Promocija publikacije Novi Sad, Crna kuća, 7. decembar 2021.
Svenka Savić, Udruženje "Ženske studije i istraživanja", Novi Sad 11. decembar 2021.
Kako je ženski rod od jatak?*
Čuvanje žena od zaborava, ili negovanje nezaborava u teškim vremenima, moguće je na mnogo kreativnih načina, a jedan je da pratimo jezički inventar i jezičke promene zapisane u domaćim rečnicima za pojedine oblasti ili događaje i na osnovu njih onda konstruišemo sećanje na žene. Ovoga puta na žene mirovnjakinje, antifašistkinje, zaslužne za našu današnju svakodnevicu.
U publikaciji koju su formirale žene iz organizacije “Žene u crnom” a naslovljene Vera Vebel i Centar za antiratnu akciju Ada, posvećene Veri Vebel Tatić, mirovnjakinji, antifašistkinji, feministkinji, a pre svega osobi odanoj ljudima, nalazim tekst u kojem se opisuju načini na koje su Vera i njeni prijatelji pomagali i sakrivali osobe koje je režim progonio, ili tražio da odvede u rat početkom 90-tih godina u širem jugoslovenskom prostoru, u Srbiji – u smutno vreme u Vojvodini. Vera je zajedno sa svjim odanim prijateljima i suprugom zapravo nastavila jednu vrstu ‘profesije’ znane u našoj bogatoj borbenoj tradiciji – profesiju jataka. Kako je ženski rod od jatak?
Očigledno su i žene obavljale ovaj važan i veoma opasan čin humanosti tokom istoririje, ali, nažalost, one uglavnom nisu ostale u raznim materijalima posvećenim sećanju, pa ni u jeziku (o tekstovima da ne govorim). Forme jatakinja (kao kneginja) ili jatakica (kao umetnica), jesu jezičke mogućnosti koje možemo početi da koristimo u povodu našeg sećanja na Veru Vebel od sada pa nadalje, za svaku onu koju novu otkrijemo. Jer bilo ih je! Kako sada obnavljamo i formiramo sećanje na njen udeo u našoj današnjoj ženskoj istoriji, tako za nju nedrimo i povezujemo ovaj jezički izraz upravo sa njom (davno smo tako započele korišćenje izraza borkinje za Nedu Božinović, potom imale velike otpore pre svega među jezikoslovcima, i evo, sada je izraz usvojen kao ‘prirodan jeziku’).
Ako Vera krči put novoj ženskoj istoriji i ako ona svojim delovanjem daje novu nadu životu, onda svojstveno njoj tražimo i jezičke izraze da je obeležimo kao posebnu. Da, Vera je bila dugogodišnja jatakinja za mnoge mladiće, ali i sve druge (na primer, divna je priča u knjizi o skrivanju tri bake iz Vukovara u Vojvodinu koje su potom, uz Verinu pomoć, vraćene rođacima u Hrvatsku).
Konstrukcija sećanja
Pogledam u jednotomni Rečnik srpskog jezika (Matice srpske) i nalazim pod rečju jatak, da je turskog porekla i da obeležava muškarca “koji čuva i pomaže odmetnike od vlasti (hajduk)”. Ali nema oblik ženskog roda. Prvi zaključak može biti da žene nisu učestvovale u tom veoma opasnom poslu u vreme tursko kod nas.
Onda pod rečju hajduk, čitam da je isto turskog porekla, u značenju ’odmetnik od turske vlasti i borac protiv turskog nasilja’. Pored forme u muškom rodu navedena je i u ženskom i to u tri značenja: 1. žena hajduk; 2. hajdukova žena, ali i biljka hajdučica (trava koja, prema narodnom iskustvu, pomaže stomačnim tegobama, a, podsećamo: nekada je stomak smatran centrom života, ne srce, eto ti gde se smestila jedna odmetnica - u centar života).
Vidimo na osnovu podataka u Rečniku da su žene izostavljene za one aktivnosti koje jesu imale i u tursko vreme i pre turskog ropstva, i za vreme drugih ratova, i naravno za vreme ovog poslednjeg. Vera Vebel je ratnica za mir, mirotvorka, jatakinja, koja je samo sledila tu davno uspostavljenu tradiciju čuvanja i skrivanja drugih u doba zla, ali sa svim osobinama ratnice.
Možemo se pitati koji su sve Verini motivi utkani u posao jatakinje?
Gotovo da se nameće prva misao da ju je takvom oblikovalo versko uverenje, hrišćanska tradicija (ljubi bližnjega svoga kao sebe sama). Vera je mnogo više ljubila druge kada je svoj život stavljala na raspolaganje onima koji su bili moćni i mogli da joj ga oduzmu. I onda, na groblju (sahranjena je na pravoslavnom groblju) u Adi, uz njen grob slušam govor prijatelja koji svedoči - Vera je bila ateistkinja. Jedna ateiskinja svedoči verom. Jer, moralni sistem Vere Vebel Tatić je oblikovan u višejezičkoj i višekonfesionalnoj i višenacionalnoj Adi na severu Bačke, kao zalog je njeno delanje za druge (i potom umiranje).
Ona ratuje i pomoću jezika. Ako pogledamo njene tekstove objavljene u publikaciji, uveravamo se u oštrinu, tako svojstvenu njoj, gotovo do usijanja (na primer, u jednom pismu naslovljenom “Našim vojnim stratezima, “ideolozima” i “vođama”, ona piše: “Ako već umni niste, budite barem racionalni! Postoji li još način da vas urazumimo?”). Istraživanje o jatakinjama podrazumeva opasnost za obe strane i čuvaricu i onoga čiji život čuva. Ta ’profesija’ može ostati neznana javnosti zauvek, a može postati javna mnogo godina kasnije, takođe zauvek.
Do sada nismo posebno obrađivale u našim istraživanjima delatnost jatakinja u raznim radovima, objedinjenim kao arhiva za novu žensku istoriju danas. S razlogom, veoma je teško prikupiti takve podatke. Nekada je posao jatakinje obavijen tajnom zauvek. Ali znamo da je oduvek bilo žena u teškim vremenima koje su pomagale drugim osobama, muškarcima i ženama, da prežive. Za mnoge ne znamo takve podatke jer su konspirativni, budući da mogu naknadno proizvesti teškoće i posledice. Jedan dobar primer je zapisan u udžbenicima za osnovnu školu - u Dnevniku Ane Frank - i deca uče o njemu u školama. Ali naših primera tog značajnog ’zanimanja’ nema u istim tim udžbenicima za naše jatakinje. Zato je zadatak da utisnemo kolektivno sećanje na njih, da ih uvedemo u glavni tok sećanja kod nas.
*Modifikovana verzija sa promocije knjige Vera Vebe, u „Crnoj kući“ u Novom Sadu 11.12.2021.
