Vera je naša antiratna drugarica: od početka rata 1991. godine nije bilo ni jedne antiratne akcije u kojoj Vera nije učestvovala.
U ovih poslednjih 20 godina, retko je bilo civilne inicijative – antifašističke, femininističke, antimilitarističke u kojima Vera nije aktivno učestovala: pored Žena u crnom, Ženska mirovna koalicija (čine je Mreža Žene u crnom Srbije i Mreža žena Kosova), Regionalni ženski lobi za mir, pravdu i bezbednost u Jugoistočnoj Evropi, Koalicija za sekularnu državu i još mnogo drugih.
Vera - odgovorna građanka: uvek je osećala dužnost da reaguje na nepravde, na osnovu roda, rase, klase, seksualnog opredeljenja...
Vera - odgovorna građanka i moralno osetljiva žena: uvek je javno i jasno iskazivala odakle dolazi: iz Srbije čiji je režim najodgovorniji za ratove na prostoru bivše Jugoslavije, čije su oružane formacije počinile bezbrojne zločine na prostoru cele Jugoslavije... i zato je uvek prvo govorila o žrtvama zločina počinjenih u naše ime: ljudima iz Vukovara, Sarajeva, Srebrenice, Prištine... ali i građankama i građanima u Srbiji, žrtvama zločina režima Slobodana Miloševića i ne samo njega.
Vera se nadala da će nove vlasti učiniti diskontinitet sa prethodnim režimom i tako preuzimati odgovornost. To se, nažalost, nije desilo i Vera je govorila: „Nema promene mentaliteta..nama su ispred nosa ove jame u Batajnici u kojima su sahranjene stotine ljudi od kojih je većina civili. Država koja je sagrađena na tim leševima i koja mirno spava pored tih leševa zaista nije zaslužila dobru sudbinu...“
Ili što bi rekao Breht „Kako da podignemo novu kuću kad prethodno nismo očistili podrum ispod ruševina stare kuće?“ Za razliku od poricanja i zaborava zločinačke prošlosti od strane određenog broja kolega i koleginica na mestima moći, te nasuprot ravnodušnosti sredine, Vera je učinila sve što je mogla oko „čišćenja podruma“...
Vera – drugačija političarka: odlučila je da interveniše u moć i kao narodna poslanica pokazala je da nije nužno i da nije tačno da „kada naši dođu na vlast, više nisu naši“. Vera je i dalje bila naša i za vreme boravka u ovom zdanju moći i ostala je verna zajedničkim etičkim i moralnim principima što verovatno nije bilo baš jednostavno.
Nikad neću zaboraviti sa kakvom je strašću pričala sa našom političkom drugaricom Luizom Morgantini, evroparlamentarkom, takođe aktivistkijom ŽuC-a. Pričale su o drugačijoj moći, moći stvaranja, zajedničkoj promeni...
Vera – antifašistkinja: kao prava levičarka bila je ponosna na svoj antifašizam, na antifašizam kao tekovinu moderne Evrope, ali i tekovinu bivše Jugoslavije, tekovinu koju treba braniti: „Oduševim se kad vidim kako su u Pragu svi složno ustali protiv neonacista...kako država reaguje na pravi način i kako je društvo aktivno i živo, a ne umrtvljeno kao kod nas...( u Srbiji gde se na primer Ustavni sud i dalje smatra nenadležnim za zabranu neonacističkih i klerofašističkih organizacija).“ Vera je, kao i mi, smatrala da se ne smeju u ime slobode mišljenja i govora tolerisati dela koja propagiraju fašizam, izazivaju mržnju, ugrožavaju prava i slobode drugih.
Vera se strasno zalagala za sekularizam: protiv Zakona o crkvama i verskim zajednicama, za potpunu odvojenost crkve od države, kao preduslova ne samo za građanske slobode i ljudska prava, već i za punu emancipaciju žena.
Vera je bila feministička aktivistkinja: stalno je izvrgavala ruglu palanački konzervativizam i moralizam, i na pozive crkvenih i svetovnih malograđana, ohrabrivala žene da se bune protiv toga: "Današnje žene u Srbiji su, bez obzira na nacionalnost dovoljno emancipovane da ne žele da rode ni za crkvu, ni za državu, ni za naciju, nego isključivo ako to žele..."
I u skladu sa feminističkim principom "lično je političko", Vera je odgojila u nježnosti i slobodi svoju decu, a najviše poznajem sina Milana – našeg antimaćističkog i feminističkog druga...
I nemoguće je, i ne sme se praviti hijerarhija u vrednostima za koje se zalagala Vera...
jer Vera je ukidala hijerarhije i uspostavljala jednakopravnost – kod Vere su zahtevi za donošenje Zakona o prigovoru savesti ili za ukidanje sramnog Zakona o finansijskoj pomoći haškim optuženicima i njihovim porodicama ili za ukidanje Zakona o crkvama i verskim zajednicama ili zahtev za jednakopravnošću LGBT osoba imali istu vrednost i prioritet...
Sinoć smo pričale o Veri...
I pamtićemo Veru i po poverenju prema ljudima, jer je stalno tragala za najboljem u nama, i usred kulture podozrenja, sumnjičavosti bilo je jako lekovito čuti je kad govori o ljudima iz naših krugova: "Ona je sjajna, on je sjajan..."
I pamtićemo Veru po pažljivosti ili kako kaže Ljilja iz ŽuC-a: "Vera je umela da sluša, uvek je govorila na poseban, pribran način, umela je da se približi običnim ljudima, da ih ohrabri, ali da uvek kaže ono što misli..."
Borkica i Ružica će pamtiti Veru kao građanku sa kojom su bile na svim protestima, i po najvećoj gužvi uvek bi se pronalazile; Marija po tome što su mladi u Veri Marković uvek nalazili najveći oslonac, što je Vera najviše podsticala mlade...Barči će Veru pamti i po borbi za radna prava...sada i ovde u Srbiji...
Uma će pamtiti Veru i po internacionalističkoj solidarnosti: bilo sa palestinskim narodom protiv okupacije, ali i izraelskim anarhističkimdezerterimi pacifistkinjama, burmanskom političkom zatočenicom San Su Si Ći ili sa Anom Politkovskom, iranskim aktivistkinjama...
Tamara i mnoge nisu mogle da govore... i da savladaju bol...
Ali nećemo Veru pamtiti samo po bolu koje smo delile kao svedokinje i akterke strašnog vremena. Pamtićemo uvek Veru kao ženu uspravnog hoda, ženu nepokorene savesti, ženu otpora, ženu koja je preuzela odgovornost za nadu da su drugačija Srbija i svet mogući.
I Vera će nam jako nedostajati...poštovanje joj i hvala joj!
31. mart 2011.
