Izveštaj sa akcije solidarnosti sa Ljiljanom Nedžibe Mitrović
Dana 6.decembra 2007, prisustvovala sam rušenju kuće u ulici Gavrila Principa 57, koja je u vlasništvu Ljiljane Nedžibe Mitrović od njenog rođenja 1959. godine. Ona je isterana na ulicu sa dvoje dece bez obezbeđenog smeštaja. Ovaj čin je sprovodila Skupština opštine Savski venac – uz pomoć nadležnih službi grada Beograda i asistenciju Sekretarijata unutrašnjih poslova iste opštine.
Kada sam došla ispred stana, naišle smo ja i predstavnice Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, na dva uniformisana lica javnog reda, jedan predstavnik opštine Savski venac, predstavnik investitora i četiri radnika. Prišla sam da popričam sa vlasnicom stana i njenom advokatkinjom. Obratila sam se predstavniku opštine pitanjem: “zašto izbacuju ženu na ulicu bez predhodno obezbeđenog smeštaja i naloga za rušenje od strane opštinske vlasti?”. Prišao mi je jedan od uniformisanih lica i pitao u kom sam ja svojstvu ovde i koga predstavljam. Uzeo je moje podatke pogledao me je i rekao: “Ti si iz Jug Bogdanove 18, “Žene u crnom”, tebe znam, dolazio sam više puta u vaše prostorije”.
Pošto se predstavniku investitora žurilo sa rušenjem, rečeno nam je da se sklonimo jer će nas u suprotnom sve odvesti u stanicu policije. Investitor je ostale stanare obeštetio a Ljiljanu Nedžibe Mitrović nije, nego je po osnovu nelegalne gradnje, izbacuje na ulicu uz saglasnost opštinskih vlasti a uz pomoć radnika Sekretarijata iste opštine. Kuću je 1956. godine sagradio njen otac, a ona tu živi od rodjenja 1959. godine.
Predmet je u imovinsko pravnom sporu pred II opstinskim sudom u Beogradu i postoji zabrana rušenja do okončanja spora. Organi Skupštine opštine Savski venac su se opredelili za zloupotrbu prava koje ima vlasnica stana do donošenja presude. Advokatkinja Ljiljane Nedžibe Mitrović mi je ispričala da je investitor u ranijim pregovorima nudio nadoknadu, ali jednog dana kada je saznao da joj je otac Albanac, rekao je: “Ti si Albanka i onako treba da ideš odakle si došla”.
Došlo je još uniformisanih lica koji su izdali naredbu da se počne sa rušenjem. Ljiljana Nedžibe Mitrović, njen sin i jedan rođak zaključali su se u stanu. Jednog momenta smo čuli glas Ljiljane Nedžibe Mitrović: “ići ćemo u vazduh, jer ja nemam gde”. Sa metalnom šipkom su razvalili vrata i Ljiljanu Nedžibe Mitrović odvezli policijskim autom u stanicu, a nas isterali na ulicu pod pretnjom da će i nas odvesti u policiju zbog ometanja izvršenja.
Danas je srušena kuća Ljiljane Nedžibe Mitrović i njene porodice, po osnovu bespravne gradnje. Kuća je podignuta 30 godina pre stupanja na snagu o planiranju i izgradnji. Ona i njena porodica su na ulici dok će na toj lokaciji započeti gradnju poslovnog stambenog prostora od 4200 m². To je samo jos jedan “kapitalni projekat” koji je lokalnoj samoupravi i državi važniji od elementarnih ljudskih prava, pre svega prava na život.
Ovo je još jedan slučaj represije nad građanima i građankama albanske nacionalnosti, ovoga puta od strane opštine Savski venac i grada Beograda, koji su se postavili iznad sudskih organa i države Srbije.
Ljiljana Radović
Beograd, 6. decembar 2007.
