Drage žene,
koristim priliku da se svima prvo zahvalim kako za političku hrabrost, doslednost, istrajnost i nepotkupljivost, tako i za sve beskonačne sate organizacije, koordinacije i ne najmanje bitno – kuvanja. Ja se evo nakon rekordnih 32 sata drumskog saobraćaja vratih kućici. Ima nešto - a propos "evropskih ideala" - što perverzno obožavam u usputnim vizuelno posve nasumičnim” policijskim maltretiranjima, koja osim u busevima, retko imamo prilike da uživamo.
Zajedno sa uobičajeno sumnjivima, poput Roma, tamnijih Izraelaca, Arapa ili Afrikanaca, obično po službenoj dužnosti iscimaju i mene, što valjda samo dokazuje da tek rasizam proizvodi rasu, a ne obratno. Kada sam dobre volje - a što je zahvaljujući prekrasnom jubileju ovaj puta bio slučaj - koristim takve prilike za agitaciju, odnosno za smisleno razgovaranje o socijalnoj pravdi sa šešeljizmom zadojenim srpskim radništvom, kao i za bistrenje nemačkog ponovnog ujedinjenja / anšlusa ili pak fenomena migracije sa predstavnica/ima zapadnih Nemaca, koji su o postojanju (i kriminalnoj nastrojenosti) gastarbajtera, tako i o velikoj patnji istočnih Nemaca za farmerkama u vreme totalitarizma, obavešteni samo putem žute štampe i državne televizije.
Ne bih sad da slinavim, ali moram da priznam da me je ponovni susret sa čitavim mnoštvom i živih i besmrtnih, nakon svih godina u peronospori, sve vreme držao na ivici suza. Užasno mi se retko događa da poželim nešto da fotografišem - štaviše mi se čini da je beleženje slika i odlaganje utisaka za neko naknadno percipiranje u biti lišavanje sebe doživljaja u trenutku - ali sam se, kada je počeo koncert, uhvatila za mobilni. Ne zato što se strašno ložim na hard core ili mislim da bi baš ovaj band izražavao suštinu feminizma i antimilitarizma, nego zato što se dogodila posve nepredviđena interakcija: naime, aktivistkinje su sa sve minjacima i trajnim ondulacijama, ničim izazvano ustale da plešu, moderacija preuzela “prateće” vokale, a tavanica CZKD-a zapretila da se sruši. Kako su kasnija sabiranja utisaka pokazala, momenat se nije urezao samo meni, pa bih bila sklona da tvrdim da je na izvestan način sažimao kako 20 godina minulog rada, tako i jednu ideju politike. Kad god sam na zapadu bila prisiljena profil grupe određivati u klasičnim ideološkim terminima, na licima sagovornica/ka očitovalo se potpuno nerazumevanje: anarho-feminizam i marksizam, ali i rasprostranjena vera u otvoreno društvo, liberalizam i izvesni entuzijazam spram EU, pijetet prema narodnooslobodilačkoj borbi i antimilitarizam, globalna perspektiva i insistiranje na lokalnoj odgovornosti, istovremeno tematizovanje ženskog iskustva i dekonstrukcija ženskosti, mirenje taktičkog separatizma i otvorenosti grupe za drugove prigovarače savesti, itd. Ko je međutim tokom svih ovih godina provodio vreme u ofisu i na stajanjima dobro zna da se aktivistički afiniteti nisu raspodeljivali po tim kriterijumima, te da politika ŽUC-a nikada nije bila politika identiteta: ne zato što ne bismo bile svesne razlika, nego zato što se iz njih nikada nije izvodila nesamerljivost, nego mogućnost odnosa - u smislu razmene, solidarnosti i učenja.
Radije od bavljenja patrijarhatom kao apstraktnim transistorijskim poretkom ili ratom koji se uvek događa “negde drugde”, feminizam nas je interesovao kao emancipatorska intervencija u konkretnom političkom prostoru. Ako se na momente moglo činiti da je krvavi raspad Jugoslavije u “razvijenom svetu” nemogući eksces, sve je jasnije da “periferije” zapravo mnogo jasnije prikazuju istinu globalnog, te da smo sa iskustvom regiona imale/i povlašćenu poziciju za razumevanje, kako fašistoidnosti svake nacije i, po staroj Evropi, normalizovanog strukturnog rasizma, zamaskiranog higijenskim obzirima i buržoaskom kulturom, tako i neodvojivosti vulgarne kapitalističke eksploatacije od države koja kontroliše polupropustljivost vlastitih granica. Opiranje svim oblicima institucionalizovanog nasilja, solidarnost sa onima koje/i su mu izložene/i, traženje neočitih političkih savezništava sa izbrisanima iz javnog prostora i organizovanje paralelnog društva, mimo reprezentativne politike, ostaju utoliko univerzalno primenljivi - i čak se, rekla bih, vraćaju u modu. Verujem naime da ne postoji nikakva kontradikcija između anti-rasističke, anti-kolonijalne, feminističke, queer ili anarho politike i klasne borbe. Stvarni sukob oko redistribucije moći i vrednosti (iliti ideje pravde) se naprotiv reinscenira unutar svih gore navedenih i uvek iznova iscrtava liniju sukoba između paranoidno-konzervativnog pola - objektivne manjine, koja šireći paniku od različitosti i rezon umišljenog deficita, uspešno očuvava privilegije – i revolucionarnog potencijala virtuelne većine, koja prepoznajući prostore preklapanja, izumeva novi svet. Kako vidimo posvuda (a posebno podalje od beogradskog mulja) žene, muškarci i svi drugačije opredeljeni nikada nisu imali problem da intuitivno prepoznaju privremene i trajne saveznike, te da preko granica samorazumljivosti i familijarizama svih vrsta, taj drugačiji svet misle i žive. Ne postoji država, vojska, niti crkva koja bi mogla sprečiti njegovo pomaljanje.
Sveprisutna produkcija konformizma i cinizma samo dokazuje fragilnost globalnog poretka u doslovno svakoj tačci i svakoj interakciji.
Bojim se da fotografije sa mobilnog dosta slabo ilustruju tektonsku promenu (društvenog) prostora, iz koje nastaje politička subjektivnost onog Delezovog “naroda koji ne postoji”, ali vam ih svejedno šaljem u prilogu, zajedno sa dekoracijom iz Draganove i moje kuhinje - da ne ispadne da su Žene u crnom u Berlinu samo Stašina izmišljotina.
Ljubim vas puno i do skorog,
Imbacil
