Dvadesetogodišnje postojanje i rad Žena u crnomobeleženi su, pored ostalih programa i izložbom pod nazivom Uvek neposlušne - mi ostavljamo trag.
Art klinika je jedna od umetničkih grupa koja je sadejstvovala sa Ženama u crnom u artikulisanju i oblikovanju otpora tokom poslednjih dvadeset godina naše iscrpljujuće istorije.
Delatnost Art klinika zasnovana je na utopijskoj ideji da umetnost može da leči i menja svet. Svojim delovanjem nastoji da bude transgresivna i subverzivna u odnosu na vladajuće hijerarhije moći u umetnosti, kulturi i društvu kao celini. Upravo stoga mogla je da se sporazume i zajednički deluje sa Ženama u crnom.
Zbog kritičkog i aktivističkog odnosa prema svetu koji nas okružuje ova je izložba je pre svega političko svedočanstvo. Stoga ću joj i pristupiti kroz tu vizuru.
Pokušaću zapravo da sa nekoliko pojmova, nekoliko ključnih reći, markiram polje delovanja ŽUCa, naravno bez pretenzije ga time iscrpim. Time bi u isti mah bio premrežen i sadržaj same izložbe.
To je pre svega odgovornost.
Nije lako nešto ukratko reći o odgovornosti.
Embrouz Birs je napisao je da odgovonost neotklonjiv teret koji se lako prenosi na Boga, sudbinu, sreću, bližnje…
U našem slučaju, u slučaju ŽUC-a ona se ni na koga i ni na šta ne prenosi nego se svesno, hotimice preuzima na sebe.
Pominjanje odgovornosti teško je moguće bez pozivanja na Hanu Arent. Ona ju je odredila pre svega kao političku kategoriju i povezala je sa rasuđivanjem koje nas osposobljava za bolje razumevanje događaja. Uz odgovornost aktiviran je i čitav jedan pojmovni mizanscen koje čine odnos prema drugom, polaganje računa, sećanje, poricanje, priznanje, praštanje, pomirenje…
Za Hanu Arent, a kako vidimo to je primenljivo i na Žene u crnom, razumeti znači spremno se suočiti sa realnošći i usprotiviti joj se bez premišljanja – ma kakva ona bila.
Time dolazimo do druge ključne reći a to je građanska hrabrost
Ona čini mogućim da se odgovornost na neki način materijalizuje, pojavi, učini vidljivom. Bez nje nikakav akcionizam kao bitni aspekt delovanja ŽUC-a ne bi bio moguć i svakako je programski učitana u njihov zajednički potpis koji je i u naslovu ove izložbe: uvek neposlušne
Na trećem mestu je nešto što se ne samo teško definiše negose opire i preciznoj verbalizaciji. Radi seo jednom osečaju ili možda znanju koje nam omogućuje da prepoznamo istinu, ispravno procenimo i razdvojimo dobro od lošeg.
Ovo možda zvuči malo metafizički teško ali ako imamo na umu sliku sveta u kojem živimo, u kojem je svaka istina višestruko interesno a onda i medijski preparirana i multuplikovana, nije lako ostati nezaveden.. Možda uopšte nije moguće.
Ipak čini se da uvažavanje pozicije žrtve, pozicije ugroženih, na različite načine diskriminisanih i marginalizovanih može biti onaj pogled koji je najmanje podložan zloupotrebi i stoga, u smislu ispravnosti, možda najbezbedniji.
Imajući na umu odnose moći koji su uslovili raspored društvenih uloga u našoj celokupnoj civilizaciji, deleći je na prirodu i kulturu, osećajnost i razum, iracionalno i racionalno, žensko i muško, može se reći da su žene, upravo zbog svoje slabije pozicije u tom odnosu snaga možda otvorenije i spremnije da sve ove strategije isključivanja prepoznaju i javno ih artikulišu, te manjak pretvore u dobitak.
Time dolazimo do četvrte ključne reči a to je feminizam.
Feminizam je u drugoj polovini XX reorganizovao polje teorije. Ako se do devedesetih moglo govoriti o feminizmu kao jednom alternativnom, često ekscesnom pogledu na svet ili kao načinu tumačenja različitih fenomena u književnosti, jeziku, umetnosti ... od devedestih feministička teorija postaje nezaobilazan segment različitih naučnih disciplina. Presemantizovala je psihologiju, filozofiju, antropologiju, teoriju književnosti, studije kulture itd.
Ali s druge strane ni feminizam iz ovog sadejstva nije izašao neizmenjen. Esencijalistička politika identiteta, zasnovana na pretpostavci da je za žene presudno to što su žene dovedene su u pitanje. Osobine poput boje kože, nacionalne pripadnosti, klasnog statusa, seksualne orijentacije, starosne dobi itd., odbačene kao sekundarne ili čak nebitne sada postaju predmet istraživanja i promišljanja. Ne postoji više kategrija žena sa velikim Ž, nego konkretne žene u u različitim istorijski, socijalno i politički određenim kontekstima. Dolazi do fragmentacije feminističke teorije. Feminizam se pretvara u feminizme. Istovremeno fragentiraju se i feministički pokreti. Ne postoji više masivni subjekt koji bi ga podržao. S druge strane čitav jedan svet žena postaje vidljiv.
U tom smislu Adrijen Rič piše o politici mesta, lokacije. Ona je zasnovana na odgovornosti , polaganju računa za mesto, za konkretan prostor političke zajednice kojoj pripadamo.
I time se opet vraćamo u prostor izložbe na kojoj je takva odgovornost višestruko prikazana na delu.
Eksponat koji je Art klinika izložila je fotografija tenka koji stoji ispred Skupštine Srbije.
Septembra 1991. Vladimir Živković, rezervista iz Valjeva dovezao je iz Šida svoj oklopni transporter i parkirao ga pred Skupštinom SFRJ. Nekoliko poluzagubljenih fotografija i zaboravljenih vesti još svedoče o tome. Ipak mnogima nije jasno da li je to urbana legenda, fotomontaža, performans ili izgubljeni trag.
Tumačenje ovog događaja otvorilo je niz nedoumica o patriotizmu, izdaji i dezerterstvu u nepostojećem ratu. Nedoumica koje ni danas nisu izgubile na snazi i aktuelnosti.
Stoga je ona bila povod da Art klinika postavi niz pitanja:
Postoji li istorija izvan istorije. Događaji se mogu interpretirati i reinterpretirati.
Neki su proslavljeni a neki su naprosto zaboravljeni, izbačeni iz istorije. Ko ulazi u istoriju? Kojim zaslugama? Ko deli te istorijske ulaznice? Ko ih i kako razdeljuje i preraspodeljuje? Na tragu stare istine da istoriju pišu pobednici pitamo se nije li ona samo naknadno legitimisanje zločina.
Docnije, fotografiju preuzimaju Žene u crnom i još jednom kreću tenkom na Skupštinu, postavljajući svojih 20 pitanja o nepostojećim ratovima. i njihovim posledicama.
Silvia Dražić
(U donekle izmenjenom obliku izgovoreno na otvaranju izložbe Uvek neposlušne: mi ostavljamo trag)
