Obeležavanje 8. Marta, Međunarodnog dana žena
Obeležavanje revolucionarnog/emancipatorskog/antifašističkog praznika žena organizovale su Rekonstrukcija ženski fond i Mreža Žena u crnom Srbije u petak, 8. marta u Beogradu na Trgu Republike performansom, uličnim maršom i programom u CZKD.
I ove godine smo podsetile da su radna prava žena ugrožena, da imaju višak radnih sati a manjak primanja, da su prve na listama za otpuštanje, i poslednje prilikom zapošljavanja. Iako postoji zakonska regulativa protiv diskriminacije žena, sam zakon je „mrtvo slovo na papiru, a ja hoću da živim od svog rada!“
U osmomratovskom maršu u beogradu učestvovalo je 200 osoba iz cele Srbije, a skupovi sa istim sloganom održani su, istovremeno i u Novom Sadu, Prijepolju, Nišu, Vranju, leskovcu, Pirotu, Novom Bečeju, Vlasotincu, Kruševcu i Kraljevu.
Koliko su radna prava žena ugrožena svedoče i priče žena širom Srbije koje smo prikupile za ovu priliku:
Izjava radnice iz Užica
Ja sam radnica užičkog Doma zdravlja, jedna od 90 lekara, stomatoloških tehničara i zdravstvenog centra Užice koji su reformom stomatologije proglašeni za „neugovoreni kadar“. Potom sam zatražila pomoć psihijatra. Nedavno sam se poverila koleginicama o tome i saznala frapantan podatak: još njih šest su iz istog razloga otvorilo psihijatrijske kartone. Primili smo 65 posto septembarske plate, a Zdravstveni centar nam je iz svojih sredstava isplatio prvi deo novembra. Od 13 neraspoređenih u Domu zdravlja, nas sedam se se zbog neizvesnosti oko posla leči kod psihijatra. Na ivici smo nervnog rastrojstva. Muči nas sve nesanica, nervoza...Dijagnoza je uglavnom depresija. Zakon ne poznaje termin „Neugovoren radnik“, ali mi smo te. Dođemo ujutro, obučemo mantile, ali nam ne daju da uđemo u ordinacije, već dan provodimo u čekaonicama. Niko nam još nije dao otkaz, ali se plašim da je to cilj. Za nas nema plate, a kolege iz drugih službi primaju ekstra dohodak u redovno radno vreme, što nema nigde drugde u Srbiji.
Izjava radnice iz Leskovca
Zovem se Ivana i dolazim iz Leskovca. Radila sam 22 godine. U radnoj knjižici piše 5 godina. Poslednjih 6 godina sa ugovorom na kome piše “rad na privremeno, na povremenim poslovima”.Ugovor o radu mi je prekinut odmah po dolasku sa bolovanja. Radila sam i u III smeni. Naravno, to je noćni rad koji se nije plaćao. Cena radnog sata je bila ispod svakog minimuma. Bilo je svega i svačega za ovih 20 godina: od potpisivanja blanko otkaza, dobijanja momentalnog otkaza zbog “neprimerenih reči”upućenih šefu, kažnjavanja zbog moje žalbe na radno vreme od 15-16 i neplaćenih prekovremenih sati itd. Kad sam ovo poslednje prijavila inspekciji za rad, rečeno mi je da nemam nikakva prava jer sam unapred potpisala blanko otkaz, papir na koji tada nisam ni obraćala pažnju.
Otišla sam u PIO da proverim radni staž. Rečeno mi je da je vlasnik uplaćivao samo socijalno osiguranje i da ne mogu da ga tužim jer se firma ne vodi pod istim imenom. O raznim poniženjima samo zato što sam pripadnica ženskog pola mogla bih dugo da pričam. Pitali su me da li sam udata, planiram li da rađam, te prigovarali što nisam mlađa (najpoželjnije su one između 20-25 godina prilikom razgovora za posao). Pokušavam da sačuvam razum i dostojanstvo i nadam se da će se moja radna prava jednom ipak poštovati.
Izjave radnice sa fakultetskom diplomom
Zovem se Jelena. Iako sam fakultetski obrazovana, prihvatila sam da radim u prodavnici dečje garderobe jer u mom gradu nema posla, a samohrana sam majka i ne mogu mnogo da biram. Gazdarica Maja mi je obećala fiksnu platu od 100 evra, 10% od mesečne prodaje i rekla da će da potpiše ugovor sa mnom, ali ne može odmah. Radila sam dva meseca, od ugovora nije bilo ništa, a ni od obećanih 10%. Dala mi je dva puta po 100 evra na ruke. Tada se moje dete, kome je tada bilo tri godine, razbolelo. Lekari nisu znali šta mu je, pa sam morala da budem sa njim nedelju dana u bolnici, dok su trajala ispitivanja. Na sreću, nije bilo ništa ozbiljno, pa sam se ubrzo vratila na posao. Jednog dana, dok sam čitala knjigu za pultom, ušli su ljudi iz inspekcije rada. Uplašila sam se jako, ali sam iz straha da ne izgubim posao slagala da sam Majina sestra i da je menjam dok je na putu. Maja mi je rekla da to kažem ukoliko inspekcija dođe. Inspektor me je pogledao i rekao „Jelena, ovo je mali grad i znam da nisi Majina sestra. Razgovaraćemo sa Majom.“. Bila sam postiđena i drhtala sam od straha. Onda sam pozvala Maju i rekla joj šta se dogodilo. Kazala je da ne brinem, i da će doći kada se završi radno vreme da idemo na kafu i popričamo. Otišle smo na kafu i ona mi je objasnla da više ne mogu da radim kod nje, jer će sada imati problema sa inspekcijom, a ne može da me primi u stalni radni odnos. Dodala je da imam dete, da se sa decom nikad ne zna i da će uzeti nekoga ko je slobodan i neće da odsustvuje s posla. Dala mi je platu za taj, treći mesec. Htela sam od tih para da joj vratim poslednju ratu za cipele koje sam uzela za dete iz prodavnice. Međutim, rekla je da mi to poklanja. Bila sam ponižena i osećala sam se bedno, ali nisam mogla da odbijem tu ponudu, jer sam već bila očajna što sam bez posla i nemam čime da izdržavam dete.
Ne znam da li je inspekcija uradila bilo šta, ali Majina radnja radi i danas bez problema, a Maja se, kada me vidi, ponaša kao da ništa nije bilo.
Izjava radnice Romkinje
Moje ime je Ljubica. Ja sam Romkinja. Jednom sam bila pozvana na razgovor za posao spremačice u jednoj privatnoj firmi. Kada sam došla u kancelariju kod direktora, on me predhodno odmerio od glave do pete. Ništa nije rekao osim što me je pitao: „od kada to Ciganke više nisu pevačice, više nisu igračice, više nisu gatare?.... da li je istina sve ono što piše u mom CV-u, da li je istina da imam završene sve te silne škole?....od kada vi Cigani ne lažete?“
Izašla sam i pitala ga da li će me informisati i šta će biti. Da li ću dobiti taj posao spremačice, iako imam svu tu silnu završenu školu. Rekao je: „Nemoj da se nadaš, jer vama Cigankama nije mesto u državi na velikim funkcijama, ali niste ni za ovaj posao“.
Izjava radnice iz Niša
Zovem se Marija. Dolazim iz Niša i imam 19 godina. Posle završene srednje ekonomske škole roditelji nisu mogli da me dalje školuju. Jedini izlaz je bio da nešto radim. Prvi posao dobila sam u jednom butiku uz obećanje vlasnika da će mi mesečno plaćati 10.000 dinara. Posle dva meseca dobila sam samo polovinu u kešu, a ostalo u robi - donji veš i još neke krpice. Mislila sam da će se nešto promeniti, ali je i tako bedna plata kasnila. Gazda više ni “krpice” nije pominjao, ali je zato tražio da sa njim odem u krevet. Istog momenta sam plačući izletela iz butika. Slično poniženje doživela sam u još dva butika, u jednom čak i od gazdarice. Pravi pakao je bio u jednom kafiću, gde sam radila kao konobarica, prala čaše, čistila pod. Gazda je takođe rekao da će me umesto novcem nagraditi seksom. Ništa nisam prijavljivala roditeljima, jer sam se plašila osvete. Sada nigde ne radim. Nadam se nekom poštenom poslu kako bih sakupila novac da upišem ekonomski fakultet.
Izjava radnice iz Leskovca II
Zovem se Milena. Radila sam u fabrici Yura, u Leskovcu. Kada sam primljena u Yuru, nismo imali adekvatnu obuku za pravljenje instalacija. Mogli smo samo tri dana da posmatramo kako to rade radnici koji su primljeni pre nas, a da pritom nismo smeli da dodirnemo bilo šta sopstvenim rukama, pa ni da bilo šta naučimo. Nakon par dana posmatranja, napravljena je nova traka i novi uređaj za izradu instalacije, na kojima niko do tada nije radio u Srbiji. Mi novi radnici smo morali odmah da počnemo da radimo na tome iako je ono što smo malo videli u par dana bilo nešto sasvim drugo. Korejanci koji su nam pokazivali takođe nisu znali kako se radi baš ta nova instalacija, pa nam je svaki od njih pokazivao različito. Bili su veoma nervozni što ne umemo da uradimo to kako treba. U stvari mi smo morali da slušamo i radimo onako kako bi nam svaki od njih naložio, a oni se međusobno nisu slagali u vezi s tim. Stoga se dešavalo da sledeći kaže da ono što je predhodnik predložio ne valja i da treba raditi po njegovom itd. Pri tome su urlali na nas, a ponekad i pokazivali pesnice. Korejanci nisu znali ni engleski ni srpski, a na početku nije bilo ni prevodioca, pa su nam svojom vikom uterivali strah u kosti. Osećali smo se kao u logoru ili na prinudnom radu. Glavni menadžer u fabrici, Dejan Popović nazivao je radnike ovcama, svirao im je prstima, vikao, vređao i zastrašivao kako bi dobio neki bonus od korejanskih gazdi. Ja sam imala ugovor na 6 meseci. Svih 6 meseci sam radila prekovremeno, po 10 i više sati dnevno, kao i subotom i nedeljom. Kada nam je jedan od menadžera dao slobodnu subotu, jer je video da smo iscrpljene, odmah je dobio otkaz. Radilo se po 60 sati nedeljno. Nije se moglo u WC, niti piti voda iako su flašice s vodom stajale na samo par metara od nas radnika i radnica. Odmah bi nam se upisivala greška ili nepovoljan utisak u svesku, što je vodilo otkazu. Ukupna pauza je bila pola sata za doručak i ostalo, tokom 10-12 radnih sati. Radilo se bez rukavica i bez ikakve zaštite, pa su nam ruke bile stalno u ranama. Česta su bila i padanja u nesvest i povraćanja, ne samo zbog premora i hronične nesanice, već i zbog nekog otrova kojim se mažu žice za instalaciju, a on se udiše. Odlazak kod doktora je takođe zabranjen, odnosno znači otkaz. U firmi nema doktora, a kada bi se za obolelog radnika pozvala hitna pomoć i odvela ga, sledio bi za njega otkaz.
Žena iz fabrike koja je morala da ide na bolovanje jer je muž pokušao da je ubije i jedva je to preživela, pozvana je da dođe na posao posle nekoliko dana. Došla je samo da ne bi dobila otkaz. Imala je ubodne rane i zavoje. Druga žena, koja je imala opekotine 3 stepena po rukama i operaciju, pozvana je da dođe da radi nakon 7 dana pod pretnjom od otkaza. Došla je i radila je još teži posao sa rukama u ranama i zavojima.
Ja sam imala nesvestice, povraćanja i dobila sam želudačnu kilu, a i jetra mi je bila načeta. Otišla sam na bolovanje od 15 dana, jer je doktor hteo da ostanem na ispitivanju. Posle toga mi šestomesečni ugovor više nije produžen, kao i većini koja je sa mnom radila.
Oni su stalno primali nove i nove radnike, a stare otpuštali jer bi potonji imali depresije i razne mentalne poremećaje usled mobinga, kontinuiranog stresa, nesanice i umora.
Za sav prekovremeni rad nismo bili adekvatno plaćeni. Niti inspektori nisu mogli da utvrde u kojoj meri smo bili eksploatisani. Zloupotrebu je bilo teško dokazati, bez uvida u originalnu dokumentaciju poslodavca, evidenciju o radnom vremenu i obračunske liste o isplaćenim zaradama. A mi smo bili prisiljeni da svoj potpis stavljamo na obične papiriće, bez pečata, na kojima je stajalo da se slažemo sa prekovremenim radom.
Izjava radnice iz Novog Bečeja
Zovem se Mirjana i dolazim iz Novog Bečeja. U jednoj privatnoj prodavnici peciva, u Novom Bečeju na izlogu sam videla oglas na kome je pisalo "Potrebna radnica". S obzirom da imam završenu trogodišnju srednju školu, javila sam se na oglas.
Na razgovor me je primio vlasnik pekare i kada sam objasnila zašto sam došla, vlasnik me ništa nije pitao o mojim radnim sposobnostima ili iskustvu, nego je odmah rekao da je mesto već popunjeno i da sam zakasnila.
Napomenula sam da oglas i dalje stoji na izlogu, na šta je vlasnik rekao da je zaboravio da skine i da će to odmah uraditi. Ipak sam sutradan ponovo otišla u pekaru i videla da oglas i dalje stoji.
Obratila sam se Udruženju Roma Novi Bečej i ispričala im šta sam doživela prilikom traženja posla.
Jedna od aktivistkinja koja je bila bela otišla je u pekaru tražila gazdu i rekla mu da je pročitala oglas na izlogu i da želi da popriča sa njim o svom zapošljavanju.
Gazda je upitao da li ima radnog iskustva, izrazio simpatije prema njoj i pitao je kada može početi da radi.
Izjava radnice u kulturi
Zovem se Nena i stručnjakinja sam u oblasti umetnosti. Živim u malom gradu na jugoistoku Srbije. Počela sam da volontiram u jednoj ustanovi kulture u svom gradu i to je trebalo da traje 12 meseci. U početku je sve izgledalo sjajno, direktor je stalno hvalio moj rad i angažovanje, a ja sam radila najbolje što sam mogla, sa velikim entuzijazmom. Nakon mesec dana rada, ostala sam sama sa direktorom i on me je pomilovao po kosi. To sam shvatila kao očinski gest. Rekla sam koleginici za to, a ona me je upozorila da mu to ne dozvoljavam, jer je poznato da on to zloupotrebljava. Nakon dva meseca direktorovih pohvala moje stručnosti, počelo je seksualno uznemiravanje. Prvo sam imala predloge da mu poziram naga za studiju akta, grlio me je i dodirivao po telu, bez ikakvog povoda sa moje strane. Nudio mi je da budem sa njim, predstavljao se kao ugledan i imućan čovek, pored koga ne bih imala materijalnih problema i koji bi me tako i lakše zaposlio. Pozvao me je na izlet i to je bila kap koja je prelila čašu. Morala sam da ga opomenem da sam tu zaposlena kao stručnjak, a ne kao poslovna pratnja. Od tada je počeo da bude izrazito grub prema meni – psovke, uvrede i vikanje postali su deo moje svakodnevice na poslu. Upozorila sam ga da je moj mentor i da nema prava da se tako ponaša prema meni. Bili su tu i svedoci koji su hteli da pozovu policiju i advokata, ali sam to sprečila iz straha da ne dobijem raskid ugovora. Bacao je predmete po kancelariji, vikao i psovao. Uplašila sam se jako. Sve sam to teško podnela, prestala sam da jedem, počele su da mi se tresu ruke… Tada sam ga prijavila tužilaštvu, ali je njihova reakcija došla tek nakon raskida ugovora o pripravničko- volonterskom stažu. Direktor me je otpustio nakon odbijanja da spavam sa njim i da mi „napravi lepu bebu, jer mi ističe biološki sat”. Odbila sam ga i uručen mi je raskid ugovora sa obrazloženjem da nisam stručno obavljala svoj posao, da sam izazivala svađu u kolektivu itd. Pokrenula sam sudski proces koji traje već šest godina. I na sudu me je vređao, govorio mi da sam ružna, da “ne ličim ni na šta, a on kao esteta valjda ume da izabere”. Tužila sam ga za to, ali je sudija direktorov prijatelj koji je presudio u njegovu korist, jer sam se tada sama branila, a njegove uvrede nisu ušle u zapisnik. Tada me je tužio za klevetu, ali sam oslobođena optužbe. Od tada sam “alergična” na dodir nepoznatog muškarca, koliko god to prijateljski bilo, jer me podseća na bivšeg direktora.
Izjava radnice iz Beograda
Ja sam Snežana iz Beograda. Od 2002 godine sam samohrana majka. Kada sam saopštila svoju trudnoću poslodavcu, svi su to dočekali kao nešto ružno i drsko s moje strane. Bilo je i komentara poput – pa tek si drugi mesec, možeš taj problem otkloniti. U sedmom mesecu trudnoće sam ostala bez posla. Navodno je to bilo zbog nepoloženog državnog ispita, ali ja znam da je to bilo zbog moje trudnoće i činjenice da sam samohrani roditelj.
Posao sam našla tek kad je moja ćerka napunila 4 godine. Kao samohranoj majci institucije mi nisu izašle u susret. Na birou nisam imala nikakve privilegije i prednosti, da ne pominjem vreme i energiju koju sam utrošila za sakupljanje velikog broja papira da bih dobila dečji dodatak. U društvu postoji velika diskriminacija samohranih roditelja, ali ja smatram da se toga ne treba stideti i da je dvočlana porodica, pre svega porodica kojom treba i mora da se pozabavi ova država i državne institucije.
Izjava radnice iz Beograda II
Zovem se Suzana i imam 32 godine. Dolazim iz Beograda. Konkurisala sam na 13 različitih poslova u poslednja tri meseca. Čim me poslodavac vidi, ni ne pita za moje obrazovanje i kvalifikacije. Prevrtanje očima govori sve. Tako je već dve godine. Neki su mi čak direktno rekli da zbog težine ne mogu da me zaposle, iako po radnom iskustvu ispunjavam navedene uslove. Pre dve godine bila sam na probnom radu za posao u administraciji, ali i pored vidljivo većeg zalaganja i posvećenosti poslu, posao je dobila druga osoba – mršavija. Kao da mi nije dovoljno kada čujem zlobna dobacivanja nepoznatih ljudi iza leđa. Moj problem je medicinske prirode, a poslodavci ne razmatraju da li je to tako ili je to moj izbor.
