Osmomartovski marš za Žene u crnom, kao i za Mrežu Žena u crnom Srbije, svake godine iznova potvrđuje našu brobu za dostojanstvo žena, ali i ne samo žena, već svih drugih i različitih. Zajedno sa svojim prijateljicama i prijateljima iz civilnog društva, organizovanjem osmomartovskog marša pružamo otpor eksploataciji radnica i radnika, otpor fašizaciji i klerikalizaciji društva, pružamo otpor zaboravu zločina počinjenih u naše ime.
I ove godine, više od 150 žena i muškaraca pridružilo nam se u obeležavnju Međunarodnog dana žena. Osim tradicionalnog protestnog marša, organizovale smo i performans u znak solidarnosti sa radnicama, pre svega sa onima iz tekstilne industrije koje se nalaze u najtežem položaju. Isto tako, kulturno-umetnički program koji smo organizovale u prostorijama CZKD, bio je posvećen ekonomskom položaju žena.
Osmi mart je, zalaganjem feministkinja, prerastao pojam "dana žena" i danas obuhvata sve društveno marginalizovane grupe. Jedan od načina da pokažemo da je pravedan svet moguć, jeste i solidarnost i podrška koju smo imale u organizovanju ovog 8. marta, i zbog toga se zahvaljujemo profesionalnim i amaterskim umetnicama i umetnicima koje i koji su učestvovale/i u programu.
8. mart – kratka istorija
Međunarodni dan žena obeležava se 8. marta svake godine.
Istorija 8. marta kao međunarodnog dana ekonomskih, političkih i socijalnih dositignuća žena, odnosno borbe žena protiv eksploatacije, počinje upravo borbom njujorških tekstilnih radnica, koje su 8. marta 1857. izašle na ulice i demonstrirale zbog loših uslova rada i niskih plata. Ove demonstracije je razbila policija. Tekstilne radnice rešene da se izbore za svoje zahteve, dva meseca kasnije su napravile sindikat.
Prvi put je Dan žena obeležen 28. marta 1909. u SAD-u deklaracijom koju je donela Socijalistička partija Amerike. Između ostalih važnih istorijskih događaja, 8. mart je podsećanje i na požar u tekstilnoj fabrici u Njujorku 1911. godine, kada je poginulo preko 140 žena.
Ideja za obeležavanje Međunarodnog dana žena pojavila se prvi put početkom 20. veka u doba brze industrijalizacije i ekonomske ekspanzije koja je često dovodila do protesta zbog loših radnih uslova. Prva međunarodna ženska konferencija održana je 1910. u Kopenhagenu, u organizaciji Socijalističke Internacionale. Tada je ustanovljen “Međunarodni dan žena” na predlog slavne nemačke socijalistkinje Klare Cetkin.
Godine 1975, koja je proglašena Međunarodnom godinom žene, UN su službeno počele da obeležavaju Međunarodni dan žena.
Radnice niste same
Tekstilne radnice 154 godina posle
Usled bezočne pljačke, pod nazivom privatizacija, naša industrija je propala, a položaj radnika i radnica je zastrašujući. Preko milion ljudi je nezaposleno od čega više od polovinu nezaposlenih čine žene. Tu nije uračunata armija radnika i radnica koji/e su u radnom odnosu, ali godinama nisu dobili/e platu. Danas je 40.000 žena manje zaposleno nego 2001. godine. Žene zarađuju u proseku 8,5 odsto manje od muškaraca. Pored masovne nezaposlenosti, prezaduženosti, niskih i neredovnih plata njima se uskraćuju elementarna prava i slobode, kao što su pravo na sindikalno organizovanje, osmočasovno radno vreme, zdravstveno osiguranje, pa čak i pravo na život! U fabrici municije "Prvi partizan" iz Užica, zbog očigledne nebrige države došlo je do eksplozije u kojoj je stradalo šest žena.
Tačno 154 godine od demonstracija tekstilnih radnica u Njujorku zbog loših radnih uslova i niskih plata, naše radnice u tekstilnoj industriji nemaju doslovno šta da jedu. Sva značajna poboljšanja koja su žene ranije ostvarile i standarde koje su postavile kroz istoriju, (skraćenje radnog vremena, pravo na jednaku platu sa muškarcima, zaštita na radu, pravo na abortus, pravo na obrazovanje, seksualne slobode itd), dovode se u pitanje tokom poslednjih dvadeset godina.
Skrećemo pažnju javnosti na neadekvatne uslove rada u industrijama konfekcije u Srbiji sa ciljem suzbijanja grubog kršenja osnovnih ljudskih i radnih prava.
Solidarno za naša prava
Neoliberalni kapitalizam i patrijarhat su podjarmile žene, unele razdor u ženski pokret i time sprečile efikasnu borbu za ljudska prava i radna prava žena. Jedini put do emancipacije je solidarno i aktivno učešće radnica u borbi za svoja prava. Od svih prava, vladajuća klasa neprikosnoveno čuva samo privatnu svojinu - osnovu svake diskriminacije, ugnjetavanja i izrabljivanja. Zato je borba za ravnopravnost žena jedino moguća kao borba protiv plačkaške privatizacije, beskrupuloznih poslodavaca i političara.
