga“.
On je tvrdio da su optuženi postupali kao organizovana kriminalna grupa-„povezani zajedničkom odlukom o delu, u cilju očuvanja vlasti i moći“.
Tužilac smatra da je ubistvo prvobitno bilo planirano za subotu 10. april, ali da se RDB pratnji „Ćuruvija izgubio“...
U nastavku je ukratko rekonstruisano praćenje Ćuruvije i Branke Prpe na dan ubistva 11.aprila 1999. godine, kao i sam čin ubistva, sa detaljima kao što je duženje belog golfa koji je bio snabdeven radio stanicom i šifrarnikom, izveštavanjem o njihovom kretanju i susretu sa „bezbednosno interesantnom osobom“ (kasnije se ispostavilo da je to bio novinar Dušan Veličković). Ovaj slučajni susret je pripadnicima Devetog odeljenja objašnjen kao glavni razlog praćenja jer je, kako im je rečeno, trebalo da dođe do „primopredaje novca“.
Kada Ćuruvija i Prpa dolaze blizu zgrade u kojoj su živeli naređuje se hitan prestanak njihovog praćenja i ono se prebacuje na Veličkovića.
Mandić je zatim opisao mesto ubistva (uski i zatvoreni prolaz) kao idealnu klopku iz koje žrtva nije mogla pobeći. On je izneo podatak veštaka i forenzičara da je Miroslav Kurak ispalio 14 metaka iz „škorpiona“, a da je na telu Slavka Ćuruvije, prilikom obdukcije, pronađeno 12 prostrelnih rana, dok je Ratko Romić, verovatno drškom pištolja ili sličnim predmetom, udario u glavu Branku Prpu. Tužilac je izneo i svoje razloge zbog kojih Prpino svedočenje o samom ubistvu i i prepoznavanje izvršilaca, smatra nedovoljno pouzdanim (više puta menjala iskaz, u momentu napada su joj spale naočari, bila je u velikom strahu za Ćuruvijin i svoj život, obilno je krvarila). Prpa je, kako je rekao, u jednom od svedočenja prepoznala Luku Pejovića kao ubicu, ali su podaci sa baznih stanica pokazali da on nije bio u tom delu grada za vreme ubistva...Ti podaci takođe, rekao je on, pokazuju intenzivnu komunikaciju između Radonjića, Romića i Kurka na dan ubistva, kao i kratak razgovor Radomira Markovića i Milana Radonjića, dan posle ubistva.
Tužilac se osvrnuo i na iskaze bivšeg komandanta JSO Milorada Ulemeka Legije-datog u istražnom postupku 2014-te i u Specijalnom sudu 2016-te, Dejana Milenkovića Bagzija i Miladina Suvajdžića pred Specijalnim sudom 2017-te, kao i ranije iskaze Miloša Simovića, pripadnika Zemunskog klana. Ulemek je, naime, tvrdio da je Radomir Marković njemu ponudio da „izvrši zadatak“ koji su „izvršili“ Kurak i Romić, što je on, kako je tvrdio, shvatio iz konteksta jednog kasnijeg razgovora sa Markovićem. Ulemek, navodno, nije „zadatak“ mogao da ispuni jer je ubrzo bio angažovan na Kosovu. (Ovaj deo iskaza iz 2014-teo tome da je razumeo da je Marković tražio da ubije Ćuruviju, nije ponovio u Sudu 2016-te.)
Tužilac Mandić je zatim naveo i Legijino mišljenje da smatra da nisu tada postojali bezbednosni, već samo lični razlozi za Ćuruvijino ubistvo. Ulemek Legija je, kako je naveo Mandić, tvrdio i da je Radomir Marković iz zatvora tražio da se likvidira Miroslav Kurak jer „mnogo priča“ i da je taj zadatak bio poveren Dušanu Spasojeviću Šiptaru, ali je Kurak uspeo da pobegne.
Na kraju svoje završne reči, tužilac je zatražio maksimalne zatvorske kazne za svu četvoricu optuženih (član 114, stav jedan, tačka pet Krivičnog zakonika-„teško ubistvo sa umišljajem“) u trajanju od po 40 godina.
Predsedavajuća sudskog veća, Snežana Jovanović, zakazala je nova ročišta za 13-ti i 17-ti septembar u 14.30 sati, kada bi završne reči trebalo da iznese odbrana optuženih.
Nastasja Radović
