Na tribini posvećenoj izazovima antiratnog pokreta nekad i sad održanoj u Pančevu, razgovaralo se o tome šta su mirovnjaci uspeli, a u čemu nisu
Podsećanjima na mirovnjačke akcije u mnogim mestima i gradovima nakon što je počeo rat u bivšoj Jugoslaviji, potrazi za odgovorima da li je i šta postigao antiratni otpor i koliko je danas u javnosti prisutna ova tema, bio je posvećen javni razgovor koji je povodom tridesetogodišnjice antiratnih događaja u Vojvodini i u Srbiji, održan 14. decembra 2021. godine u pančevačkom klubu „Kupe”. Žene u crnom i Građanska akcija Pančevo su organizovanjem ovog skupa želeli da obeleže važne događaje i datume iz istorije antiratnog otpora u Srbiji i da podsete na inicijative i dela koja su uglavnom prećutana, potisnuta ili marginalizovana. Na tribini pod nazivom „Pamtimo antiratni otpor” govorili su akteri tih događaja, aktivisti koje su više decenija prisutni na NVO sceni, osobe izvanredno upućene u tadašnja zbivanja koje prate i aktuelne događaje i dan-danas kreiraju antiratno raspoloženje.
Na samom početku Staša Zajović, aktivistkinja Žena u crnom je navela neke od akcija Pokreta za mir Pančevo iz 1991. i 1992. godine, među kojima je i paljenje sveća „Za sve žrtve rata”, koja je najduža mirovna akcija u Srbiji ikada, jer je trajala sve do potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma 1995. godine. Ona je u svom uvodnom govoru posvetila pažnju formiranju prvih antiratnih grupa u Beogradu i Pančevu.
Izvršna direktorka Građanske akcije Pančevo Ljiljana Spasić je izjavila da ovim događajem „slavimo veličanstvene poduhvate zajednice hrabrih, odgovornih i solidarnih građanki i građana, njihovo herojsko nenasilno delovanje koje je podrazumevalo ogromni rizik u najtežim vremenima”.
Staša Zajević je potom govorila o publikaciji „Pamtimo antiratni otpor – Vera Vebel Tatić i Centar za antiratnu akciju Ada” koja je izašla ove godine iz štampe u izdanju Žena u crnom.
– Želimo da ovom knjigom ispravimo nepravdu nedovoljnog poznavanja ličnosti i dela Vere Vebel Tatić, a pre svega da čuvamo u trajnom sećanju antiratni otpor u Adi i Potisju. Želimo ne samo da učinimo vidljivim delovanje antiratnih aktivistkinja i aktivista u ovom delu zemlje, već i da osvetlimo istorijski značaj tog otpora – naglasila je ona.
U drugom delu tribine predstavljena je „Mapa antiratnog otpora”, još jedno izdanje Žena u crnom. Svi prisutni su dobili primerak mape na poklon, kao podsetnik na formiranje antiratnih grupa i masovne demonstracije i prosteste u raznim sredinama zbog mobilizacija 1991. i 1992. godine.
Mobilizacija je imala i karakter etničkog čišćenja, jer se najviše odvijala u sredinama u kojima su masovnije živeli Mađari, Hrvati, Rusini… Sagovornici su navodili da je u tom periodu oko 25.000 Mađara odbilo poziv za rat i utočište pronašlo u inostranstvu. I mnogo Srba i pripadnika drugih etničkih grupa je odbilo da ide u rat.
Lino Veljak, profesor filozofije iz Zagreba, govorio je o mnogim moralnim dilemama koje su svakako imali mobilisani učesnici ratnih sukoba. On je postavio pitanje „ima li nade za Srbiju?” i odgovorio da ima dokle god ove teme ostaju prisutne u javnosti. On je izrazio nadu da će jednog dana u bliskoj budućnosti ulice naselja u Srbiji dobijati nazive po Miroslavu Milenkoviću a trgovi po generalu Vladimiru Trifunoviću.
U trećem delu tribine su o antiratnom otporu danas govorili predstavnica fondacije ZDF iz Beograda Vjera Ruljić, pančevački novinar Nenad Živković i profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu Ildiko Erdei, svo troje ujedno i antiratni aktivisti.
Vjera Ruljić je govorila o tome da tranziciona pravda nije sprovedena i da zbog toga ne uspevamo da rešimo nagomilane probleme.
– Danas se na razne načine militarizuje celo društvo – ne samo da država kupuje helikoptere i izdvaja previše novca za vojsku, nego je militarizacija vidljiva i u drugim segmentima. To što smo se poslednjih trideset godina tome suprotstavljali bilo je neizbežno i nije bilo uzaludno, i ne treba da prestanemo – rekao je Živković i dodao da „živimo kao u nekom neproglašenom vanrednom stanju”. Prema njegovim rečima veoma je bitno probuditi mlade ljude da budu aktivni građani koji bi afirmisali vrednosti građanskog društva.
Nadovezujući se na prethodne diskutante, profesorka Erdei je govorila o tome da je potrebno naći primerene kanale komunikacije sa mladima, kako bi im teme suočavanja sa prošlošću i pomirenja u regionu bila bliske. „Iako nam se ponekad čini da oni nemaju pregled situacije ili kontekst nekih društvenih procesa, mladi uspevaju da pronađu svoje načine i modele učešća u životu društva”, napomenula je ona.
Izjavama još nekoliko savremenika događaja o kojima je bilo reči, i pitanjima koje su postavili učesnicima, završen je događaj koji je okupio osobe koje su pre tri decenije promovisali nenasilje i kulturu mira i suprotstavili se ratnom ludilu koje je uništilo Jugoslaviju.
Naslovna fotografija (sleva): Živković, Spasić, Ruljić, Zajević, Veljak, Erdei
Ovaj tekst je nastao u sklopu projekta „Local Media and Young Journalists Fight against COVID-19 Disinformation“, koji su podržali The Balkan Trust for Democracy: A Project of the German Marshall Fund i USAID, a sprovodi ga Nezavisno društvo novinara Vojvodine.
