Ženska mirovna grupa feminističko - antimilitarističke orijentacije

Arhiva vesti 2019.

Povodom 6. decembra – Međunarodnog dana borbe protiv femicida, Žene u crnom su u saradnji sa Autonomnim ženskim centrom iz Beograda, Udruženjem žena Anima iz Đulića i Fondacijom Cure iz Sarajeva, organizovale protest Stop ubijanju žena.


Stop ubijanju žena!Stop ubijanju žena!Stop ubijanju žena!

 

Povodom godišnjice pada grada, Žene u crnom su organizovale stajanje u crnini i ćutanju, 18. novembra 2019. godine, na Trgu Republike u Beogradu.

Na protestu su bili istaknuti sledeći transparenti:

Nikada nećemo zaboraviti zločine u Vukovaru
Transparent sa podacima u vezi sa stradanjem grada i ljudi
Odgovornost

Povodom 9. novembra – Međunarodnog dana borbe protiv fašizma i antisemitizma, koji se u svetu obeležava kao dan sećanja na Kristalnu noć, Žene u crnom su organizovale mirovnu akciju Od zida ka zidovima.


Od zida ka zidovimaOd zida ka zidovimaOd zida ka zidovima

 

Povodom godišnjice zločina u Sjeverinu, Žene u crnom su u saradnji sa Inicijativom mladih za ljudska prava i Fondom za humanitarnim pravom organizovale stajanje u crnini i ćutanju, 22. oktobra 2019. godine, u Knez Mihailovoj ulici, u Beogradu.


Pamtimo zločin u SjeverinuPamtimo zločin u SjeverinuPamtimo zločin u Sjeverinu

 

Povodom turske agresije na autonomnu kurdsku oblast u severnoj Siriji, Žene u crnom su organizovale protest u crnini i ćutanju, ispred ambasade Turske u Beogradu, 15. oktobra 2019. godine.


Stop turskoj agresiji na Siriju!Stop turskoj agresiji na Siriju!Stop turskoj agresiji na Siriju!

 

Povodom 15 godina od zločina u Topčideru – ubistva dvojice vojnika na redovnom služenju vojnog roka, 5. oktobra 2004. godine, Žena u crnom su u saradnji sa Fondom za humanitarno pravo i Inicijativom mladih za ljudska prava organizovale dva protesta, 5. oktobra 2019. godine.


Nikada nećemo zaboraviti zločin u TopčideruNikada nećemo zaboraviti zločin u TopčideruNikada nećemo zaboraviti zločin u Topčideru

 

Vlada španske pokrajine Navare (Gobierno de Navarra/Nafarroako Gobernua) sa sedištem u Pamploni uručiće povodom Svetskog dana mira 21. septembra 2019. nagradu za mir Staši Zajović, jednoj od osnivačica i koordinatorki Žene u crnom. U obrazloženju odluke navodi se da se nagrada dodeljuje zbog njenog “zalaganja za mir i mirovni aktivizam, nenasilnog antiratnog angažmana, organizovanja protesta protiv rata, militarizma, mržnje, diskriminacije, zbog zalaganja za pravdu i ljudska prava, posebno ženska ljudska prava."

Povodom 24. godišnjice genocida u Srebrenici, Žene u crnom su 10. jula 2019. godine, organizovale mirovnu akciju u crnini i ćutanju Nikada nećemo zaboraviti genocid u Srebrenici.

Akcija je organizovana na Brankovom mostu u Beogradu, kao i u parku u neposrednoj blizini mosta. Most je odabran kao simbol susreta ljudi i mesto spajanja ljudi.

26. decembar "Meka moć Rusije u Srbiji", razgovor u kojem su govorili Jelica Kurjak, bivša ambasadorka Srbije u Rusiji, Mlivoj Bešlin, istoričar, Sonja Biserko, Helsinški odbor za ljudska prava, razgovor moderirao Stefan Milosavljević, a učestvovalo je 25 osoba.

Džozef Naj je definisao pojam ,,meka sila'' kao mogućnost postizanja ciljeva u međunarodnoj areni, ne putem prinude, već pomoću ubeđivanja i privlačenja simpatija drugih aktera. Aktualizacijom pitanja Kosova tokom 2004 godine. Rusija se postepeno pozicionira na Balkanu uz pomoć klijentelističkih država. Vladimir Putin prvi put govori o ,,mekoj sili'' 2012 godine. Pitanje Kosova je omogućilo Rusiji da se pozicionira na Balkanu kao protiv-sila zapadnom uticaju koji je dominirao godinama unazad. U strategiji spoljne politike Rusije iz 2013 ,,meka moć'' je definisana kao ,,kompleksni instrumentarijum rešavanja spoljnopolitičkih zadataka uz oslonac na mogućnosti udruženja građana, informativno-komunikacione, humanitarne i druge metode i tehnologije koji predstavljaju alternativu klasničnoj diplomatiji''.

Prisustvo Rusije na Balkanu nije savremeni fenomen, već je ono na delu od začetaka moderne srpske države. Balkan je bio odgovarajući prostor demonstracije sopstvene sile i odmeravanja moći sa Zapadom. Rusija od 18. veka razvija svoju imperijalnu moć i polje njene pretenzije je Balkan. Moramo krenuti od vremena carice Katarine II kada ona sa habzburškim carem Josifom II pravi tzv. Grčki projekat, pre nego što je došlo do otvaranja istočnog pitanja, a to je pitanje teritorija Osmanskog carstva u vreme kada je trebalo izvršiti njegovu destrukciju. Prva ideja je bila da se teritorija današnje Srbije podeli između Rusije i tadašnje Habzburške monarhije. To je bio prvi zabeležen pokušaj Rusije da izađe na Balkan i topla mora. Otada Rusija pokazuje naglašen interes za Balkan koji će kulminirati u 19. veku. Balkan je od tada, u 19. veku i kroz čitav 20. Vek, bio polje uticaja Rusije, gde se ona dokazivala i potrđivala kao velika sila, a da njeni strateški interesi nikada nisu bili dovođeni u pitanje.

- Još u u Ujedinjenoj omladini srpskoj postojala je jedna podela koja i danas aktuelna, dilema Istok ili Zapad, da li ćemo ka Evropi ili Rusiji, a u tom periodu su nadolazile ideje narodnjaštva, socijalizma. Da li su i na koji način ostavile trag na političku elitu i da li je to mesto gde možemo da naći korene i prostor ostvarivanja ruske moći?

Ako govorimo o konceptu meke moći, Rusija je, kao i svaka velika sila, koristila različite ideološke koncepte da bi promovisala svoju moć i svoj uticaj. Nekada je to bilo pravoslavno bratstvo, slovensko, slovenofilstvo u 19. veku. U 20. veku je to bio proleterski internacionalizam, odnosno bratstvo komunističkih partija. Kada govorimo o jugoslovenskom socijalizmu, Svetozar Marković, kao jedan od utemeljitelja socijalističke misli na ovim prostorima, bio je pod uticajem ruskog revolucionarnog narodnjaštva, ali je ipak prvi moderni levičarski pokret i partiju u parlamentarnom smislu vodio Dimitrije Tucović. Kada je došlo do raskida između komunističke partije Jugoslavije i Staljina, odnosno Jugoslavije i Sovjetskog saveza, jugoslovenski su komunisti, s obzirom da je KPJ bila do 1943. godine deo Kominterne, dakle deo sovjetskog establišmenta, morali da nađu vlastite uzore. U te svrhe, oni se nisu vraćali, kao do tada, Svetozaru Markoviću, oni su se vratili Dimitriju Tucoviću, smatrajući njega svojim izvorom i uzorom, a Tucović - iako je imao odlične odnose sa Trockim – delio je zapadni korpus vrednosti zapadne levice, za razliku od Markovića koji je delio uverenja ruskog revolucionarnog narodnjaštva. Nakon 1948. i raskida sa Sovjetima, na neki način se konstruisala tradicija da se odjednom vraća ideja na Dimitrija Tucovića, kada je sahranjen uz velike počasti.

- Kada pričamo o mekoj moći Rusije, Rusija koristi sredstva i instrumente meke moći relativno kasno. Prvi put se priča o mekoj moći, kao dopuni klasične diplomatije, tek 2013. godine. Da li je Rusija za taj period izgradila odgovarajuće institucije i odgovarajuće instrumente za uvećanje meke moći?

Gledano teoretski i spolja, Rusija se relativno kasno uključila u sistem korišćenja meke moći, ali gledano objektivno, kroz celu istoriju, 19. vek, 20. vek, period socijalizma, komunizma, Rusija sve vreme koristi metode uticaja i prekomponovanja pojedinih zemalja i pokreta na svoju liniju. Od 1945. godine je ušla na sve kontinente, ušla u novu levicu, u novu levicu Latinske Amerike, posle Če Gevare je ušla na afrički kontinent. U poimanju savremenog korišćenja meke moći sa IT tehnologijama, NVO, drugim načinima, Rusija je kasnila. Međutim, Rusija se veoma brzo, posle 90-e godine, posle raspada Sovjetskog saveza i nestanka bipolarne podele sveta, nakon traganja u magli od četiri godine, oporavila u tom segmentu svoga delovanja i počela da radi i na novi i na stari način, što vidimo i danas kako, gde, u kom regionu.

Rusija je zemlja za koju nikada čovek nikada nije bio bitan, niti je ikada imala društvo, Rusija je uvek imala državu, kao aparat vertikalne i horizontalne strukture vlasti, primene sile i nikada nije štedela sredstva da pokaže svoj uticaj, svoju imperijalnu moć, ma kakva ona bila, pre napolje, nego unutra. Zovu je unutrašnjom imperijom, ne spoljašnjom, jer ona doista nije osvajala narode zapadnih zemalja, ali je ostvarivala drukčiji uticaj u tim zemljama preko pokreta, partija i ljudi.

Postavlja se pitanje zašto smo baš mi, na Balkanu, najosetljiviji na Rusiju? Odgovor je u nama. Srbija uvek imala svoje istorijske komplekse, nekad manje, nekad više izražene, taj kompeks imitiranja Rusije. Imali smo velike ambicije da se širimo na Balkanu, prema tome nije bilo želje, niti unutrašnjih, političkih, mentalnih, organizacionih sklopova da se iskorači u demokratiju, u razvoj, reforme na srpskom tlu, zato je bilo važno biti uz Rusiju, plus pakt pravoslavlja, pakt slovenstva, Srbija od milošte drži kartu Rusije u džepu. Nama to odgovara jer ne želimo iskorak, jedini iskorak ka civilizaciji bio je socijalizam.

- Koja su sredstva i koji su efekti ruske moći po pitanju Srbije na zapadnom Balkanu?

Rusija na Balkanu demonstrira svoju međunarodnu moć ili međunarodnu ulogu, ona ne može ići dalje, u smislu razvoja, demokratizacije regiona i tome slično, već se pojavljuje kao remetilački faktor koji zapravo nema Srbiju kao jedinog faktora ili jedinog dobrovoljnog partnera, već ima mnogo širu lepezu svojih saradnika i u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Bugarskoj, Makedoniji, Grčkoj, ima pristup svim grupacijama na Balkanu. Srbija je verovatno jedina zemlja koja je najspremnije otvorena za njihov uticaj, ali se to može reći i za druge zemlje u regionu, jer zavise energetski od Rusije, pa ne vide Rusiju kao neprijatelja, više kao saveznika i trgovinskog partnera. To je uticaj koji može biti emotivne prirode, pre svega zbog otpora prema zapadnim vrednostima koje se ovde zahtevaju i u tom smislu su oni na istoj razini kao i Rusija. Rusija vrlo vešto koristi frustraciju Srba zbog poraza i svih onih problema koji se tiču suočavanja sa prošlošću i tu pomaže u fabrikovanju novije istorije, koja se pokazuje i u rehabilitaciji srpskih četnika. Sve se svodi na tumačenje da je Rusija uvek bila jedini zaštitnik Srbije kroz ceo 20. vek i u to ime su digli spomenik caru Nikolaju. Rusija nije zainteresovana za Kosovo, nije im neka veća aspiracija, ali koriste Rezoluciju 1244 po kojoj status Kosova nije definisan. Međutim, on je definisan 2004. godine posle martovskog nasilja, kada je albanska strana pokušala da natera Zapad da se bavi Kosovom i 2005. godine Kontakt grupa je donela kriterijume za status Kosova. Nakon dolaska Putina i njegovog govora na minhenskoj konferenciji o bezbednosti, najavljuje se nova strategija Rusije i ona se polako vraća na svetsku scenu i to je ono što je počelo da skreće pažnju Zapadu. Prvi je reagovao Džon Keri, a zatim je reagovao Pens, koji je rekao da Rusija pokušava da zavadi zemlje na Balkanu, a onda je i Merkelova govorila da Rusija pokušava zemlje Balkana da napravi i ekonomski i politički zavisnim. Tada počinje priča Zapada o ruskoj moći. Naravno, kriza u Ukrajini i sve posledično u Rusiji, zapravo je vratilo rusku silu na međunarodnu scenu i na neki način je opstruiralo strategije Zapada u tom delu sveta, naročito u Ukrajini. To je Zapad potcenio, jer jedan od važnih ciljeva ruske politike jeste ne samo da zadrži Rusiju sigurnom i stabilnom, nego i da vrati svoj hegemoni uticaj na susedne zemlje koje su nekada bile sastavni deo Sovjetskog saveza. To se pokazalo u slučaju Ukrajine, gde su po cenu sankcija nastavili sa tom svojom politikom. To je bila poruka Zapadu o širenju NATO-a, odgovor se oseća na samom Balkanu, pre svega u sprečavanju da neke zemlje postanu članice NATO-a i EU.

- Većina organizacija na fakultetu političkih nauka jeste proruski orijentisana i kada su Žene u crnom 2016. godine organizovale tribinu, tribinu su pokušali da prekinu studenti, pevajući pesmu Oj Kosovo. Kako vidiš tu privlačnost Rusije kod mladih, kako i na koji način Rusija podržava mlade?

Danas je gotovo opšteprihvaćeno da većina građana u Srbiji, naročito mladi, gaje jednu pozitivnu percepciju Rusije, koja upravo doprinosi onome što je prethodno rečeno, te slovenske, kulturne, religijske, političke veze koje su bile prisutne u istoriji odnosa između Srbije i Rusije, i takođe naročito ta politička podrška koju Srbija uživa od strane Rusije po pitanju Kosova kao jednog krucijalnog i neizostavnog elementa nacionalnog interesa Srbije. Na osnovu nekog mog ličnog iskustva na FPN uvideo sam da mnogi studenti zastupaju ne strogo proruski stav, nego više stav koji se nalazi negde na sredini, koji je poprilično kolebljiv, gde su studenti deklarativno i formalno opredeljeni ka EU upravo zbog uverenja da će integracija u EU obezbediti ono što Rusija ne može da obezbedi, a to su bolji materijalni uslovi, bolja budućnost za mlade, a s druge strane, takođe se pridržavaju svoje privrženosti Rusiji upravo zbog toga što Rusija podržava nacionalni interes Srbije u pogledu kosovskog pitanja i to je ujedno, po mom mišljenju, strategija koju trenutno Srbija vodi u svojoj spoljnoj politici. Dakle, mi formalno i deklarativno idemo ka EU, nalazimo se na evropskom putu, uzimamo novac od Zapada, EU, masovno se ulaže u jačanje ekonomije i infrastrukture i civilnog sektora, ali, s druge strane, srce ide na Istok, pragmatizam nas vodi Zapadu i upravo to izaziva to kolebanje i neodlučnost po pitanju toga gde ćemo zaista da idemo. Verujem da ukoliko se ovo kolebanje održi u spoljnoj politici, da će Srbija moći zaista u jednom trenutku da ostane zarobljena u seriji interesa Rusije, da će jednostavno taj put ka EU, ka Zapadu, ka civilizaciji, biti zatvoren trajno i to, po mom mišljenju, ne važi samo za Srbiju, već takođe i za BiH, gde bi moglo doći do pluralizacije sfera interesa, gde bi Republika Srpska trajno ostala u sferi interesa Rusije, a BiH bi bila predmet uticaja i Turske, upravo zbog te neke religijske identifikacije, i takođe EU.

Kada je reč o studentskim organizacijama na fakultetu, one ne primaju materijalnu podršku od strane ruskih lobija u Srbiji, ali uprkos tome i dalje nastoje da promovišu sliku Rusije kao jedne države koja igra mesijansku ulogu na Balkanu u kontekstu Srbije i njenih suseda, gde je Rusija upravo zaštitnik, čuvar, ne samo kulture, nego i Kosova kao neizostavne komponente nacionalnog interesa Srbije.

- Postavlja se pitanje da li su postupci Evrope u prethodnom periodu doveli da ruska meka moć raste? Danas EU podržava autokratske režime na Zapadnom Balkanu. Na početku, nakon 2000. godine, Evropa je insistirala na suočavanju sa prošlošću, tranzicionoj pravdi, danas se to menja. Da li je politika EU i Amerike dovela do povećanja ruske meke moći u Srbiji?

Sama činjenica da se otvorila mogućnost članstva u EU bila je mobilizatorska za sve zemlje na Balkanu. Međutim, kako je to išlo suviše sporo, a išlo je tako zbog nas u regionu i neispunjavanja tih kriterijuma, opala je ta mobilizatorska moć. Kada je Rusija 2013/14. počela na neki direktniji način da se vidljivije upliće u balkanske poslove, usledila je reakcija i Evrope i Amerike, vratili su se na Balkan. Nakon finansijske krize dolazi do značajnog pada angažovanja i Amerike i EU u regionu, mada do današnjeg dana nisu nikad odustali. Od početka se govori da je Balkan deo Evrope, deo čitavog tog kišobrana i u kranjoj liniji od 2000. i EU i Amerika i NATO grade jedan sistem, jednu arhitekturu koja obuhvata ceo region. Uključivanje Balkana u tu evropsku organizaciju je jedini način da se zadrži pažnja ovih lidera, odnosno energija za učlanjenje u EU, jer, kao što se vidi, svi lideri u regionu su vrlo benevolentni kada je u pitanju ruski uticaj, podstiču ih na to, sarađuju sa njima i u poslednje vreme vrlo rado se sklapaju poslovi koji su totalno netransparentni. Balkanske elite, u stvari, na taj način pokušavaju istovremeno da imaju korist od Rusije i oni isto nju koriste kao Rusija njih. Ali sa druge strane, na neki način se opravdavaju pred Zapadom kako su im Rusi stalno za leđima, da vrše pritisak na njih, to radi pogotovu Aleksandar Vučić. To je jedno uzajamno korišćenje, s tim što će naravno balkanske zemlje, s obzirom da su na periferiji, male i irelevantne, biti krajnji gubitnici.

- U postsocijalističkoj tranziciji pitanje identiteta je postalo ključno. Rusija kao zaštitnica antifašizma, antifašističkih vrednosti, ona se tako predstavlja, u Srbiji to nije slučaj. Dakle, Rusija podržava rehabilitaciju četnika i aktivno učestvuje u prekrajanju istorijskih činjenica. Kako to komentarišete?

Srpski nacionalizam je do kraja, dakle, kao ideologija poražen i vojno i politički i moralno, jer je osuđen planetarno, globalno, za genocid, za agresiju i tako dalje. Oni su izgubili zapravo mogućnost daljeg reagovanja do trenutka dok nisu ugledali Rusiju kao nekakav spas. Srpski nacionalizam se rusifikovao. On je kao poražena ideologija teško frustriran zbog poraza, neuspeha itd. On se rusifikovao, on se zapravo identifikovao sa velikoruskim nacionalizmom i vi danas imate jednu paradoksalnu situaciju da se u Srbiji među nacionalistima stepen patriotizma meri odanošću Rusiji i ruskim interesima. Ruski interes ne mora nužno da bude, i najčešće nije, identičan interesu Republike Srbije i srpskog društva nego je čak i suprotstavljen. Tada je srpski nacionalizam iskonstruisao sebi jednu perspektivu, da bi imali neku nadu, a to je da će Zapad da oslabi, da će Rusija da se vrati na scenu i da će oni tada pokušati još jednom. I Brexit, realno jačanje Rusije, posebno do pre nekoliko godina dok nisu pale cene nafte, pobeda Trampa, kriza EU itd. je nešto što je srpskim nacionalistima ostavilo mogućnost da sve ove krize interpretiraju kao taj trenutak koji se vrlo brzo vratio, kada će oni da izvedu revanš i nije slučajno Ivica Dačić pre jedno godinu dana rekao nemojte da imate iluziju, varate se ako mislite da je srpsko pitanje rešeno, ovo je dakle bio samo intermeco, ovaj mir na Balkanu je bio samo intermeco, nama ratovi tek slede, jer srpsko pitanje nije rešeno. Identičnim vokabularom su otvarali srpsko pitanje 80-ih godina i otvorili su ga kao teritorijalno, a kad su ga otvorili kao teritorijalno, dakle kao pitanje granica, mogli su da ga otvore samo ratom. S druge strane, Rusija njih sad podstiče u svemu tome, dakle ona podstiče trenutnu revanšističku poziciju srpskog nacionalizma da otvaraju to pitanje, da relativizuju ponovo pitanje granica na Balkanu, evo Vi ste to vrlo lepo rekli, oni čak idu do toga da u Rusiji nemate istorijski revizionizam kada je u pitanju Drugi svetski rat itd. Posebno je licemerje današnje Rusije koja optužuje Ukrajinu, gde postoji istorijski revizionizam, za nacizam i fašizam, a da u brojnim drugim zemljama, između ostalog i u Srbiji, Rusija podstiče upravo takve tendencije koje u Ukrajini napada kao nacističke. U Nedeljniku je objavljeno da ruski istoričari odjednom sad kažu da je Staljin pogrešio, trebalo je da se prikloni četnicima, jer zapravo bi četnici bili nosioci ruskoh interesa.

- Koja je to nova levica koja je u Rusiji, koja je bila vezana za SSSR, koja je posle Če Gevare nazvana "Nova levica"?

Ovo prvo pitanje je generalno pitanje promene paradigme koja je krenula 90-ih i 2000-ih godina de facto sa bipolarnom podelom sveta, raspadom bipolarne podele sveta. Nemamo potpunu promenu paradigme, nestanak ideologije, nestanak starih društava i, nažalost, mi razmišljamo i dalje starim kategorijalnim aparatom, ne usuđujemo se da na nov način govorimo o nekim novim pojavama itd. Danas uočavamo vrlo agresivno ponašanje pojedinih religija, imate vrlo agresivno ponašanje pojedinih političkih elita i pojedinih država i imate glavnu paradigmu odnosno narastajuću paradigmu koja određuje gotovo sve, a ta je njegovo veličanstvo novac. Novcem možete da smenite vlade, novcem možete da preobrazite države, od Gibraltara do Kine, prema tome to su nove tendencije. Uticaj tih temeljnih strateških naučnih istraživanja gotovo je beznačajan. Ja se samo sećam jednog teksta, dve godine posle čuvenih događaja sa oblakoderima u Americi, kada je u "New York Timesu" napisano da nije patriota onaj ko kritikuje političku elitu. Ako smo došli dotle da stepen patriotizma merimo stepenom slobode izražavanja i kritičkog diskursa, vrag je odneo šalu. Mi smo postali interpretatori i imitatori. Niko Vas ne uči da mislite, samo interpretirate, imitirate, prepričavate te iste profesore koji odavno ne rade ništa na sebi i davno prepisuju sopstvene udžbenike.

U sredu, 27. februara 2019. godine, navršava se 26 godina od zločina u Štrpcima, kada su pripadnici Vojske Republike Srpske (VRS), na železničkoj stanici u Štrpcima (BiH), iz voza koji je saobraćao na relaciji Beograd–Bar izveli i ubili 20 putnika, civila nesrpske nacionalnosti. Fond za humanitarno pravo (FHP), Žene u crnom, Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda i Inicijativa mladih za ljudska prava podsećaju da porodice žrtava 26 godina čekaju na sudsku pravdu u Srbiji i na priznanje statusa porodica civilnih žrtava rata.

Žrtve ovog zločina su: Esad Kapetanović, Ilijaz Ličin, Fehim Bakija, Šećo Softić, Rifat Husović, Halil Zupčević, Senad Đečević, Jusuf Rastoder, Ismet Babačić, Tomo Buzov, Adem Alomerović, Muhedin Hanić, Safet Preljević, Džafer Topuzović, Rasim Ćorić, Fikret Memović, Fevzija Zeković, Nijazim Kajević, Zvjezdan Zuličić i jedno nepoznato lice.

Do danas su pronađeni posmrtni ostaci samo četiri žrtve. Telo Halila Zupčevića pronađeno je krajem 2009. godine na obali jezera Perućac, a posmrtni ostaci Rasima Ćorića, Jusufa Rastodera i Ilijaza Ličine nađeni su u istom jezeru 2010. godine, dok se za ostalim žrtvama i dalje traga.

Za ovaj zločin do sada su pravosnažno osuđeni samo Nebojša Ranisavljević i Mićo Jovičić. Nebojša Ranisavljević je pred Višim sudom u Bijelom Polju (Crna Gora) 2003. godine osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina. Mićo Jovičić, protiv koga je vođen postupak pred Sudom Bosne i Hercegovine, priznao je krivicu i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od pet godina.

Za zločin u Štrpcima pred Sudom BiH u toku je suđenje desetorici optuženih, među kojima su Luka Dragičević, komandant Višegradske brigade VRS i Boban Inđić, komandant Interventne čete u Višegradskoj brigadi.

U oktobru 2018. godine Apelacioni sud u Beogradu je nakon tri i po godine potvrdio optužnicu protiv petorice pripadnika Višegradske brigade VRS za zločin koji je počinjen u Štrpcima. Iako je početak glavnog pretresa bio zakazan za januar 2019. godine, on je odložen zbog bolesti jednog od optuženih.

Porodice žrtava, od kojih su većina državljani Srbije, suočene su i sa dvodecenijskim ignorisanjem državnih organa nadležnih za brigu o civilnim žrtvama rata (Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja – u daljem tekstu Ministarstvo za rad). Članovi porodica žrtava ovog zločina, zbog diskriminatornog zakonskog okvira u Srbiji, koji im uskraćuje prava samo zbog toga što su stradali van teritorije Srbije, iako su bili njeni građani, ne mogu dobiti status članova porodica civilnih žrtava rata koji bi im osigurao simbolične beneficije u vidu mesečnih novčanih primanja i socijalne podrške.

Na neadekvatnost postojećeg zakonskog rešenja i njegovo diskriminatorno sprovođenje već godinama ukazuju žrtve i njihova udruženja, FHP i druge organizacije civilnog društva. Uprkos ozbiljnim primedbama domaćih i međunarodnih aktera, taj zakon još uvek nije promenjen, već je Ministarstvo za rad u avgustu 2018. godine izradilo Nacrt Zakona o boračko-invalidskoj zaštiti koji zadržava diskriminatorna rešenja.

FHP, Žene u crnom, Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda i Inicijativa mladih za ljudska prava zahtevaju od institucija Srbije da efikasno sprovedu krivični postupak za ovaj zločin, a Ministarstvo za rad i druge nadležne institucije da donesu novi zakon zasnovan na Modelu zakona o pravima civilnih žrtava povreda ljudskih prava u oružanim sukobima i u vezi sa oružanim sukobima u periodu od 1991. do 2001. godine, koji sadrži normativna rešenja za ostvarivanje prava žrtava u skladu sa međunarodnim ugovorima o zaštiti ljudskih prava i drugim međunarodnim standardima u pružanju reparacija žrtvama.

***

FHP, Žene u crnom, Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda i Inicijativa mladih za ljudska prava obeležiće 26. godišnjicu zločina u Štrpcima u sredu, 27. februara 2019. godine, sa početkom u 15:48 časova pred ulazom u Glavnu železničku stanicu u Beogradu, i ovom prilikom pozivaju građane, predstavnike institucija, medija i nevladinih organizacija da se pridruže.

Strana 1 od 2