30 godina Žena u crnom
Lično/političko/internacionalističko... kratka istorija ŽUC-a kroz scensku akciju u izvođenju aktivistkinja i aktivista ŽUC-a, uz podršku umetničko-aktivističkih kolektiva Škart i Hleb utopija (sastanak Mreže, septembar 2021.):
- Lična istorija - neki prizori/epizode iz svakodnevnice, iz politika odnosa aktivistkinja i aktivista ŽUC-a - Političke činjenice – neke činjenice iz aktivističko-političkog angažmana ŽUC-a, političke vrednosti i principi feminističko-antimilitarističke politike ŽUC-a...
- 1991.
Politička činjenica: Počev od proleća 1991. učestvovala sam u nekoliko međunarodnih mirovnih karavana. I prije sam čula za Žene u crnom, ali septembra 1991. prvi put sam ih vidjela, došle Žene u crnom iz Italije sa Međunarodnim mirovnim karavanom. U Sarajevu, 27. septembra 1991. imale smo stajanje - prva akcija Žena u crnom se na Balkanu To je za mene bilo izuzetno snažno osećanje... Kad sam se vratila u Beograd, išla sam danonoćno da ubeđujem žene. I tako je 9. oktobra 1991. bilo prvo stajanje Žena u crnom, ispred SKC’ (Staša).
Lična istorija: Posle stajanja smo išle u Polet, dalmatinski podrum na Slaviji, jer je to bilo mesto gde smo mogle da se sastajemo. Naručivale smo girice, Staša i Lepa su stalno nešto pisale: letke, saopštenja. Čak i to naše prisustvo u kafani bilo je razbijanje predrasuda, jer žene nisu rado viđene u kafani, i stoga se Lepa stalno svađala sa konobarom...(Gordana).
Lična istorija: Još od 1936. godine ja sam antifašistkinja i aktivistkinja za ženska ljudska prava, borim se za mir, toleranciju, zajednički život, ravnopravnost. Preživjela sam rasturanje moje zemlje, bivše Jugoslavije i da bih to preživjela izabrala sam da budem Žena u crnom da bih spasila vrijednosti koje predstavljaju moj život (Neda).
- 1992.
Politička činjenica: Na Ribarskom ostrvu u Novom Sadu, organizovale smo prvi skup ženske solidarnosti protiv rata; bio je to početak stvaranja Međunarodne mreže Žena u crnom.
Lična istorija: “Prvi veći događaj koga se sjećam sa ŽuC bio je međunarodni skup na Ribarskom ostrvu. Pravila sam sendviče za sve žene, mislila sam da ćemo ogladnjeti a 1993. jer u prodavnicama ništa nije moglo da se nađe. Skup mi je bio otkrovenje. Shvatila sam da nisam sama u tim teškim godinama” (Senka).
Dejan Nebrigić je ušetao u Žene u crnom i rekao: „Ja sam ta! Stao sam pred vojno-lekarsku komisiju i rekao: „Ja sam peder, ni u vaše ni u nikakve ratove neću da idem i šta ćete mi sada!“ U Dejanovu vojnu knjižicu su upisali 'trajno nesposoban' uz dijagnozu 'poremećaj libida'. Tih godina Dejan je pisao svoj roman i lektorisao tekstove za knjigu Žene za mir. Ali svakog dana je imao svoje ljubavne jade. Plakao je zbog neuzvraćene ljubavi. I zbog rata...
- 1993.
Politička činjenica: 8. marta ŽUC je organizovao protest protiv rata, ubijanja ljudi, razaranja gradova, etničkog čičćenja...Otada, svakog 8. marta do 2020. organizovale smo ženske ulične marševe u Beogradu i drugde...Iznajmile smo svoj prvi stan u ulici Kraljevića Marka; objavile smo svoj prvi zbornik Žene za mir. Sa izbeglicama smo radile po izbegličkim kampovima, a sada smo sa ratnim izbeglicama sa Bliskog istoka...
Lična istorija: Kao izbeglice, mi smo u ŽUC-u dobile siguran prostor da možemo raditi, plakati, da možemo svoje misli okupirati konkretnim akcijama, konkretnim radom sa izbeglicama. Odlazile smo u izbegličke kampove: Mikulju, Kovilovo, Mala Krsna, bolnicu Olgu Dedijer... Pričali su o svojim životima koje su ostavili negdje u Hrvatskoj i Bosni. Iz tih priča skupljanih godinama napravile smo knjigu Sjećam se. 1994. su nam, zbog antiratnog stava ŽUC-a, zabranili rad sa izbeglicama...Uprkos tome, nastavile smo da idemo u kampove...(Rada iz Mostara, Jadranka iz Sarajeva).
- 1994.
Politička činjenica: Žene u crnom iz Izraela su Ženama u crnom iz Beograda, Centru za žene žrtve rata iz Zagreba i Mediki iz Zenice dodelile Mirovnu nagradu za otpor ratu; izdale časopis Žene protiv rata na 4 jezika...
Lična istorija: Viđala sam ih na Trgu Republike, gledala ih onako iz prikrajka...Kada sam ja vidjela sve te transparente o ratu u Bosni, u vezi sa Sarajevom, Mostarom, ja sam se odmah priključila ženama i nosila transparent 'Mostarke, niste same'. Žene u crnom su mi dale vazduha za disanje“. (Fika).
„Jednom nas je, tokom rata, bilo samo tri na trgu. Zbog jake zime? Zbog rata? U svakom slučaju, pojavilo se samo nas tri. Bilo je to 1993. ili 1994. Ne možete da zamislite atmosferu i reakcije. Tri žene stoje u centru grada i protestuju protiv rata. Nezamislivo. Prolaznici su nas psovali, pljuvali. Ali ja sam se osećala ponosno, nimalo uplašeno. Bila sam tako skrhana da me nije bilo briga. Naša okupljanja svake srede su bila poput daška svežeg vazduha koji mi je spasavao život, iznova i iznova (Saša).
- 1995.
Politička činjenica: Prvi put smo na našem protestu na Trgu Republike iznele transparent „Albanke su naše sestre“ i doživele žestok napad; objavile smo prvi broj časopisa Prigovor; održale smo svoje prvo stajanje povodom genocida u Srebrenici, održale četvrti susret Međunarodne mreže Žena u crnom.
Lična istorija: Aprila 1995. po prvi put od početka rata u Bosni otišle u Sarajevo. Bilo nas je trideset i osam, u organizaciji Srpskog građanskog vijeća iz Sarajeva i beogradske grupe Živeti u Sarajevu. Trebalo je da promenimo pet autobusa, da pređemo četiri granice i četrdeset sati vožnje da bismo stigle. Prošle smo kroz tunel ispod aerodroma, tunel za pacove i ljude. Prolazile ulicama sa neprekidnom svešću da nas ubice sa brda posmatraju. U to vreme ubice su i dalje pucale (Lepa i Jadranka).
U selu Trešnjevcu, na severu Bačke, početkom avgusta 1995., Četvrti susret Međunarodne mreže Žena u crnom. Jedan tuš a nas 150! Ni najmanji incident. Poštovale smo jedna drugu, valjda je to objašnjenje. Ogromni šator, na tvrdoj bačkoj zemlji, tri reda spavajućih žena, otprilike nas 50 (Štefi).
Odmah posle Trešnjevca, avgusta 1995. jedanaest dana smo stajale na granici sa Hrvatskom gde smo sačekivale izbeglice koje su bežale od ’Oluje’ (Violeta, Senka, Jadranka, Staša...).
Oktobra 1995. godine 72 sata nam je trebalo da stignemo od Beograda do Tuzle. U Tuzli smo se prvi put srele sa ženama Srebrenice (Staša, Violeta, Rada, Jadranka).
- 1996.
Politička činjenica: Povodom godišnjice Žena u crnom, na Trgu Republike u Beogradu organizovale smo sa Dah teatrom mirovnu akcuju Kasandra sa nama, omaž ženskom otporu ratu u svim mestima u svetu i u svim epohama. Na skupu ženske solidarnosti protiv rata na Ribarskom ostrvu u Novom Sadu organizovale smo lezbejsko venčanje naših drugarica Igbale i Rejčel.
Lična istorija: Muškarci u ŽUC-u odani ženskom mirovnom aktivizmu, neki vični štrikanju i pletenju, a takoreći svi kuvanju. Ali, jednog dana zalutao pjesnik zgubidan Prokopije, ništa teže od kašike da podigne! I žene hoće da ga izbace! A Nedi i Staši žao, pa ajde da ga obučimo. I nas dvije cijelu noć pred Novu 1996. godinu napravile 106 sarmi i sutradan obznanile da smo svo troje to uradili! Eto, ni feministkinje nisu uvijek odviknute od patrijarhata, to priznajemo! (Neda i Staša).
- 1997.
Politička činjenica: Učestvovale smo u masovnim građanskim protestima, koje je organizovala opozicija, a protiv krađe na izborima režima Slobodana Miloševića; svakodnevno i aktivno učestvovale, deljenje letaka o nenasilnim metodama otpora...
Lična istorija: Neda Božinović nije više mogla da ide na stajanja i proteste sa nama; umesto toga, ona bi nam spremala hranu, i govorila: „Da bi žene mogle da misle, moraju da jedu.“ Zajedno smo jele i tada i jedemo i sada u našim prostorijama, komuni. I kada se vratimo sa protesta i inače. I tako sve do danas...
- 1998.
Politička činjenica: Povodom godišnjice Žena u crnom, na Trgu Republike u Beogradu organizovale smo mirovnu akciju Priznajem, kao „svečani čin“ priznanja naše antiratne i „antipatriotske“ aktivnosti.
Lična i politička istorija: Priznajem svoju dugogodišnju antiratnu aktivnost:
- da se nisam složila sa višestrukim mlaćenjem ljudi drugih naroda i nacionalnosti, političkih uverenja, veroispovesti, rasa, seksualne orijentacije,
- da sam izostala sa svečanog čina bacanja cveća na tenkove za Vukovar, 1991. i Prištinu 1998.,
- da sam se suprotstavila politici represije, aparthejda i rata niskog intenziteta protiv albanskog stanovništva na Kosovu,
- da sam hranila žene i decu u izbegličkim kampovima, školama, crkvama, džamijama...
- da sam slala pakete za žene i muškarce u podrumima u okupiranom Sarajevu 1993, 1994, 1995.,
- da sam sve vreme rata prelazila zidove balkanskih etno – država jer je solidarnost politika koja me interesuje,
- da sam demokratiju shvatila i kao podršku antiratnim aktivistkinjama – prijateljicama – sestrama Albankama, Muslimankama, Hrvaticama, Romkinjama, apatridkinjama,
- da sam permanentno dovodila u pitanje prvo krvoloke iz države u kojoj živim, a onda one druge; jer to smatram odgovornim političkim ponašanjem jedne građanke,
- da sam kroz sva godišnja doba zahtevala da se prestane sa klanjem, rušenjem, etničkim čišćenjem, raseljavanjem, silovanjem,
- da sam brinula za druge, dok su patrioti brinuli za sebe...
- 1999.
Politička činjenica: Prva tri meseca neprekidno smo protestvovale Za mir na Kosovu - Bolje pakt, nego rat. Oktobra u Ulcinju/Crna Gora organizovale osmi skup Međunarodne Mreže ŽUC-a, uz učešće preko 150 žena iz svih zemalja bivše Jugoslavije, iz cele Evrope, Bliskog istoka...
Lična istorija: „ŽUC su mi 1990-tih spasile život“ (Ildiko).
- 2000.
Politička činjenica: Pad režima Slobodana Miloševića protiv koga smo stajale u crnini i ćutanju svake srede na Trgu Republike u Beogradu tokom proteklih godina.
Lična istorija Juna 2000. godine državna bezbednost je upala u naše prostorije. Danima su iznosili naša dokumenta. Sve su odneli, izuzev fascikle na kojoj je pisalo Prigovor, mislili da se radi o 'predstavkama i žalbama'. A nisu znali da se radi o antimilitarizmu! Do današnjeg dana desetine kilograma oduzetog materijala nije nam vraćeno.
Kada je 1999. većina aktivista ŽuC morala da ode u ilegalu, trebalo je da neko vodi arhiv pokreta. Počela sam da se aktivnije uključujem odmah nakon bombardovanja, kada je Staša (Zajović) otišla u Crnu Goru, i neko je morao da vodi i čuva arhive, kompjutere i sve papire organizacije. Naša prijateljica Dunja je takođe otišla u egzil da bi izbegla hapšenje. Pošto ja nisam bila meta, ja sam to radila. Uz Zinaidinu pomoć, držala sam arhiv organizacije u mojoj garaži (Ljilja).
- 2001.
Politička činjenica: Tokom čitave godine, putovale smo po Srbiji, organizovale razne obrazovne aktivnosti, širile Mrežu Žena u crnom Srbije i otada Mreža ima dva velika skupa godišnje. Više meseci organizovale smo akciju prikupljanja potpisa za priznavanje prava na prigovor savesti. Dobile smo Prvu milenijumsku nagradu za mir UN.
Lična istorija: Bilo je potrebno 30.000 potpisa da bi predlog za izmenu zakona ušao u skupštinsku proceduru. Neumorno smo skupljale potpise. Najagilnije su bile: Borkica, Jovana, Violeta, Nora, a Ljilja je nosila formulare u svojoj torbi, zaustavljala ljude po autobusima, objašnjavala o čemu se radi i skupljala potpise. Noću smo lepile plakate po beogradskim ulicama i to je bilo najopuštenije aktivističko iskustvo. To je bio period kada nas niko nije napadao, Prigovor savesti je zakonom priznat 2003.
- 2002.
Politička činjenica: Žene Srebrenice su aprila meseca prvi put javno svedočile o genocidu u Srebrenicu u Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, u organizaciji Žena u crnom. 11. jula 2002. godine policija Republike Srpske sprečila je prvi organizovani odlazak više od 50 aktivistkinja Mreže Žena u crnom na dženazu/komemoraciju u Srebrenicu.
Lična istorija: Naše drugarice, Nura i Refija, iz sela Bajramovići kod Srebrenice, koje su ostale bez ikoga svoga, u ružičasto su obojile svoje kuće. Svi su im članovi porodice ubijeni. Svaka od njih živi u svojoj kući, ali su ih obe obojile kao da je jedna. U ružičasto. Jednog dana jedna ide da jede u kuću one druge. Sledećeg dana, ova druga ide kod one prve. Isto tako, spavaju jedna kod druge, svake noći, naizmenično. Zajedno i doručkuju. Oduzeli su im porodice, ali su se one posestrimile. I kuće su im postale posestrime...(Karlos iz Baskije).
- 2003.
Politička činjenica: Povodom ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića marta i aprila organizovale smo akciju 'Dosta zločina', 'Zahtevamo odgovornost' i 'Vukovar, Sarajevo, Srebrenica, Kosovo, Nemanjina 11'; akcija se odvijala u pedesetak gradova u Srbiji, distribuirano je zalepljeno preko 700 000 nalepnica sa navedenih sloganima; u kampanji je učestvovalo preko 100 nevladinih organizacija…
Lična istorija: U Novom Pazaru, na Putujućim ženskim mirovnim radionicama pojavila se naša aktivistkinja Persa Vučić iz Svrljiga, koja je na tim radionicama već učestvovala u Kragujevcu mesec dana ranije. Hotel u kojem smo bile smeštene je bio ograničenog kapaciteta. Pitala sam je zašto je došla. Rekla je da ju je Staša pozvala. Rekla sam joj da nemam gde da je smestim. Persa je rekla: „A to ćemo lako, ja ću spavati u tvojoj sobi, a ti spavaj u kolima“ (Violeta).
- 2004.
Politička činjenica: Zajedno sa ženskim grupama iz Zagreba i Sarajeva pokrenule smo mirovnu inicijativu Ne u naše ime – ne sa našim novcem sa zahtevom da svi osumnjičeni za ratne zločine budu predati Haškom tribunalu.
Lična istorija: Tog proleća skupljale smo potpise protiv Zakona o pomoći haškim optuženicima i njihovim porodicama. Za sedam dana je bilo potrebno skupiti 30.000 potpisa. Razjurile smo se i organizovale akciju po celoj Srbiji. Glavno mesto u Beogradu je bio sat na Trgu Republike. Tamo smo dreždale: Slavica, Staša, Marija, Jasna, Tanja... A od svih nas, najviše Ljilja koja je od ujutru do uveče dreždala pored sata, skupljajući potpise, ne zatvarajući usta, ubeđujući ljude da potpišu. Kada god smo se trebale naći sa nekim na tom mestu, govorile smo kod 'Ljiljinog sata'.
- 2005.
Politička činjenica: Cele godine organizovale smo mirovnu akciju Izručite ih!, kojom smo zahtevale da se svi optuženi za ratne zločine izruče Haškom tribunalu. Dobile smo nagradu za ljudska prava ’Konstantin Obradović’ koju dodeljuje Beogradski centar za ljudska prava.
Lična istorija: 10. jula je na Trgu Republike u Beogradu, grupa neonacista bacila je suzavac na učesnice i učesnike protesta povodom desete godišnjice genocida u Srebrenici. Žestoko nas suzavac ujedao za oči, samo smo se malko sklonile, vratile se na Trg da stojimo, uznemiravamo, opominjemo...Tog jula smo i u Zrenjaninu imale protest za Srebrenicu.
- 2006.
Politička činjenica: Antimilitarističkom akcijom „U spomen dezerteru“ obeležile smo 15 godina rada Žena u crnom. Pokrenule smo kampanju 'Hoćemo demokratiju a ne teokratiju' - protiv Zakona o crkvi i verskim zajednicama usvojenog krajem marta 2006.
Lična istorija: Od kada sam jedne srede otišla ispred SKC, do danas, 9. oktobra 2006. samo dva nisam bila na stajanju – jednom kad sam bila na odmoru, a drugi put kad sam bila bolesna...(Borkica).
- 2007.
Politička činjenica: U Strugi u Makedoniji u avgustu mesecu organizovale smo prvi skup Ženske mirovne koalicije, koju čine Ženska mreža Kosova i Žene u crnom Beograd.
Lična istorija: Tog leta, u prostorijama Žena u crnom, svoju rizičnu trudnoću održavala je naša draga drugarica Mihane iz Prištine. Nas nekoliko je imalo zadatak da je pazi. To nije bilo lak zadatak. Mihane je svaki put dok smo ujutru spavale iskoristila priliku i izlazila iz stana i smucala se po gradu.
- 2008.
Politička činjenica: Policijska uprava u Beogradu je donela rešenje kojim se zabranjuje obeležavanje 8. marta u Beogradu. 8. mart je još jedino bio zabranjen u Kabulu, Avganistan. Sledeće nedelje desetine organizacija je prijavilo osmomartovski marš, koji smo i održale sa nedelju dana zakašnjenja. Objavile smo 'Žensku stranu rata'. Dobile smo nagradu Koalicije za borbu protiv diskriminacije.
Lična istorija: U gradu u kome sam tada živela jednog jutra su osvanuli bilbordi sa likom Vojislava Šešelja na kome je pisalo „Šešelj srpski junak“. Odlučila sam da svratim u prvu prodavnicu i kupim par komada jaja. Zatim sam jaja napunila crvenom farbom. Njime sam gađala bilbord. Kada me privela policija, rekla sam da je sa mnom tu bio i radikalski funkcioner Mihajlo Bekčić i da on sve može da potvrdi. Pomislili su da je on koordinirao celom akcijom, jer su svi ljudi rekli da je on stalno bio na telefonu (Marija P.).
- 2009.
Politička činjenica: Počele smo sa našom osamnaestomesečnom kampanjom stajanja ispred Predsedništva Srbije sa zahtevom da Skupština Srbije donese rezoluciju po uzoru na Evropski parlament, kojom bi se 11. juli proglasio Danom sećanja na genocid u Srebrenici. Otada pa sve do sada isto zahtevamo.
9. novembra organizovale masovni antifašistički ulični marš, na platou kod Filozofskog puštale ’Aj Karmela’ i otada je to još jedna naša himna.
Lična istorija: Tokom višegodišnjeg praćenja suđenja, kako “Škorpionima” tako i za zločine u Zvorniku pred Specijalnim sudom u Beogradu, stalno smo bile zajedno sa porodicama žrtava i preživelima. Sa Reihom, Šahom, Suvadom, Šuhrom, Rahimom, Kadefom, Ešefom, Nazom, Rufejdom, Hajrom... postale smo prave kone, idemo jedne kod drugih, jedemo maslenicu i zeljanicu i bureke i baklave i uvek smo željne jedna druge...
- 2010.
Politička činjenica: Skupštini Srbije, zajedno sa srodnim organizacijama, podnele smo Deklaraciju o Srebrenici, a povodom desetogodišnjice od genocida. Krajem decembra započele proces organizovanja Ženskog suda – feministički pristup pravdi. Iste godine, sa Art klinikom i Škartom izvele pred Skupštinom antimilitarističku akciju ’Vraćamo vam tenk’ a masovno učestvovale i na Prajdu (10.10.2010.) kad su fašisti ceo grad razlupali...
Lična istorija: Od te godine, kada god bi organizovale bilo kakvu uličnu akciju, inspektori iz javne bezbednosti bi nas zvali na telefon, sa mnogobrojnim pitanjima. Maja 2010. Inspektor MUP-a iz '29 novembra' zove. Pita: Nosite li one zastave? Aktivistkinja kaže: Koje zastave? A on: One koje narod zove pederske! Ona kaže: Mislite mirovne i gej zastave? On odgovara: Ma nama je važan broj zastava zbog broja policajaca. Što više tih zastave, to više policije. Na jednu zastavu dužimo jednog policajca!
19. aprila napustila nas je naša BKV (Biljana Kovačević Vučo); sa Biljanom smo prošpartale Srbijom uzduž i poprijeko; Biljana je vidjela, predviđala, govorila, prozivala i zbog toga dobijala prijetnje i pozive na linč, progon… (Staša).
- 2011.
Politička činjenica: Na Trgu Republike u Beogradu organizovale smo mirovnu akciju Uvek neposlušne povodom dvadeset godina Žena u crnom, bile su žene, iz celog sveta...
21. oktobra napustila nas je Nevena Kostić Nena – hrabra aktivistkinja, neobična Leskovčanka, odgovorna građanka...
Lična istorija: Moj način života se ne uklapa u priču obične Leskovčanke, domaćice i majke koja svu svoju energiju ulaže da bi se dokazala, a politika ih ne zanima...Ponekad sam osećala krivicu što ne mogu da se uklopim u isprazne priče o uspešno pripremljenom ručku i novitetima po trgovinama, što svom detetu nisam umesila kiflice, što nisam tu da podgrejem supu... (Nena).
- 2012.
Politička činjenica: U maju mesecu na Trgu Republike u Beogradu organizovale smo mirovnu akciju Pamtimo žene ubijene u ratu u Bosni i Hercegovini.
Lična istorija: Moja djeca, Edvin i Edna, ubijena su u logoru Omarska...Danas se borim za mir i pravdu.. Ne mrzim nikog, dokle god živim, boriću se protiv mržnje. Mene ne interesuje nacija nego karakter ljudi. Sretna sam sa ŽUC-om, one su mi kao sestre...(Majka Mejra iz Bihaća/BiH).
- 2013.
Politička činjenica: Žene u crnom su počele zajedničko obeležavanje Dana ponosa LGBT osoba pod imenom Zona slobodna od mržnje. Dobile smo Međunarodnu nagradu za borbu protiv poricanja genocida, koje dodeljuje udruženje Izvor iz Prijedora.
Lična istorija: Tog leta nam je došla naša drugarica iz ŽUC gerile, Marijana iz Švedske. Spontano smo se okupile: Marija, Boban i Miloš. Malo smo više popili i slušali smo muziku. U jednom trenutku Miloš je rekao: „Bobane, pusti neku ženu!“ I svi muškarci u ŽUC-u, na pitanje ko ste, ko' iz topa: „Žene u crnom!“
- 2014.
Politička činjenica: Organizovale smo skup pod imenom Pamtimo/Kujtojme, marta meseca na Trgu Republike, koji je bio posvećen albanskim civilima ubijenih u ratu na Kosovu. Nakon toga usledile su mnogobrojne pretnje, napadi, pozivi na linč aktivistkinja Žena u crnom. U Kruševcu, zajedno sa drugaricama iz Peščanika, započele mirovnu akciju ’Pamtimo hrabri otpor žena Rasinskog okruga’ – omaž ženskom otporu protiv prisilne mobilizacije muškaraca na Kosovo i svakog maja istim povodom smo na ulicama Kruševca.
Dobile smo mirovnu nagradu Krunoslav Sukić, koju dodeljuje Centar za mir, nenasilje i ljudska prava iz Osijeka.
Lična istorija: Veselje traje do u kasno, u junu se slave rođendani veteranki Žena u crnom – Borkica puni 86 a Fika 85 godina, a još uvek su aktivne i na ulici i na žurkama.
- 2015.
Politička činjenica: Od 7. do 10. maja u Bosanskom kulturnom centru u Sarajevu organizovale smo prvi Ženski sud na teritoriji Evrope, kome je prisustvovalo 500 osoba. Dobile smo nagradu Dani Sarajeva, koju dodeljuje Inicijativa mladih za ljudska prava u Beogradu.
Lična istorija: Naši balkanski, a i drugi narodi kažu da su feministkinje muškarače, lezbejke, lenje i nastrane..Vidi čuda: za samo nedelju dana, jeseni 2015. isplele i istkale, od Novog Bečeja, Kraljeva, Kruševca, Priboja... pa sve do Pljevalja, 500 komada vunenih predmeta za izbeglički narod po beogradskim parkovima...
- 2016.
Politička činjenica: Danas slavimo 25 godina postojanja i angažmana, koji je radikalno antipatrijarhalan, feministički, antinacionalistički, antimilitaristički, internacionalistički, antifundamentalistički, alterglobalistički, antihomofobičan.
Započele obrazovni program 'Ženski mirovni aktivizam' sa Animom iz Đulića i do sada organizovale 20 ciklusa radionica sa ženama iz desetak sela na području Zvornika...
Lična istorija: Ovakve radionice su mi najviše pomogle u poštovanju svojih potreba, porodicu sam vaspitala da poštuje moje vrijeme, da mi ne upadaju u kuću kad god im padne na pamet, ni ja njima ne upadam. Moraju da znaju za moje obaveze. Kažem im da idem na seminar, na radionice, na druženja, u početku su se bunili a sad se navikli… Najvažnije nam je da nastavimo da učimo zajedno. (Suvada); ’Bila sam sama, sad sam u dobrom društvu, da nisam u Animi, nikad ne bih otišla u Beograd’ (Enesa).
Stefan došao na studije u Beograd, uselio se u ŽUC malu sobicu, rado i često nam kuvao pasulj, ali suđe nerado i retko prao, feminističko odučavanje od patrijarhata i dalje traje...
- 2017.
Politička činjenica: “Pamtimo žene silovane u ratu u Bosni i Hercegovini” – povodom 19. juna- Međunarodnog dana borbe protiv seksualnog nasilja u ratu Žene u crnom, Mreža nasilja nad ženama organizovale su akciju na Trgu Republike. Objavile knjigu o Ženskom sudu u Sarajevu na BHS jezicima i na engleskom.
Lična istorija: Nabavili smo makaze, jedno veliko ogledalo, mala ogledalca sa mirovnim simbolima i naš brica-aktivista Fahro je zauzeo položaj na zidiću kod hangara iza Autobuske. Odmah su se ‘prijavili’ za ‘šišanje’, a prvi među njima Azel, frizer iz Kabula. Da ‘testira’ kolegu, i bio je zadovoljan bricom Fahrom. I drugi su došli na red. Zaključili smo da moramo nabaviti bolje makaze, za tako lepe i jake kose...
- 2018.
Politička činjenica: Povodom 19. juna – Međunarodnog dana borbe protiv seksualnog nasilja u ratu, Žene u crnom iz Beograda i Udruženja žrtve rata Foča 92-95 iz Sarajeva su organizovale obeležavanje ovog dana u Foči – mestu gde je ratni zločin silovanja bio najrasprostranjeniji tokom rata u BiH. Ovom akcijom je, po prvi put, organizovano javno obeležavanje i podsećanje na zločine počinjene u gradu Foča - posle 26 godina od zločina, posle 26 godina tišine koja, na žalost, i dalje okružuje zločine...
Lična istorija: Vi niste ni svjesne šta nama znači kada se vi pojavite sa nama na mjestima zločina. Vi nam vraćate i snagu i dostojanstvo. Sve vas grlim i volim. Mi u svojim tijelima nosimo rane, ali osjećamo se ponosno i gordo. Mi smo sve heroine, jedna od druge možemo toliko toga da izvučemo, da nas nosi, daje snagu našim krilima. Ja ne odlazim samo osnažena, nego i hrabra (Halida, Foča/Sarajevo).
- 2019.
Politička činjenica: „Batajnica 744 – zakopana istina“ - javna akciju povodom 20. godina od zločina nad albanskim civilima na Kosovu, u organizaciji Fonda za humanitarno pravo, Inicijative mladih za ljudska prava i Žena u crnom.
"Moja telo = moja autonomija“ – izvele smo 28. maja antiklerikalnu feminističku akciju ispred Patrijaršije Srpske pravoslavne crkve
Lično i političko: Pred vladom SPC-a držale parole ’Sve smo abortirale! Ja ću abortirati – nikog neću pitati! Vratiće se veštice – neće ići pešice! Metle će se dići – nećete nam prići! Žene misle: zbogom crkvi! Ni državu, ni Boga, blizu jajnika moga! Bez Boga – bez gospodara! Crkva slavi ratne zločince – dosta! Nećemo da rađamo za državu, crkvu, naciju i armiju! a Goran se obukao kao pop i to vladika, a posle smo ljubičastu kecelju okačile ispred Patrijaršije SPC koja zajedno sa državom kidiše na žene. Svi rodoljupci i rodoljupke su se uzbunuli a profašistička organizacija “Srpski sabor Zavetnici” je podnela krivičnu prijavu (1. jun 2019.) protiv Žena u crnom zbog “ismevanja i nipodaštavanja uloge i značaja Srpske pravoslavne crkve u srpskom društvu”. Još nam za ovo nije suđeno, a ne znamo kad će...
30. juna napustila nas je Borka Pavićević - dramaturškinja, osnivačica Centra za kulturnu dekontaminaciju – naše utočište; Borka brižna i dobra drugarica. Pamtimo njene reči: „Zašto muški nikad nisu u optužbama za ‘izdajstvo’, već su žene, te žene, veštice, kurve, otkud toliko kurava u ovom gradu i ovoj zemlji?, te ženetine…bitno je da ne nosite crninu, ni crn konac u iglu da ne udevate, crnina može da podseti ili na Žene u crnom…“
- 2020.
Politička činjenica: Od početka pandemije kovid-19 uspostavile smo razne vidove uzajamne podrške i solidarnosti u Mreži ŽUC-a; čim je ukinuto vanredno stanje (5.maj) tokom 2020. posetile smo 14 gradova u Srbiji, u Đulićima imale 3 susreta; prisustvovale dženazama i komemoracijama u BiH i Srbiji; objavile pet publikacija a posebno se ponosimo prevodom knjige „Borbena žalost – Političko disidentstvo i Žene u crnom“, grčke filozofkinje Atene Atanasiju – filozofsko-aktivističkim spomenikom/omažom ŽUC-u...
Lična istorija: Nas ŽUC babe 65+ u kućnom pritvoru Viki pazila i mazila, donosila nam i iće i piće; lupale u šerpe, posle išle na demonstracije protiv AV pa na naše ulične akcije; Srede u ŽUC-u još redovnije i masovnije održavale; vakcinu čekale i dočekale ko ozeblo sunce...
- 2021.
Politička činjenica: Navršava se trideset godina ŽUC-a, 30 godina antiratnog otpora u Srbiji i tim povodom cele jeseni obeležavamo važne činove i datume iz istorije antiratnog otpora u Srbiji. Prva aktivnost je održana 13. septembra u Adi, Vojvodina, na godišnjicu smrti Vere Vebel Tatić.
Predstavljanjem publikacije “Pamtimo antiratni otpor - Vera Vebel Tatić i Centar za antiratnu akciju Ada“ istrgle smo iz zaborava hrabri otpor antiratnih aktivistkinja i aktivista u Adi i Potisju, njihovo herojsko nenasilno delovanje koje je podrazumevalo ogromni rizik u najtežim vremenima...
Lična istorija:
Lična istorija: Sećamo se: „Anđelija, aktivistkinja ŽUC-a iz Novog Sada je nedavno rekla: „Po preporuci sam imala uvek uz sebe, a mislim i drugi, 200 DEM u pasošu i broj Vere Vebel. U slučaju da mi neko javi, idem u Adu, javim se Veri i ona zna šta dalje”. U Adu kod Vere smo išli Devedesetih, a sa nama i Milka Zuličić, majka Zvjezdana otetog u vozu 671 na pruzi Beograd-Bar 27. februara 1993. Jednog dana ljute zime 1993. došla Vera u ŽUC, donela nam čvarke, masne i debele kao prst i rekla: ‘Da se jede, to je sad najbolji poklon’. Onda nam je, te iste zime, došao Laci Bala iz Trešnjevca, centra antiratne pobune ‘Zicer Republike’ u ŽUC sa Bogdanom dezerterom iz severnobačkog sela Velebit doneo veliku vreću brašna, rečima ‘drugo nisam imao i ovo će poslužiti’. Milka se razveselila: ‘Sad imamo brašna da pravim pite svaki dan’ a inače više puta nedeljno razvijala pite – sve za vreme ničim izazvanih sankcija… Te zime i naredne zime tu su i Stevan – dezerter iz Vukovara, Rada – izbeglica iz Mostara Jadranka, izbeglica iz Sarajeva, u goste nam dolaze Vera i njen Ištvan (Pišta), Gizela iz Novog Sada, Veronika iz Novog Bečeja, Julija iz Novog Bečeja i još mnogo, mnogo nas - ljudska ex Yu porodica, okupljena po drugosti – otporu ratu, ratnim mobilizacijama, nacionalizmu, militarizmu…“ (iz knjige “Pamtimo antiratni otpor - Vera Vebel Tatić i Centar za antiratnu akciju Ada“).
Stigli smo u Pljevlja u utorak predveče i ispratili jednu turu izbeglica koji su boravili u Bona Fide dva dana. Prionuli na posao čišćenja i pranja cele kuće koja ima dva kata. Očistili smo i podrum i klasifikovali garderobu. Takođe smo pravili sendviče i nosili na autobusku stanicu grupi izbeglica iz Alžira. Kada smo se vratili sa stanice, Goran je seo za mašinu i sašio prekrivače za krevete” (Goran i Violeta).
Slavimo nagradu za Ličnost godine 2021. - otpor našeg Ramiza iz sela obodnica kod Tuzle, građanina melemnog srca i nepokorene savesti i njegovu borbu protiv boli i nepravdi svugdje i svagdje jer ’Ljubav čuda čini...’
(Priredila: Staša)
