Uvod
Trgovina ljudima, većinom ženama i decom je mnogo profitabilnija od trgovine oružjem ili drogom. Trgovina ljudima osuđena je kao nemoralna, kriminalna, nasilna, prinudna, eksploatatorska, i od strane države i zakona – ilegalna aktivnost. Otud, dominantan način borbe protiv trgovine ljudima nepromenljivo ostaje fokusiran na proteste, krivične procedure, selektivne zabrane migracija i viđenje trgovine kao nepromenljivo i izričito vezane za prostituciju. Napori da se ove dve stvari, trgovina i prostitucija razdvoje postoje od skoro. Aktivistkinje/i se bore da ubede vlade da problem prostitucije mora da bude viđen i rešavan odvojeno od problema trgovine i migracije. Takođe treba razdvojiti nemoralnost žena koje samovoljno postaju roba za komercijalnu upotrebu i nemoralnost samog čina prisilne i nelegalne trgovine ženama.
Trafiking je zločin, a mediji vole da senzacionalizuju zločine objavljujući akcije službi koje sprovode zakone koje spašavaju žene od trgovaca i izdvajaju jednog ili dva sitna trgovca da pokažu kako su moralno dekadentni lokalni ljudi, ili pokazujući sliku dece koju su vratili sa Bliskog istoka, koji su bili džokeji na kamilama kod arapskih šeika inače jako dobro poznatih po ovoj praksi, a sve ovo završava tako što se pojačavaju stereotipi o Arapima. Tako vidljiva akcija još nikad nije preduzeta što se tiče trgovine organima, kriminala ugovorenih brakova, i dobro poznate trgovine mladim devojkama i ženama za porno industriju i prostituciju.
Dominantna konstrukcija trgovine ljudima jeste zločin, počinjen na lokalnom nivou, na samom kraju lanca trgovine, i ona je vezana za ulogu koju bezbednost igra u transformaciji država – podjednako na Severu i na Jugu.
Porastom neoliberalizma tradicionalne uloge država prema građanima spale su na nivo prilagođavanja uslovima tržišta: zdravstva, obrazovanja, ishrane, domaćinstva, itd. To je napravilo izvesnu kontradikciju koja postavlja pitanje: koja je tu uloga države? Zbog toga je državama jako teško da opravdaju svoje uloge osim u sferi bezbednosti, pored toga što države štite i osiguravaju nemešanje u funkcionisanje svetskog tržišta kojem upravljaju globalne korporacije. Ovo su sankcije za globalno stanovništvo koje je izgubilo svoje prihode, sredstva za život, posledice neoliberalizma za one koji očajnički pokušavaju da napuste svoje domove i migriraju unutar ili između država rizikujući svoj život i koji stvaraju novi oblik nebezbednosti po države, posebno po države razvijenog Severa.
Ovde je posebno interesentno to da države nisu zainteresovane da se bave i osiguraju bezbednost migracija ljudi, iako migracija treba da bude nešto najnormalnije u eri kapitalizma. Države su pak više zainteresovane da se bore protiv kriminala, ulažu u vojsku, policijske i paramilitarne snage koje sprovode zakone i zavode red, za donošenje novih zakona i pojačavanje graničnih kontrola tako osiguraju bezbednost države i njenih granica od sve većeg broja imigranata koji prelaze njihove granice noseći sa sobom bolesti, HIV/AIDS, varvarske običaje i naravno terorizam.
Aktivistkinje/i su do danas uglanom bili fokusirani na razdvajanje trgovine od prostitucije i ženski pokreti se i dalje bave debatama da li je prostitucija posao ili nasilje nad ženskim dostojanstvom kako bi usmerile dalji put svog aktivizma. Naprotiv, građanske inicijative i organizacije civilnog društva Severa idu dalje od ovih debata i ispituju ceo pojam i pojavu bezbednosti nametnute od strane država i konteksta migracije, trgovine, prostitucije i rada. Ove debate moraju da budu rekonceptualizovane, ali unutar paradigme novonastalog pojma bezbednosti i moraju biti uvrštene u pravljenje novih analiza i strategija.
Postoje napori da se otkriju uzroci trgovine ljudima. Nesumnjivo je da se ljudi sele iz mesta u mesto. Nekada se sele zato što tako žele. Nekada su na to prisiljeni. Razni politički, socijalni, ekonomski ili uslovi životne sredine mogu naterati pojedinca ili čak cele porodice da migriraju. Zavisno od razloga njihove migracije oni se mogu nazivati emigrantima, izbeglicama, putnicima, ili ljudima kojima se trguje. Nema problema kada ljudi migriraju iz razvijene zemlje u razvijenu zemlju, jer oni migriraju kao kolonizatori, misionari, ili pak kako oni odluče. Problemi nastaju kada ljudi migriraju iz države u razvoju ili nerazvijene države u razvijenu državu. Oni se etiketiraju kao imigranti, izbeglice, ili osobe kojima se trguje. Prva i osnovna stvar jeste to što oni gube svoje dostojanstvo i često postaju osobe bez državljanstva, države - apatridi.
Zašto se ljudi sele iz mesta u mesto kada su već mesta u kojima su odrasli i u kojima su rođeni svima njima draga, jeste pitanje koje se često postavlja. Niko neće da se seli ako nije na to prisiljen, ili ako to nije jedina šansa za bolji život. Ljudi koji žive u selima vole svoje okruženje, ne zato što je ono najbolje na svetu, već zbog porodične povezanosti, bliskosti sa prirodom, mogućnosti da preduzimaju razne strategije koje se tiču sticanja prihoda i opstanka. Naravno, i ovde postoje probemi, a to su: društvene klase, kaste, eksploatacija siromašnih od strane bogatih, patrijahalna represija, itd. Ipak to je njihova zajednica, i istorijske i kulturne veze ovde nisu lako raskidive.
U agrarnim društvima zemalja Severne Azije možemo videti da ovaj seoski život ima dubok socijalni i kulturni značaj uprkos raznim oblicima represije, ljudi ne žele da napuste svoje korene i raskinu sa svojim zajednicama osim ako im nije ugrožena osnovna biloška potreba a to je potreba za hranom. Sitni poljoprivrednici i seljaci proizvode hranu, tkači prave odeću, zanatlije proizvode razne proizvode i svi su komplementarni sa ostalima i njihovim potrebama, postoje ples i muzika. Bez preterane romantizacije seoskog života moglo bi se slobodno reći da je razdvajanje od tla najbolnija odluka koju porodica ili pojedinac u Severnoj Aziji može doneti. To se obično ne dešava samo zbog ekonomskih razloga ili siromaštva, kao što se obično raspravlja bez tačnog kvalifikovanja o kojoj vrsti siromaštva je reč. Ukoliko su sredstva za dalji opstanak moguća, tačnije ukoliko osnovni uslovi za život i socijalne veze nisu narušeni, ljudi se teško odlučuju da napuste svoja sela. Veoma važno ovde jeste to da je razdvajanje stanovnika od svoje zemlje i stvaranje radne snage da bi bila dostupna kapitalizmu jeste krivično delo. Uništenje životne sredine, biodiverziteta, trovanje vode, gradnja infrastrukture koja narušava ekologiju, kao što su brane, mostovi, i sl. Urbanizacija, ispuštanje otrova u reke i zagađenje voda su poslednji udarac neoliberalne ekonomske politike koja je stvorena da uništi dosadašnji način privređivanja i sticanja sredstava za život kako bi mogla da koristi jeftinu radnu snagu iz nerazvijenih područja u neograničenim količinama i kako bi uništavanjem i otežavanjem sticanja osnovnih sredstava za život naterala ljude na migraciju. U ovom globalnom ekonomskom poretku trgovina ljudima i organizovane bande trgovaca ljudima imaju zauzimaju visoko mesto. Oni su jedan od efekata globalizacije uključujući i ekonomsku politiku, oni su i uzrok i posledica. Kritika jednog bez kritike drugog nije moguća.
Nepotrebno je naglašavati da ima još mnogo toga da se učini kako na analitičkom tako i na aktivističkom nivou. Uprkos velikim propustima i rupama, kada govorimo da je trgovina ljudima pojam koji je vezan za pojam migracije, državljanstvo ili nacionalnost i pitanje primenljivosti fundamentalnih ljudskih prava dece ili svake individue bez obzira na religiju, rasu, klasu, pol, boju kože, i nacionalnost, mi u stvari pokušavamo da otvorimo novu dimenziju u našem istraživanju i da reorganizujemo naše analitičke metode. Ipak, stav oko kog se svi slažu jeste da žene i deca koji su žrtve trgovine ljudima ne treba da završavaju u zatvorima svojih ili tuđih zemalja. Ovo je već stvar koju svi zagovaraju i oko koje svi sarađuju. I to da fenomen trgovine ljudima postaje sve više nepodnošljiv žrtvama čak i kada bivaju izbavljeni i spašeni je takođe veoma poznat. Reintegracija ovakve osobe u društvo je takođe veoma veliki problem i briga za sve nas. Međutim sve ovo jeste kraj jednog viktimizirajućeg procesa, i mi se ne smemo samo fokusirati na lek, već moramo raditi na prevenciji ovakvih pojava. Repatrijacija i reintegracija su jako bitne, ali osobe - žrtve trgovine ljudima takođe moraju biti zaštićene i u zemlji čije državljanstvo nemaju a koje nisu voljne da ih vrate u svoju zemlju ili prosto ne mogu da ih vrate iz određenih razloga.
Do sada nismo videli ni jednu studiju o tome koji su razlozi velike potražnje za mladim devojkama koje bi bile angažovane u porno industriji, takođe nema studija o tome koliko su razne strategije razvoja doprinele da ljudi budu jako ranjivi i podložni ovim pojavama. Mi samo pričamo o žrtvama. Gde je priča o drugoj strani, strani koja potražuje, u slučaju trgovine ljudima?
Važno je da trgovci ljudima ostanu centralni fokus, sa zakonodavne tačke gledišta, ali ne i sa naše tačke gledišta. Sada, mi samo obraćamo pažnju na žrtve trgovine ljudima. Međutim, advokati u svoje sporove ne uključuju razne dobro organizovane kriminalne organizacije koji sa bave trgovinom ljudima. Agencije za regrutovanje, promoteri, transportne agencije, avio kompanije, menjačnice, vlasnici hotela pa čak i porodice imaju koristi od masovne trgovine ženama i decom.
Najšire rečeno sledeće tačke su kritične:
- Države smatraju da je trgovina ljudima samo zločin i ništa više sem toga, stoga se protiv trgovine ljudima bore samo kao protiv zločina što dovodi do povećavanja bezbednosnih izazova i pretnji i do transformacija država u – bezbednosne države (security states). Države predstavljaju trgovinu ljudima kao izuzetak i borbu protiv trgovine kao borbu protiv izuzetka. Odbijanje države da pri stvaranju definicije i borbe protiv trgovine ljudima uzme u obzir socijalnu politiku, životnu sredinu, ekologiju, hranu, zdravstvo, stambeno pitanje, ili ukratko rečeno sve ono što obuhvata sam pojam humane bezbednosti takođe je jednako kriminalu. Trgovina ljudima, kriminalizacija društva i ekonomije je sastavni deo globalizacije kapitalizma i ne može biti odvojena od makro-ekonomske politike.
- Ove sigurnosne države se fokusiraju na ljude koji su žrtve trgovine, a ne na kriminalce – one koji trguju ljudima. Sve studije o trgovini ljudima jesu studije o žrtvama, a ne studije o onima koji su sa druge strane, onima koji čine unutrašnju strukturu, trgovcima ljudskim organima, radnom snagom, politikama koje omogućavaju trgovinu, onima koji imaju koristi od toga. Iako se bezbednosni interesi država poklapaju sa interesima nevladinih organizacija, bilateralnih i multilateralnih agencija, raznih istraživača, itd. Ogromna industrija je izgrađena na eksploataciji morala i brige o žrtvama, ali naravno izbegavajući istraživanja i akcije protiv kriminala, kriminalaca i drugih organizacija kao i njihovog odnosa sa državama.
- Debata o tome da li ljudi migriraju na volonterskoj osnovi, stavljajući akcenat na subjektivni aspekt ljudskih odluka takođe se zasniva na paradigmi kriminala trgovine ljudima, migracije i prostitucije, sakrivajući pri tom ekonomski, ekološki i uticaj okoline na opšti gubitak ljudskog dostojanstva na kapitalističkom tržištu. Ovde se ponavlja stara dobra igra a to je okrivljavanje žrtava. Analize sistematske globalne ekonomske dinamike, kulturnih manipulacija i konstrukcija boljeg života za žene koji utiče na subjektivne odluke su kritične i neophodne ako želimo da prevaziđemo paradigmu kriminala.
- Porast dokaza sa Severa o tome da uništavanje izvora hrane, posebno biodiverziteta, neobrađenih površina i znanja lokalnog stanovništva o preživljavanju i sticanju osnovnih sredstava za život i opstanak predstavljaju glavni uzrok ranjivosti i migracije iz seoskih i ruralnih sredina unutar i između država. Uništavanje agrarne ekonomije i dosledno izbacivanje žena iz domaćinstava i sa zemlje jeste prvi primer nasilja nad ženama sa sela i iz ruralnih područja. Nedostatak prostora gde bi se te žene preselile ne gubeći svoje dostojanstvo jeste sledeći zločin koji se čini protiv nje; ona je primorana da preživi tako što će prodavati sebe kao jeftinu radnu snagu u izvozno orijentisannim industrijama prodavajući sebe tržištu koje će je koristiti kako odluče potrošači ili gazda.
- Prva opasnost po takve žene i decu jesu tgovci ljudima, druga opasnost su neo-liberalne sile koje glorifikuju kapitalističko tržište koje brutalno komercijalizuje ljudska bića pa stoga i žene i decu pretvarajući ih u robu. Trgovina ljudima jeste novi sektor koji služi za sticanje profita. Postoji tražnja za takvim proizvodima u trgovini seksom, ljudima, robovima, organima, pa čak i trgovini brakovima. Okrutna realnost jeste to da se problem trgovine ljudima i dalje nalazi u tami. Mi lica tih ljudi ne vidimo. Na njih gledamo kao na seksualne radnice, organe u bolnici, džokeje na kamilama u sportu, suruge u Japanu, Indiji, Pakistanu, radnike i radnice koji rade u nebezbednim uslovima u fabrikama za malo novca. Trgovina i dalje cveta.
Ovo su glavne analitičke premise na kojima su bazirani svi društveni pokreti koji se bave socijalnim aktivnostima i aktivnostima zajednica u Severnoj Aziji. Oni se zovu SAARC Forum naroda i oni zastupaju, zagovaraju i zahtevaju: Bezbednost migacije, Bezbednost opstanka. Njihov sadašnji rad bavi se problemima Bangladeša i izveštava o uspešnim pričama u kojima zajednice koje rade na osiguravajući i štiteći sredstava za opastanak ranjivih zajednica, posebno štiteći njihov suverenitet gajenja i proizvodnje hrane, na taj naćin sprečavaju trgovinu ljudima. Ovaj forum je organizovan je od strane Severno-Afričke mreže ishrane, ekologije i kulture (Sanfec) i Severno-Afričke mreže otpora trgovini ljudima koji su aktivni u borbi protiv trgovine ženama i decom i koji zahtevaju bezbednost migracije ljudi u potrazi za sredstvima za opstanak bilo gde u svetu. Između ostalih inicijativa SAARC Forum naroda je poznat i po tome što povezuje suverenitet obezbeđivanja sredstava za opstanak, prvenstveno ishrane i ranjivost ljudi koji upadaju u zamke trgovaca ljudima. Na taj način oni se uspešno bore protiv trgovine ljudima i na preventivan i lekovit način prevazilaze paradigmu kriminala i bezbednosti definisanu od strane država.
Farida Akhter
Farida Akhter je aktivistkinja ženskog ekološkog i zdravstvenog pokreta u Bangladešu. Ona je osnivačica i izvršna direktorka UBINIG pokreta (Pokret za politiku istraživanja i razvoj inicijativa), veoma dobro poznate organizacije koja se bavi politikom istraživanja i zagovaranja i osnivačica i izvršna direktorka ženskog resursnog centra Narigrantha Prabartana, prve i jedine feminističke biblioteke i izdavačke kuće u Bangladešu.
Ona je takođe članica Azijskog ženskog saveta za ljudska prava – mreže žena iz ženskih grupa, akademkinja, i organizacija za ljudska prava u Azijskom Pacifičkom regionu. Savet se zalaže za proširenje i transformaciju diskursa ljudskih prava iz perspektive i vizije života marginalizovanih i žena juga.
Ona je autor i izdavač nekoliko knjiga i časopisa na engleskom i bengali jeziku. Neka od njenih poznatih dela su: Žene i drveće: drveće u životima žena u selu Kaijuri; Nasilje kao kontrola polulacije; Otpor Norplantu; Ženska borba protiv prinude, nasilja i depopulacije Bangladeša; Eseji o politici plodnosti i reproduktivnim pravima.
Ovaj tekst je preuzet iz knjige Pitajući, mi hodamo – jug kao nova politička zamisao Autorke Corrine Kumar
